Писмо 8
Мајринген, авг. 1847.
Путовање од Вазена довде није најпријатније, али за мене је најзанимљивије и најчудноватије. У овом писму немам ти о чем другом говорити него о пужању уз брдо, о посртању и падању, о снегу и сметовима, о страху и ужасу, о зими и леду. Али свуда у те незгоде умешала се шала и весеље, те миле црте ђачког безбрижног живота. Сад, пошто сам прешао велике брегове Фурку и Гримзл, пошто сам се одмарао у колиби алписких пастира, пошто сам у овом топлом месецу газио снег до колена, сад могу казати да сам видео Швајцарску у свима њеним различностима.
Из Вазена цео први дан ишли смо готхардским путем. Одмах код Вазена има чувар који од свакога путника наплаћује попутнину за оправку овога друма. Од тога плаћања нису ни пешаци изузети. Ми смо сваки платили по две крајцаре; коњи ваљда плаћају двапут толико, јер они имају четири ноге. — Пут непрестано води уз брдо, али тако вешто заобилази, да се једва могло приметити да се пењемо. С обе стране пута стоје велики каменити брегови. Река Рајис била је све мања, али све већом брзином и хуком јурила је поред нас. Нигде није текла као што теку друге паметне реке, него се у самој пени разбијала од камена на камен. Магла се дигла у висину, време је било тихо, али из оних гудура нигде нисмо могли сунце видети. Били смо у склопу, међу планинама. И с једне и с друге стране видели су се водопади који, као што нам кажу, трају само кад је кишовито време. Они су тако били чести, да много пута нисмо се могли од њиховог шуштања разговарати. Висили су низ омчите брегове као дугачко бело платно. Према гдекојим већим водопадима дуже смо стојали и гледали их. — На неким местима с великом муком отискивали смо велике стене низ брдо, па смо онда гледали за њима како се силно котрљају, како хиљаде других стена покрену и за собом вуку; са неком дивљом милином слушали смо како тутње низ брдо, и напослетку како се стропоштају у валовиту реку, те вода пљусне на све стране. На једном месту смо запели и тако велику стену отисли смо низ брдо да умало нисмо њоме оборили један камени мост. Око тога и око других беспослица много смо издангубили. Али шта значи то дангуба за оне који још својим трудом не заслужују свој хлеб.
Близу је подне било кад смо стигли на оно место што се зове Ђавољи мост. Издалека чула се хука од скакања воде преко камења, издалека још могло се приметити да нека страхота пред нама стоји. Што смо се ближе примицали, све су више мрави неке нехотичне језе кроз нас ишли. Кад смо дошли, видимо да нас пут преко тога моста води на другу страну реке. Страхота је било погледати, а камоли туда ићи. Мост је узан а висок, река испод њега није текла него је у самој пени низ камење падала, тако да нам се, кад смо били насред моста, чинило да се сва земља тресе. Стари мост, који је у дванаестом веку зидан, стоји мало ниже, на једном преко седамдесет стопа високом своду; по њему сада нико не иде. У ратовању 1799. године тај су мост заузели и бранили Аустријанци; Французи их потисну одатле и много побију, међу њима историја спомиње и неколико српских имена. Тада Суваров дође са пет хиљада Руса и отерају Французе.
