Поглавље 1
Један дан око Петрова дне, а баш у сам први сумрачак, почеше зврктати насипом белошевачким мале, прљаве таљиге неког Симице Шушкала из Меонице. Прозвали су га Симица што је био мален и хитар као петлић; Шушкало су га прозвали што је шушкао кад говори. Његове таљиге и мршаво, мрко кљусе сви су дизали на подсмех — иако су то била једина кола у којима се вожаху путници из Меонице, и из неколико још села, кад путују у Ваљево и натраг.
Симица је био веома наиван, али је ипак увиђао шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим таљигама и мркову и звао их „моје кочије“.
Међутим, ко се год возио у тим његовим „кочијама“, тај већ и без календара може знати кад ће се време променити: јер не да̂ се ни замислити да се такав путник није барем једном стрмоглавио у какав јарак или рупчагу крај пута. А већ што се труцкања тиче, сељаци су препоручивали сваком од струне, као најсигурнији лек, Симичине кочије.
Еле, кочије су Симичине зврктале насипом белошевачким, а у њима седио Никола учитељ и Сава, општински писар из Меонице.
Сава је био живи ђаво — и весељак, и говорљив, и шаљивчина; а Никола више озбиљан и ћуталица. Обојица младићи око својих 25—26 година, на најбољој снази. Обојицу су сви у оној околини волели и хвалили се њима.
Сад су њих два путници Симичини. Симица весео, боже, весео што вози тако ваљане људе; измахне некаким патрљком, за који је привезао мало узице те начинио бајаги бич, ошине свог мркова, па затегне што игда може: „Болан, Јулка, зар си још девојка?…“ Кљусе се мало закаса, а његове кочије а на једну а на другу страну, а с обе стране пута зија доста подубљих опасности, па још неке и каљаве. Сава и Никола држ’ рукама за лотре, па се узверају на коју ће страну поискакати, јер су часом могли да се начине лепи као они ћерпичари што по ваздан месе блато и суше ћерпич крај Колубаре.
— Е, е, лакше, лакше, море!… Шта то радиш? — подвикнуће Сава кад кочије труцнуше преко једне прилично дубоке и опасне опасности насред пута, те путници одскочише за читаву педаљ с оно мало кровине на којој сеђаху.
— Ништа, ништа — не бојте се! — куражи их Симица и, скочив хитро на земљу, стаде завиривати да му није што спало с кочија.
— Стани да сиђемо — биће сигурније. А и тако не може ти коњ извући уз то брдо…
Симица устави кочије, те Сава и Никола сиђоше, па оде напред ошибујући сваки час свог мркова, који је једва вукао и празне таљиге узбрдо поред Беле стене.
Сава и Никола пођоше најлак пешке за њим.
— О, брате, ала ме онај данас наљути, јеси видео само! — рећи ће Сава.
— А што се ти опет кидаш? — примети му Никола. — Пусти га нек говори! Добро те није гори, а онаки се којекако могу трпити.
— Оно и тако је, али га баш не могу слушати. Где год стане и седне и с ким се год састане, све се хвали како је он најтачнији, најувиђавнији и највештији у свом послу.
— Та то је његова слабост.
— Слабост, али већ ми досади та његова слабост.
— Па шта ћеш му кад је таки… Ево, има две године како је капетан у овом нашем срезу, па га већ и деца знаду какав је и смеју се хвалисању његову. — Напослетку, ја не знам каки си ти то! Ја се никад не бих ни упуштао с њим у таке разговоре… Знаш добро да он не мисли као ја и ти, нити га можеш обрнути да мисли, па што тек за прабога просипати речи?!
— Али ја се нисам толико ни упуштао…
— Е, ниси ја!… Узео си му доказивати како нас наше канцеларије и оно одуговлачење и пискарање по њима скупо стаје. То ти њему не можеш никад доказати…
— Али молим те, Нико, како нећу?… Ето узми само један прост распис шта стаје. На пример, нађе се у нашем селу какво мангуп прасе; не вреди највише 20 гроша. Шта буде? Општински суд јави актом среској власти и моли је да се тражи прасету госа. Среска власт потражи прво по срезу, па ако нигде нема, онда јави окружном начелству и умоли га да распише. Док се то све распише куд треба, утроши се, које за састав а које за препис, близу 400 гроша саме хартије.
