Поглавље 3
Сутрадан већ по оближњим кућама почеше се жене и бабе сашаптавати:
— А знаш, јадна, шта је ноћас било?
— Шта, јадо?
— И не питај, боме!… Овај несретни Симица и онај пијани Марјан, узео их ђаво у своју руку, отишли да ископају нахотче. Весела Јулка остала сама самцита — док, вели, ништа ти бог не даде… стаде звека, тутањ, рика, рзање, лавеж, кукурекање… ама, све што је у бога аваза — завришта око куће! Јадна Јулка умало није пресвисла од страха!
— А шта ли ће то бити, друго моја?
— Ништа друго, него онај — у камен ударио!
— О, бог с нама и анђели божји!…
И тако жене и бабе крсте се и сашаптавају, а сиромах Симица покуњио се, па хита среској кући.
Капетан Паја уранио па седи у ходнику пред канцеларијом на хладовини, а Симица те преда њ.
— Добро јутро, господине! — поздрави капетана, на стаде гологлав и снужден.
— Бог помого̂, Симо! А које добро? Што си се окуњио, болан?
— Зло, господине! — утањи Симица.
— Како зло, наопако!
— Нестало ми ноћас мркова.
— Јес’ ја?
— Јес’, богами, господине! Нигде га нема… Ево од јутроске га једнако тражим; обиграо сам сву Меоницу; трчао сам чак и у Паштрић, већ с ногу спадох, па нема, господине, баш га нигде нема!…
— Па шта ћу ти ја сад? — рече капетан и слеже раменима.
— Ама молим те, господине, — утањи опет Симица, — ако бога знаш, нареди да ми се потражи… Сиромах сам, господине, штета — ако пропадне, не знам куда ћу.
— Оћеш ваљда да распишем да се тражи? — упита капетан.
— Јес’, јес’, господине, — убрза Симица, — запиши тако ти бога, како знаш, само нек се потражи! Молим те, господине, тако ти среће — све му запиши, ама све, све, што год знаш…
— А што ти то ниси јавио најпре општини? — рече капетан. — Зар не знаш како иде ред? Општина би после мени јавила…
— А шта ја знам, господине, прост човек… Молим те, моћи ће зар и без општине… Свуд сам, богами, тражио, па нигде!
— Оди амо! — рече капетан па устаде и уведе Симицу у канцеларију; отвори једна врата од друге собе, где сеђаше за столом један дежурни практикант, дугачак, као притка, па му рече: „Деде, ћато, узми овог човека на протокол!“
Симица оста с практикантом, а капетан затвори врата за собом.
Докле је трајало то узимање на протокол — ваљда ће знати сам капетан, а знаће и Симица, који се већ беше ознојио причајући по неколико пута своју недаћу ноћашњу; а знаће најпосле и дугачки практикант капетанов, који је читав сат утрошио и неколико табака искварио — док му једва за руком испало да којекако попише све белеге и доброте Симичина мркова.
Међутим, док се сиромах Симица узимао на протокол, дође капетану дућанџија Ђоша. Потпуном учтивошћу и оданошћу, каку већ може показати и један дућанџија сеоски, поздрави капетана.
Одмах ти ту они затурише разговор. Капетан се жали како је тешка служба, како се мучно живи, како га неће да унапреде. Ђоша се опет жали како рђаво иде радња, новац не пада, муштерије нема. Уздише капетан, уздише Ђоша. Један се тешка како се мора трпити, други се тешка како се из своје коже не може никуд… Еле, мало-помало окрете се разговор некако случајно — те капетан сазна од Ћоше ко је синоћ био у меоничкој механи, шта се говорило и ко је ископао нахотче. Капетан само врти главом, па се чуди: „О, гледај ти њих, молим те!… Чекај ти, научићу ја њих памети!… Е, е, — баш не можеш с тим људма изићи на крај!“ У том чуђењу капетан и заборави упитати Ђошу, кад пође, којим је послом дошао. Но може бити, ни он му не би умео то казати начисто.
Капетан је још вртио главом, док ето ти из собе Симице и дугачког практиканта. Дугачки практикант чита протокол, а Симица заинтачио:
— Јес’, јес’, господине! Све је тако! Ама баш све како сам казао… Молим те… Еј, моје невоље!… Молим те, господине, нек се свуд добро тражи!
— Добро добро! — рече капетан, па заповеди ћати: одмах начини акт начелству да се распише свуд за овог коња.
Практикант замаче у своју собу, а капетан се окрете Симици, па врло озбиљно и готово љутито упита:
— А је ли ти, море?! Ко теби рече да ти копаш ноћас оно дете?
Симицу чисто као да неко посу врелом водом, па у оној забуни поче муцати:
— Ја, ја, господине — богами, ето… нисам ја, него они… Здравља ми — никад ни помислио… Иди, веле, те ископај… а ја шта ћу?…
— Одмах да си ишао, с ким си и копао — да вратите дете на своје место где је и било!… Јес’ чуо, сад одмах — или не, ноћас мораш! Кад си га ноћу већ једном копао, копај га ноћу и опет — јес’ чуо?… Да се ниси главом шалио! Ако сутра не осване где је закопано било, одераћу те… Гле ти њих сад!… Па још бенетате којешта по механи с оним вашим лудим попом!…
Капетан је прилично мрзио поп-Стевана, те се тако сад и изрече о њему.
— Оћу, богами, господине!… Одмах ноћас — и пре зоре, господине, здравља ми!… Ја ћу то све с Марјаном… Шта ћу, господине, сиромах човек!… Еј, бог их убио, куд и то да ми још натоваре на врат! Мало ми је зар моје нужде и невоље! — окупи Симица јадиковати.
Капетан зазвони и Симица изиђе из канцеларије бришући зној као грашак крупан, па стиште као опарен кући.
Сутрадан освануло је нахотче опет на свом првашњем месту. Већ свуда по селу говоре како је прексиноћ био тутањ, звека и рзање око Симичине куће, и како је нешта одвело његова мркова.
Симица отарасио једном бригу с врата, па не бојећи се да ће га капетан одерати — успавао се, а сунце већ прилично одскочило. Би још дуго спавао да се Јулка над њим не разраколи:
— Еј, Симо, Симице! Устај, море, дижи се! — Он се само окрене на другу страну, прогунђа:
— Не дирај се! — па зашиче опет.
Зва она, зва — аја, неће да устане! Повуче га најпосле за ногу. Ђипи он као бесан, збаци са себе поњаву, те јој смакну конђу и рашчупери је сву — колико је лупи оном поњавчином, па се продера:
— Јеси ли ти полудела јутрос?!
Она смејући се весело одговори:
— Та шта ти је, болан, што не устајеш? Ево нам мркова!
— Где је? Откуд? — кликну Симица и стаде зверати где ће да угледа свог мркова.
— Ено га у воћњаку, пасе. Пробудим се јутрос, а он везан за кола ту — исто онако као што си га ти оно вече везао.
Симица немаше кад више питати него полети наниже у воћњак…