Кад пређемо преко тога заиста ђавољег моста, седнемо с друге стране, не толико да се одморимо, колико да се тога чуда нагледамо. Брегови више нас били су склопљени, на којима се није видело ништа друго осим камена. Погдекоји прамен облака пролазио је и крио нам и оно мало неба што се плавише над нама. На све стране све само голо камење, по коме не може ни дивља трава да расте. Испод нас шуштала је река Рајис; од њене хуке ништа се није могло чути кад когод говори. Пут којим смо дотле ишли био је затворен високим урвинама. Нигде се није видео излаз. — Ћутећи лежали смо на хладним стенама, само су нам очи врљале и тражиле какавгод умиљат предмет, тражиле да од жеље виде какав цветак. Гледали смо на све стране, али што нам је год излазило пред очи, све нас је то опомињало да смо у великој пустињи. Сама дивљачност забављала нам је очи и мисли наше. И љута гуја и крилати орао беже одатле; јер је и за њих страхота ту замркнути. Никакве сенке од живота нисмо могли приметити. Тој планинској дивљачности требала је још једна чета хајдука, па да буде савршена. Но ми смо их заменили. Нас двадесет поседали смо на мосту и око моста. Ћутали смо. Ко би нас са стране гледао, могао би помислити да смо прави хајдуци који у заседи чекају путнике. Изглед нас није издавао за хајдуке, али оно дивље место, она згодна заседа, оно ћутање наше, они замишљени а при том опрезни погледи представљали су чудновату слику. У томе неколико њих почну, а сви други прихвате, певати ону песму из Шилерових Хајдука:
Слободан живот живимо ми,
Живот пун сладости;
Чарна је гора наш квартир
Месец је сунце младости.
Тутњава воде, стене, пећине, цела околина — све је то одговарало тој хајдучкој песми. Нека тама покрила је корито реке и врхове брегова. Ми бисмо три дана остали тако да гледамо, да није трбуха који нема очи да гледа лепе и дивље пределе. Тек кад огладнесмо, пренемо се из нашег удубљеног сматрања. Сваки се маши у џеп да види колико је сати. Сви се зачудисмо кад видимо да је одавно прошло подне. Оканусмо се даљега гледања и чуђења, па отворимо своје путне књиге и мапе да тражимо има ли гдегод близу како село или гостионица. „Ево!“ — повика један Баварац који према нама на једној високој стени сеђаше — „ево нашао сам. Будите весели и слушајте; књига каже: од Ђавољег моста кад се пође, одмах иде пут кроз један каменит и мрачан тунел који се зове Уриска рупа. Пут кроз тај брег просечен је године 1707. Пре тога ишло се озго преко те велике урвине, и било је врло тешко прелазити. Недалеко одатле има село Ачдермат са 600 становника. То село има четир гостионице и доброг талијанског вина.“ Остависмо сви књиге и пажљиво смо слушали шта нам чита друг наш. Он затвори књигу, усправи се на високој стени, прекрсти руке на прсима као Наполеон и повика из свег гласа: „Јунаци! Ми смо гладни и жедни; у овој пустињи нигде ништа нема. Пред нама стоји камена и мрачна клисура кроз коју морамо проћи или умрети. Село Андермат са својим раскошним гостионицама лежи с оне стране те мрачне пећине. Сад имам две речи само да вам кажем: постављен ручак са талијанским вином лежи само пола сата одавде. Напред!“ — Тако је отприлике генерал Бонапарта говорио својим републиканским, гладним војницима кад су са врхова ових алписких брегова видели питоме долине Италије. Кад чусмо да до Андермата нема више од пола сата, хитро скочимо и пођемо с јуначким узвиком: „Ура!“
3аиста, пут нас одмах уведе у један мрачан и влажан тунел. Ишли смо кроз ту помрчину с неким малим страхом, јер нисмо знали где ћемо и у какву ћемо гору пустињу и дивљачност изићи. Тај прокоп није врло дугачак, а широк је да могу кола проћи. Кад изиђосмо на другу страну, сви се зачудисмо и задивисмо: пред нашим очима отвори се пространа, лепа долина. Сунце топло греје, ниједног облака нема да се види на небу; сва долина покривена питомом травом; људи косе и свлаче сено. Река Рајис, коју смо од њеног ушћа целим путем гледали да не тече, него с камена на камен окомце пада, та иста река веругала се тихо кроз ту равницу и милела је кроз ливаду као гуја. Пред нама се пружио леп утрвен пут. У врху те пољане видимо куће и цркву лепог неког села или варошице. То је Андермат.