— Смањи мало, смањи! — примети му Нико смешећи се.
— Шта смањи? Израчуни сам, па ћеш видети! Нико се замисли и стаде рачунати у себи. Мало после махну главом и рече:
— Готово право велиш; одиста оде близу толико…
— А куд је још поштарина и рад око тога… Дакле, видиш, једно шугаво прасе стане толико трошка, а колики би рачун био кад би узели рачунати неку парницу која се тера по 5—6 година?… Истроше људи и црно испод нокта док дођу до неког свог права…
— Све је тако, ама нема ни смисла ни вајде доказивати тако што капетану Паји.
Капетан Паја био је од оних старих капетана којих данас ретко има, и који су у своје време изучили само два-три разреда основне школе, па после дугом службом дотерали до чина капетанског.
Капетан Паја био је у својој дужности доста добар, готово бољи од многих његових колега. Судио је и извиђао разне спорове у својој капетанији више по свом сопственом нахођењу, него по прописима. Обично се старао да лепим речима и саветом измири парничаре. Зато га је народ врло заволео, поштовао и слушао. Ако кога мало оштрије и покара — нико му не замера; стар је човек, а кара не што је пакостан, већ што је рад да сваког обавести.
Што се тиче његовог разумевања разних прописа, о томе неки ђаволани причају овакав случај: Једном се запали у оближњем селу неко сено, шта ли. Дође пандур и јави то капетану Паји. „Чекај“, вели му капетан, па узме неки зборник и стане прелиставати, заинтачивши уза сваки лист, „пожар, пожар, пожар!“ Пандур у нестрпљењу жури га: „Господине, шта ћемо, гори тамо!“ „Чекај, море, чекај“, па листа даље и понавља, „пожар, пожар!“ „Изгоре све, господине, шта ћемо?“ — рече журно и други пандур утрчавши у канцеларију. „Па нека гори, шта ћу му ја; овде нема никаква прописа!“ одговори капетан чисто срдито и баци зборник у крај.
А прича се још и ово о капетану Паји: Једном дође распис од начелства да сви срески капетани поднесу извештаје има ли у њиховим срезовима какве индустрије. После неколико времена одговори начелству: „По наредби начелства тражио сам у мом домашају дотичну индустрију и нигде је нисам могао наћи.“
Капетан Паја имао је, као што се већ и Сава жали, поред својих добрих страна и једну слабост — да се хвали, ма за што било. Сава се нашао с њим у Ваљеву и ту, реч по реч, готово су хтели да се сваде зато што се капетан, по свом обичају, хвалио како је он увиђаван и како никад не ради ништа узалуд. Напослетку, у оном инату, опкладили су се у позамашну опкладу да ће Сава капетану подвалити да напише макар један распис узалуд.
— О, не могу ја њему остати дужан никако!… Рећи ми, молим те, пред оноликим људма да лажем и да не знам ништа!… Вала доскочиће њему Сава и добити опкладу, већ ако не буде жив! — готово љутито прети Сава.
— ’Ајде, Саво, видећу како ћеш му доскочити — рече Никола смешећи се.
Утом изиђоше већ наврх брда, где их Симица чекаше с кочијама. Опоменуше Симицу да добро отвори очи низа страну, па поседаше. Ту се већ видело да могу мало и Симичине кочије јурити.
Било је већ неко доба ноћи кад стигоше пред меоничку механу. Сава и Никола узеше своје завежљаје, па одоше навише у село.
Симица испреже мркова, тури му једну руковет сена, па уђе у механу да попије она два гроша што су му учитељ и писар на ракију дали; а већ — ако затреба, моћи ће се још који грош и од кирије открњити.
У механи сеђаше неколико Меоничана и међу њима дућанџија Ђоша и поп Стеван. Мора да су нешто важно говорили, кад се ућуташе за часак, док виде ко је. Но кад видеше да је Симица — свој човек — наставише опет диванити, али прилично озбиљно.
Симица им назва бога, рече попу „Благослови оче“, па седе крај њих и поче пунити лулу, а међутим је и механџија, по дужности својој, већ метнуо полић преда њ.
