Поглавље 4
Прошло је скоро пет месеци. По селу се слабо говори о звеци и тутњави око Симичине куће; кашто само на какој пијанци увече, поред осталих прича о вампирима, поменуће се и то. Нахотче је на месту. Капетан није одерао Симицу. Град није ником ништа побио; готово га није ни било тога лета… Сељаци почеше увиђати да и поп покашто може млатити глогиње. Симица опет вози на својим „кочијама“ путнике и другу кирију. Све ствари иду својим редом. Једино што се десило за то време необично — онај дугајлија практикант што је пре узимао на протокол Симицу због његова мркова, добио је сад за писара и премешта се у други срез, а на његово место послали некаког дечака: изгледа као метиљава овца — јадно, суво, неокретно, не уме честито ни говорити…
Тек беше капетан ушао у канцеларију и сео за свој сто, а пандур унесе једно писмо. Капетан отвори, прочита и полугласно рече: Е, сиромах Симица — ништа од његова мркова! Надао сам се од овог последњег акта да ће бити што, па бадава!… Баш ми га жао! Носи тамо нек се сајузи!
То је био последњи акт од окружног начелства; јавља како су сва начелства и сви срески начелници већ одговорили да „траженог мркова“ нигде нема…
Капетан претури још нека акта преко руку, док ето ти опет пандура, пријави новог званичника:
— Једно момче чека.
— Пусти га.
Отвори пандур врата и уђе плашљиво нови званичник с писмом у руци. Капетан узе писмо и, прочитав, стаде мерити новог званичника од главе до пете.
— Јеси, море, још где био у служби? — Нисам — одговори нови званичник.
— Па шта си досад радио?
— Учио сам.
— Занат?
— Нисам него школу.
— Па што ниси још учио?
Нови званичник обори главу и онако збуњен протуњка готово кроз нос.
— Не може се…
— Виш, брајко, — узе капетан по свом обичају да му мало очита — кад ниси могао учити школу, боље би било да си учио занат. Док се овде унапредиш, тамо би могао бити свој госа… Није баш ни ово лак ’леб — немој мислити!
Нови се још више застиди и поцрвени до ушију.
— А колико си школе изучио?
— Две гимназије — одговори нови готово шапћући и кријући очи.
Капетан га мало промотри и премери, па зазвони и рече:
— ’Ајд, иди тамо на своју дужност — показаће ти пандур. Али пази да се добро владаш!… Немој се свађати са практикантима. Немојте тамо сипати песак један другом на главу, ни привезивати којекаке репове на капут кад излазите из канцеларије; јер не могу више трпети да вас исмевају они геаци по механи… јес’ чуо, није ово лудачка кућа!… Па онда немојте се згађати лењирима, ни брљати астале мастилом. Немојте ми дрљати по дувару којекаке куке, као онај дугачки што се сад торња одавде; јер кога у’ватим, уши ћу му ишчупати!… Сад иди, па ради чисто што ти се да, немој празнословити; владај се добро, па можеш временом бити и унапређен!… ’Ајд сад на посао!…
Нови званичник слушајући таку лекцију збунио се да не може горе бити; похита на врата и умало не удари носом о учитеља Николу, који баш у тај мах уђе са својим Савом. Они су увратили по плату и да се јаве капетану, па да иду послом неким у Ваљево.
— А ’оћете ли на колима? — упита капетан.
— Дакако… Ишли бисмо и пешке — лепо је време, али нам ваља петљати и носити много којекаких ствари.
— Па ’ајд понесите и једно буренце мајстор-Стојану, нека га оправи. Иде благдан — требаће ми.
— Драге воље, понећемо — рече Никола.
Капетан их испрати с буренцетом чак до кола. Кад угледа Симицу с његовим „кочијама“, насмехну се па рече:
— Е, Симо, ’оћеш још да копаш нахотчад?
— Никад, господине, далека им лепа кућа! — одговори Симица, а намешта нешто по колима.
— Не да ти ђаво седети с миром… Него штета, Симо, твог мркова нигде! Сад баш добих последњи одговор од начелства!…
Сава и Никола прснуше у смех. Сава само што није легао да се ваља од тешка смеха. А и Симица се запенио, па само цепти.
Капетан у чуду избечио се, па не зна шта да рекне:
— Но шта вам је сад?…
— Па ето му мркова — рече учитељ показав руком кљусе упрегнуто у таљиге, пред самим носом капетановим. Капетан се тек само узбезекну.
— О, да си ти жив и здрав, господине, — поче Симица повратив се мало од смеха — ја сам га нашао још оно јутро кад сам вратио нахотче на место.
— Још оно јутро! — узвикну капетан и пљесну се рукама. — Их, ја грдне бруке писати толико!…
— Аха, господин-капетане! — прискочи Сава, повратив се од смеха, чисто заједљиво — ко оно не пише никад ништа у ветар? Моја је опклада! То је жао за срамоту — сећаш се!?…
Капетан само што сподби оно буренце, па с њим за плот у авлију. „Дај понећемо!“ вичу они. Аја — он оде као опарен у канцеларију; само тек треснуше врата за њим.
Сава и Никола поседаше, Симица ошину мркова, и опет се откотрљаше насипом Симичине кочије, а у њима путници готово оплакали од смеха.
— Шта си, вере ти, дао за тог мркова? — упита Сава Симицу кад одмакоше.
— Две рубље насред ваљевског вашара. Има одонда равно три године. И бог да поможе, добро ме послужи!
— Ето, Нико, јевтин распис — рече Сава. — Симичин мрков две рубље, а распис више и од десет рубаља!…
За кратко време пуче по целом срезу брука о мркову и распису капетанову. Сељаци то окитише, наместише и удесише још згодније. Кад стану причати где на сабору — све се живо изврће од смеха.
Капетан није неколико дана излазио у срез, него слао свог писара. И после кад год изиђе, гледа час пре да измакне, некако му није било ни до разговора ни до хвале…