Како је који излазио из оног мрачног, подземног пута, сваки је стао као укопан, гледао је и дивио се тој чудној промени. После оних дивљих, горских страхота учини нам се та долина као неки рај. Мишљасмо да смо све висине и облаке прошли и да смо дошли у само ведро небо, где сами господ бог царује. „Ово је прави рај!“ — повиче један од нашег друштва. „Ако је ово заиста рај, — повиче други — ја ћу да потражим мог стрица што је преклане умро, да ми позајми новаца, па да се вратим у Хајделберг где има више пивара него богомоља.“ — Ми нисмо били анђели, зато смо се и смејали кад се о рају говорило. По нашем гладном трбуху осећали смо да смо земаљска створења. Брзо смо престали дивити се тим лепим околинама. Трбух, ако не може бити без зуба, без очију зацело може бити. Пођемо брзо. Место пола сата, ми стигнемо за двадесет минута у Андермат, где смо тек иза пуних столова кроз прозоре гледали и уживали у лепу изгледу на Урску долину. Гостију нађемо још доста, особито Енглеза, које после ручка оставимо на истом месту, за пуним столом, где смо их нашли. Богати, беспослени путници имај у обичај један сат ручати, а два сата седети те преживати. Ми смо из Андермата одмах пошли даље. Нисмо се имали ради чега у том месту задржавати. Није нам нужно било одмарати се, јер смо цело пре подне, сваки час, стајали и гледећи оне водопаде и лепе пределе одмарали се. Уосталом, код ђака је леп обичај: како је трбух пун, ноге су одморне. — Ударимо десном страном те лепе долине која је бреговима са свих страна као какво корито ограђена. Долина је ова дугачка шест сати, а широка је само пола сата. Кажу да је та долина негда била језеро, док вода није провалила, те отекла. Сада на тој долини има четири села, у којима има близу две хиљаде становника. Они се баве прављењем белога смока. На тој равници која стоји преко четири хиљаде стопа над морским коритом, у прошлим ратним годинама делиле су мегдан три велике војске. Суваров је предводио руске војнике. То је био старински, чудноват генерал. Причају о њему да је знао да кукурече као петао. Он у логору порани, место добоша лупне неколико пута руком о руку, и онда кукурекне. Тада сви војници устају и спремају се. Суваров, кад се једном повратио с војске и ушао у царев двор, сретне у двору слугу што ложи пећи. Суваров скине капу и дубоко му се поклони. Његов ађутант рече му: „Шта то радите? То је слуга што ложи цареве пећи.“ — „Мени су казали — одговори Суваров — да ме и он може код цара опасти и оцрнити.“
Село Хоспитал није далеко од Андермата. Кад дођемо у то село, оставимо готхардски велики друм, који води даље у Италију, и окренемо једном пешачком путањом која иде преко снежних брегова Фурке и Гримзела. У том селу више од десет људи нудило нам се за вође да нас преко ових опасних брегова прате и пут нам показују, да се гдегод у снегу и у пустим бреговима не изгубимо и од глади и зиме не помремо. Ми смо држали да су нам наше путне књиге, у којима се најмање ситнице спомињу, довољне, смејали смо се оним вођама што су нам приповедали да се толико несрећних случајева догодило онима који су без вођа ишли. Нисмо могли ни мислити да се у средини просвећене Јевропе двадесет одраслих људи може изгубити и пропасти. — Оставимо готхардски пут налево, а недалеко одатле има на једној високој стени крај пута крупним словима написано: „Суваров победитељ“. — То је натпис за спомен срећног успеха руске војске 1799. године. Ту је Суваров био врло притешњен од Француза. Требало је имати дух Ханибала или Бонапарте да се избави од такве опасности. Суваров, кога су с једне стране непроходни брегови, а с друге стране непријатељи опколили, падне у очајање, и то очајање спасе и њега и његову војску. Кад руски гранатири почну узмицати, Суваров, под чијом командом дотле војска није бежала, истрчи пред војнике, легне у један јарак и сасвим озбиљски заповеди и повиче: „Овде ме закопајте, овде где моји војници, моја деца, почињу да беже; хоћу да умрем.“ — То раздражи Русе, поврате се, те наново ударе и жестоко потисну Французе.