— Ама ја вам рекох, — поче поп Стеван мало потише — видећете да нећемо добро проћи, а иде Свети Илија!…
— Нећемо ја! — прихвати неки Јован травар из горњег краја. — Није то болан шала — закопати нахотче у сеоски потес!… Ено преклане, памтиш и ти, Марјане, и ти, Манојло, а и ти, оче Стево, где по Драчићу поби све туча… Држи људи, зови чак проту из Ваљева те носи литију, и удри, чини молитву, аја!… Док једва, у зло доба, сети се онај спржени Перица. „Бог с вама, вели, људи! Зар не видите да све ово пропаде? Није нама вајде ни од проте ни од литије, него де да ископамо ми оно нахотче из нашег села!…“ Одмах ти, болан, гракну село, те ко будак, ко мотику, ко пијук — ископаше га и однеше, те укопаше, чак негде крај Граца под обалу и, хвала богу — више ни градљике!
— Ја шта мислите ви, море људи, — прихвати опет поп — осакатило је то народ да не може горе бити!… Ето, сви знате како је и Златарић страдао што се у потес сеоски закопао утопљеник, а камоли нећемо ми…
— Јес’, попо, имате право, — тврди Ђоша улагујући се, — равним начином, знате, и ја сам слушао како су та два села страдала… Летос сам, знате, излазио у вересију, па стра’ота божија — само да сте ондак видели.
— Ама ко ли то нареди да се баш у наш потес укопа? — упита Манојло.
— Нареди капетан, ето ко! — одговори Јован готово љутито. — „Нашло се, вели, у вашем атару…“ А није, закона ми! Ено, сутра нек изиђу људи. Ето и ти си, Марјане, био онде кад смо га нашли. Казаће сви да није у нашем атару него у паштрићком.
— Вала, људи, мени се чини — поче Марјан тако важно као да казује неку богтепита каку тајну — да је то само капетанов инат… Још откако се терасмо оно лане око синора, одонда се он на нас нешто изузе и стаде дувати. И ево овде сам најтањи, — ту Марјан показа прстом свој замашан врат — ако није само успркос наредио да се то дете у наш потес закопа!
— Јес’, господин-попо, душе ми! — прихвати сад Ђоша, метнув руку на прси и унесе се попу у очи. — Ја сам се, знате, ондак равним начином нашао у среској кући, знате, да покупим оно мало вересије. И верујете ли, господин-попо, приметио сам равним начином да ради у инат. Јес’, тако ми свега на свету, баш сам лепо познао да је то његово масло.
— Чије му драго, тек није по нас добро — рече поп као забринут. — Него дела, људи, да како отарасимо ту беду из нашег потеса.
— Јес’, богами, попо, — прихватише сви понову мисао — то ће најбоље бити да отарасимо белаја од наше куће. Само како би?…
— Ласно, брате, — упаде у реч Јован, — ископати га, па однети у атар паштрићки, те укопати где се и нашло.
— Оно лако је то казати, — прихвати Манојло, — ама ко ће га копати?… Дању се не може, видеће когод, а ноћу — ја, богами, не копах га, па макар ми град одбио оба ува!…
— Ако нећеш ти, има ко ће — рече Јован. — Ето Марјана, он га је и укопао.
— Та оно јес’… ама ја, газда-Јово, — узе Марјан да извија, јер баш није волео да ноћу барата око мртваца и гробова. — Оно знаш… није баш ни лако!
— Па нећеш ти сам, не бој се! — куражи га поп Стеван. — Ето ти и Симице. Вас два моћи ћете зар? Симица и онако копа кашто раке — није му првина. Оћеш, Симо, а?
— Та могло би се, оче Стево, него знаш, — поче и Симица да извија — некако, што вели Марјан…
— ’Оће, ’оће, Симица, знам ја! — навали Јован. — А сутра му не гине напојница, сви ћемо дати…
— ’Оћемо, ’оћемо! Шта, зар ми нашем Сими да не дамо?! — гракнуше сви.
— Али то треба још ноћас, док није капетан докучио па нам може смести — вели поп. — Ноћас је баш као што ваља; људи уморни, одмарају се — нико неће опазити…
И тако Симица и Марјан присташе. Сад се тек отвори жив разговор и шала. Њих два попише унапред поприлично напојнице; а већ сутра, кад се све сврши — биће још.