Поглавље 2
Било је већ превалило по̂ ноћи. Учитељ Никола, уморан, спава увелике. Док стаде лупа на вратима школским. Лупа — рекао би, сад ће врата иставити. Скочи Никола онако бунован и викну:
— Ко је то?
— Наши смо! — одговори неко споља, а једнако гура у врата.
— Који наши? — упита учитељ Никола промолив се кроз прозор.
— Ја, учитељу, — одговори Марјан и приђе прозору, а из њега заудара као из ракијске мешине.
— А ти си то, Марјане! Откуд ноћас у ово доба? — Имаш будак, учитељу?
— Будак? А шта ће ти будак? — упита Никола чудећи се шта је томе ноћас наспело.
— Будак… треба ми. Имаш ли?…
— Окани се ти, Марјане, ноћас будака… Иди те спавај — боље ће бити. Не дам ти ја сад ништа!…
— Ама, молим те, учитељу, дај ми! Богами, чуваћу ко своје.
— Не дам, Марјане, не дам. Иди, хоћу да спавам! — рече Никола одсечно и затвори прозор.
Марјан промрмља нешто, па се упути право Савиној кући — према школи на један добар пушкомет. Стаде лупати и њему на врата. Сава захркао, па баш ни у уво. Марјан лупа још жешће.
— Е, е, ко је, а? — дрекну Сава иза сна, па скочи те отвори врата.
Марјан, како беше навалио, умало не паде на нос преко прага.
— О, о! Држ’ се!… А шта ћеш ти сад? — упита Сава разбирајући се.
— Имаш, ћато, будак?
— Шта?!
— Имаш будак — будак треба ми.
— Будак?! — понови Сава у чуду. — Хм, будак… А што ће ти ноћас будак?… Имам ја, те још какав будак!… Много паметнији од тебе… А што ће ти?
— Та треба ми. Ако имаш, дај — немам кад чекати!
— Не дам док ми не кажеш што ће ти.
Марјан, нема се куд, исприча Сави све — и што ће му, и куд се спрема ноћас са Симицом.
— Аха, баш ти тек сад не дам!
— Па што ме онда вараш?… Дела, богати, дај ми.
— Иди, иди кући те спавај! Окани се ћорава посла… Гле ти њега, напао ноћас бунити људе! Иди, не дам будака! — рече Сава и затвори врата.
Марјан опет нешто промрмља, па се врати. Док се тек Сава присети, па брже за њим:
— Марјане!
— Ој.
— ’Оди, ’оди да ти дам.
Узе иза врата будак и изнесе, те му даде рекав:
— Али сутра зором да си донео — чујеш?
— Немај бриге, ћато, и пре зоре — обећа се Марјан; затури будак на раме, па убрза Симичиној кући.
Сава се брже-боље обуче, па потеци школи. Сад опет он узе лупати на врата школска. Никола таман беше свео очи, трже се кад чу опет лупу; промрмља онако бунован: „Та каква је ова напаст ноћас!“ па устаде и извири на прозор.
— Ко је?
— Ја, Нико! Отвори да уђем — одговори Сава пришав прозору.
— Ето ти сад опет, ти! — зачуди се Никола. — Чек’ да отворим! — и отвори врата. — А који је бес теби ноћас? Да нећеш и ти будак?
— Зар је и од тебе искао? — упита Сава смејући се. — Ја мислим само је мене будио.
— И јамачно дао си му?
— Дабоме.
— А ако учини како чудо ноћас?…
— Не бој се… Знам ја шта ће му. Него дела, облачи се.
— Да се облачим? — упита Никола узбезекнув се. — А што сад да се облачим?
— Де, де — обуци се ти само, па ћеш видети што.
— Ја, богами, не могу. ’Оћу да спавам.
— Али молим те, обуци се!… Зар ти мени не би учинио толико љубави?
Почешка се Никола иза врата — шта ће сад? Ту се апелује на љубав, не може му одрећи. Најпосле, хајде да се види и та комедија, па макар се сутра мало и одспавало — и онако је празник. Обуче се и Никола.
— Е сад, Нико, понеси вериге, — рече Сава — па ’ајдемо!
— Вериге?! — узвикну Никола зачуђеније него да му је заискао три будака одједанпут.
— Вериге, вериге, ја! Понеси само — потврђује Сава смејући се.
— Ја, богами, готово нећу да идем — поче Никола да се устеже. — Ово је ноћас да бог сачува!… Један лупа — „дај будак“; други „Обуци се и понеси вериге“. Хм, будак, вериге, ићи у ово доба… нису чиста посла!…
— Та шта се заносиш ваздан! — осече се Сава озбиљно, па откачи изнад огњишта вериге. — Ето, ја ћу их понети, ако се бојиш… ’Ајде ти само!
Никола слеже раменима и пође за њим.
Ударише све јаругом док избише под Симичину кућу. Пред кућом таљиге и за њих привезан мрков, који токорсе мало фркну и нарогуши уши осетивши да иде неко. Сава и Никола прилегоше за један кош и ућуташе се.
Мало постаја, а шкринуше врата. Изиђе Симица, затурио некаку врећетину и мотику на раме, а за њим Марјан са Савиним будаком. Сава и Никола још више прилегоше да их како не опазе.
— Симо, море, куда ћеш ти ноћас у ово доба? — виче полугласно Јулка Симичина с кућњег прага за њима.
— Спавај ти тамо, спавај! Шта зијаш ноћас? — осече се на њу Симица.
— Ама, не иди море!… Јеси л’ пијан, манит ли си? Како те копање снашло ноћас уочи празника!?
— Оћеш ти ћутати једном, ил’ да ти дођем тамо?! — продера се Симица још оштрије.
Јулка тек учини: — О, бог с нама, луда човека! — па притвори врата и нешто још прогунђа…
Они замакоше низ воћњак и неста их у помрчини.
Сава и Никола поћуташе још мало док се све утаја.
— Дед сад! — шану Сава и гурну лактом Николу — вериге за крај, па вуци и трчи око куће, али брзо!…
Никола зинуо од чуда, па га само гледа.
— Та дела, шта ти је сад! — рече Сава, а напрегао се већ од смеха. — И још укћи онако страшно, дебело, знаш… Но де, шта си зинуо, да се не дангуби!…
— ’Ајде да и то чудо буде — рече Никола ни сам не знајући шта ће. — О, напасти ноћас!…
Узе вериге за крај, па јуриш око куће.
Стаде звека верига, а Никола тутњи што игда може и укће. Док ти истом узе боботати у кући престрављена Јулка. И мрков се поплаши, поче се трзати и помаче кола. Сава се већ заценио од смеха. Притрча колима те одреши мркова, па учини Николи „шш“ да иде за њим, и обојица с мрковом отутњише низ јаругу наниже…