Путања којом смо од Хоспитала даље ишли једва се познавала, јер је сва околина била покривена самим камењем што се скотрљало с брегова. Да смо весело путовали, то се разуме. Смеј и шала нигде нас нису оставили. И ишли смо брзо, да се не бисмо задоцнили. Желели смо стићи у Реалн, последње место испод брегова где људи још станују. Свуда куд смо прошли била је права пустиња. Како смо изашли из Хоспитала, наишли смо на реку Рајис, која је много мања него сниже Ђавољег моста, но ипак била је прилично јака, и брзо је јурила. Мрак се почео хватати, а пред нама и око нас ништа не видимо осим пустих и камених брегова. Међ високим брдима брзо се смркне; често у подне, кад је облачно и магла, смрачи се. Време се сваки час мењало, дуну јак и хладан ветар који нас је грувао у прси. Снежни облаци, један за другим спуштали су се с брегова и падали око нас. Настаде ноћ. Била је таква помрчина да се прст пред оком није могао видети. Станемо сви. — „Ми смо изгубили пут!“ — рече један. „Ако је тако, из ових вртлога ниједан нећемо изнети главе“ — рече други. За четири пуна сата нашег марширања никога путем нисмо срели. Ни краве, ни козе, ни птице, ни ватре, ни дима нисмо нигде видели куда смо прошли. Права пустиња. Забринемо се, што ништа друго не значи него — уплашимо се. Млади људи немају бриге, они имају само страх. Ниједан од нас још није прешао двадесет прву годину. Реку Рајис били смо изгубили међ овим клисурама. Узалуд смо ослушкивали, њено шуштање нигде нисмо могли чути. У разговору и у брзом ходу ни на што нисмо мотрили. Измеђ осталих незгода и то беше једна што смо озебли и огладнели. Уморни смо били, то се разуме, јер ниједног дана више простора, а по ружнијем путу, нисмо прешли. Седнемо сви и договарали смо се шта ћемо радити. Разговарали смо се у мраку; нисмо могли један другог видети. Једни су викали да се вратимо натраг у Хоспитал, па сутра да узмемо вође; но нисмо били сигурни да ћемо погодити пут за повратак. Други су предлагали да наложимо ватру, па да ту ноћимо, не мислећи на зиму и на то што туда нигде нема дрва. Дуго смо се договарали, а ни на што се нисмо могли решити. Сваки је имао своје мишљење и свој предлог. Требало нам је изабрати председника. Сагласисмо се да станемо у ред, а један да броји, па на кога падне број сто тридесет и четири, тај да нам буде старешина, и како он рекне, онако да буде. Речено учињено; и та срећа паде на једнога правника из Помераније. „Чујте! — повика он весео као да смо га за краља изабрали. — Сложили сте се да ме слушате; мене је случај изабрао. Ја сам земљак Блихера, ја не знам друго него да идемо напред, па макар шта било.“ — „Браво!“ — повичемо ми са свију страна. — „Али — продужи он — пре него што се кренемо, нека тројица иду на десну страну, северу, а тројица западу, да нађу реку Рајис, па ћемо онда сви уз реку. Реалн лежи близу те реке.“ — Одмах шесторица одберу се, и место оружја запале по једну цигару, и пођу да траже реку. Да се не би у мраку и магли изгубили, они су се непрестано међ собом довикивали, а ми смо им се сваки час одзивали. За кратко време нашли су реку по њеном шуштању. Обучемо своје зимске капуте, притегнемо упрте на леђима и пођемо даље.
Помрчина је била густа као тесто. На сваком кораку заплетали смо се грањем и травурином, посртали смо и падали преко камења. Ишли смо ћутећи; није нам више било до шале и певања. Шуштање реке било нам је једини вођ. Чујемо њено хучање, а не видимо је, тако је био мрак. Често смо до колена упадали у воду, јер се туда река беше разлила на све стране. Ако смо погдекоју реч рекли, то смо само један другог плашили. Неко говораше како по тим планинама има опасних зверова; други је приповедао како хајдуци из Италије, која одатле није далеко, прелазе овамо, те пљачкају путнике, и о многим другим стварима разговарали смо. Кад, наједанпут, они што су напред ишли, уплашено повичу: „Стој, ко си? Не иди ближе!“ — Они што су острага ишли и далеко били од те опасности, повичу: „Држите га за гушу!“ Сви помислисмо на талијанске бандите. Гдекоји почну у својим торбама тражити своје мале закиснуте пиштоље. — „Мене пустите напред“ — повиче наш Блихер и потрчи испред свију нас. У томе и ми сви скупимо се, спремни за битку. Кад тамо, а оно један пастир тера пред собом магаре на коме су биле натоварене две путуње пуне млека. Он нам каже да нисмо далеко од Реална. Запитамо га можемо ли тамо ноћити. Он нам одговори: да могу ноћити петорица, или највише шесторица, а за више нема места; јер то је само један мали манастир, и у њему живи само један пустињак, стари капуцинерски калуђер, који прима путнике. Око манастира има неколико пастирских колиба: то је све. Пастир нам каже још да се држимо непрестано реке, па ћемо доћи до једног малог моста, преко кога како пређемо видећемо Реалн.
Ми обдаримо тог пастира и пођемо даље, весело и без бриге. Разговор, песма и врева опет почне. Сваки онда говораше: „Ја се нисам поплашио. Онај пастир није нас преварио.“ За кратко време дођемо на мост. То беше само једна брвина, једна узана греда, преко које смо морали прећи. Ишли смо полако и пипајући; брвина под нама увијала се. Ту смо страховали: идемо преко узане греде, чујемо како испод нас хучи плаховита река, а не видимо је. Нашем уображењу чинило се да су све страхоте пакла под брвином преко које идемо. Да је један својим кораком погрешио и доле се стропоштао, сви бисмо за њим отишли. Овце кад иду преко те греде, па кад једна падне, и оне све друге кад дођу на то место редом скачу доле. Ми смо прешли срећно. Земљак Блихеров ишао је пред нама и светлио нам палећи по неколико листова од своје путне књиге. Кад пређемо реку угледамо пред собом слабу светлост као жижак. То је био манастир Реалн. Нама се једнако врзло по глави оно што нам онај пастир рече: да се не може више од шесторице сместити на преноћиште. Зато станемо и почнемо се наново саветовати: шта да радимо. — Па напослетку сагласимо се и решимо: да четворица оду напред, да лупају на врата и да кажу калуђеру да нас нема више од четворице. Па кад он отвори врата, онда да сви брзо уђемо. Пошто будемо унутра, онда и да хоће, не може нас истерати.
Тако и учинимо. Четворица измакоше неколико корака пред нама; а ми смо, ћутећи, у највећој тишини ишли за њима. Они почну лупати на врата. Два пса изнутра одмах стадоше лајати; глас им беше крупан и страшан. Одмах после првог куцања јави се онај еремит на прозору и запита: „Ко је?“ — „Ми смо! — одговори један од оне четворице — ради смо да преноћимо.“ — „Не жалимо добро платити!“ — придодаде други од те наше депутације с којом смо се ми већ сустигли и пред вратима стајали. „А колико вас је?“ — упита калуђер даље. Но како је смешно било кад наједанпут ми сви гракнемо „Нас петорица.“ — Таква врева дигне се од тога одговара, да би могао човек помислити да нас је читава војска. Но стари калуђер није ни чуо, јер је већ био отишао да отвори врата. Кад видимо врата отворена, ми сви навалимо и почнемо се гурати ко ће пре ући, и тако осигурати се да ће под кровом ноћити. Добри калуђер стајао је поред врата уз дувар и, осветљавајући нам улазак, смешио се и радовао својим многим младим гостима. Одмах је познао да смо ђаци. Пусти нас одмах у једну велику собу где беше један дугачак сто са простим столицама наоколо. Свуда поред зидова биле су дрвене клупе. Били смо задовољни што смо само под кров дошли, па макар и на тврдим клупама спавали, а о вечери нисмо се смели ни мислити, јер је већ било доцкан. Само се освртасмо да видимо гдегод хлеба. Но калуђер пошље те дође једна жена, и док смо се ми одморили, поче се стол постављати. Он је сам собом надгледао. За мало времена донесе се лепа вечера. Пржених пилића, хладног печења, јаја и других ситница било је. Осим тога донесе нам неколико чинија најлепшег меда кога нигде дотле нисмо видели: бели се као млеко, а тако је тврд, да смо га морали ножем сећи. Сира, бутера, млека са скорупом било је више него што треба. Зачудисмо се обилатости вечере а калуђер нам одговори: „Манастир је божја кућа, има свашта доста.“
Чим се донесе чорба, поседасмо око стола, и онако уморни и гладни окуписмо јести. Кад наједанпут погледамо, а отац калуђер у дну софре скупио руке па чита молитву. Видимо да смо по грешили што смо пре његове молитве почели јести; гурнемо један другог лактом, и сви устанемо на ноге. Али ко да се уздржи од смеја! — Чорба се пуши на столу, гдекоји жваћу, гдекоји, да би смеј прикрили, нашли се у послу те бутеље отварају, неки како су понели кашику устима држе је пуну у руци; — тако, док наједанпут прснусмо сви у један глас смејати се, и тиме свршимо молитву. Разборити онај старац није нам ништа замерио, само што нам шалећи се рече: „Сутра ћете зацело имати кише, што сте се смејали на молитви.“ — Тај калуђер беше веселог и здравог изгледа. Он је од оних божјих људи који, посвећени цркви, нису се одрекли света. И он седе с нама за вечеру. Добро талијанско вино отвори разговор. Чудио нам се како смо без вође смели поћи на брегове, и смејући се нашим путним књигама и мапама, које нам служе место вође, каже нам да ћемо ми сутра доћи на таква места где ће нас снег и ветар тако завејати да нећемо знати откуда се сунце рађа и где залази: и да су му путници са таквим књигама после три дана лутања полумртви долазили.
Ми смо при вечери, која је дуго трајала, били добре воље. Пустисмо се у право ђачко весеље, шалу и смеј. Добри калуђер пристао је с нама. Њему се омили друштво. Сетио се света, и радовао се да може неколико часова усамљеног пустињског живота провести у нашем веселом и несташном друштву. Кад нестаде пред нама обичног талијанског вина, он устаде и пошто је у џепу напипао кључеве и запалио свећу, изађе из собе. Свима нам беше мило, јер смо се лако могли сетити да неће на другу страну него у подрум. Тако је и било. После неколико минута ето га где полако иде и смешећи се носи у наручју неколико великих бутеља на којима не пише: „Свјат, свјат!“, него „Малвасија“. Ми му радосно помогнемо спуштати бутеље на стол. „Ето — рече нам — тим вас частим. Сваке године готово пролазе овуда студенти из Минхена, Тибингена, Хајделберга и других места. То су моји најмилији гости. Они ме развеселе. С њима се мало и ја насмејем. Хладни и озбиљни Енглези, бежећи од своје ћуди и од дуга времена што их код куће мори, кад дођу овде, још већма наоблаче ово дивље небо. Ето, пијте и уживајте вашу младост. И ја сам негда био вашега доба, и ја сам гдекоју годину тако провео, и ја сам живео у великим варошима; па сада, ево, случај или судбина донесе ме међ ове планине, у ову пустињу, да чувам да се не угаси ватра у овом божјем дому.“ — Тако говорећи ређао је наш домаћин једну по једну бутељу низ сто. При томе послу и ми смо му помогли. Бутеље су већ отворене, чаше наливене, ми се згледамо и гурнемо један другог лактом, док наш оштри Померанац у име свију нас устаде и подиже чашу: „Да бог вечито подржи слободу Швајцарске! — поче он — и да синови ових слободних брегова и стена не познаду нигда више шта је то јарам туђега господарства; да не познаду нигда ни од туђина ни од свога шта је то неограничена воља појединих људи! Закон да буде врховни главар, слобода да им буде вечита краљица. Напредак, поредак и општа срећа да буде циљ њених становника. Љубав, слога и правда да им буде друштвена свеза. Да бог да̂ да Швајцарска довека остане звезда претходница јевропске слободе као што је и досада била!“ Ова лепа здравица завршена је куцањем чаша и певањем најлепших ђачких песама. Друге здравице биле су измешане. Домаћину, који је чешће ишао у подрум, пили смо неколико здравица, и он је на сваку одговарао пуном чашом, и пио у здравље својих гостију и за слогу Швајцараца, која им је сада мало поремећена. — У неко доба ноћи свршимо весеље и одемо да спавамо. Сместимо се сви у три собе. Имали смо постеље далеко боље него што смо се надали. Слатко заспимо мислећи на Гетеа који је, 1799. године путујући овуда, преноћио у истим собама.
Сутрадан, како се пробудимо, потрчимо на прозоре да видимо какво је време напољу. Но како је који погледао кроз прозор, он се лупао у прси и бежао наново у врућу постељу; јер је напољу хладна киша пљуском падала. Тек у неко доба, кад чујемо да је готов доручак, један по један сиђемо у ону собу где смо вечерали. Све што је потребно за швајцарски доручак, било је већ на столу. Сваки седне на прву столицу коју је празну нашао. Опет с нама седне и калуђер као и синоћ, само што није читао никакве молитве. Он је радо говорио, ми смо га радо слушали. Хвалио је Швајцарску, њене мудре уредбе, њене просте обичаје; ми смо му преко залогаја све одобравали. Најпосле каже нам да се ми никако не смемо кренути даље по тако рђаву времену, јер можемо у снегу сви изгинути. Приповедао нам је многе несрећне случајеве који су се догодили путницима. Док је он то говорио, ми смо делили међу собом кајгану од јаја, мазали смо бутером и медом кришке хлеба и доливали смо вина у празне чаше. При доручку заборависмо како је напољу. Звека чаша и лупа тањира и виљушака одговарали су и пркосили пљуску. Кажемо калуђеру да ћемо седети у тој божјој кући докле год киша не престане. И заиста, бисмо више дана, јер нам беше по вољи јести, па спавати. „А шта ћу ја радити — предусрете нас човекољубиви капуцинер — ако данас или ноћас дође још једна гомила путника, који су озебли и уморни, као што сте ви јуче дошли? Где ће они ноћити? У овом месецу нема дана кад путници не пролазе овуда.“ — Ми слегнемо раменима и продужимо наш доручак који се беше претворио у прави ручак.
Тек што ми почнемо око стола дремати и зевати, а на врата рупише неколико путника, међ којима су биле и две женскиње. Они су намеравали истим путем на брегове као и ми. Имали су за нашу срећу три вође. Водили су још два магарца оседлана, на којима,су оне даме дотле јашиле, где је пут био угодан. Обрадовасмо се новом друштву, а и они нама; нису то били Енглези, па им беше повољно наше друштво. Сваки лакше подноси незгоде и опасности кад је друштво велико. — Нови гости седну и почну јести, а ми за то време уговоримо с вођама и обвежемо их добром наградом да и нама свуда успут буду на руци и у помоћи. — Како нови путници буду готови с доручком, ми се опростимо с нашим добрим домаћином. Можемо се похвалити да нам је за такав леп дочек начинио врло мален рачун. Он нас далеко испрати. Пењући се узбрдо, небројено пута викали смо збогом. На брегу Бернхарду има такође један велики и богат манастир где примају путнике, али причају да су тамо калуђери врло чудновати: питају најпре путнике, пре него што их приме, јесу ли добри католици. — А овај калуђер примио нас је лепо без икакве исповести, и за трпезом прва му реч беше: Ил’ ћете талијанског или француског вина?
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .