Поглавље 1
Ћир Трпко не продаје више ни бозу ни кокице. То је некад продавао по улицама београдским кад је био мали, и кад се још није звао „ћир“. Сад је ћир Трпко, или као што он каже „сега“ — велики госа; држи механу у селу К., под Космајем, уз механу дућан, а уз то обоје има двеста оваца, велики чаир, а апарта што има још њива и других добара.
Механа му је на згодном месту, баш на друму сеоском. Ко год пође и потера, или понесе што у Београд да прода, мора проћи поред ћир-Трпкове механе и дућана. Ћир Трпко, наравно, не пропусти никога док с њим што не пазари. А умео је тако вешто салетити човека да га се не можеш отрести. Сваки дан купи он ма шта; наравно врло јефтино, а кантар му је већ тако згодно ујдурисан да свакад одмери како хоће ћир Трпко; ако хоће оку — оку, две — две, литру — литру.
Једно јутро поранио ћир Трпко, па чека пред механом хоће ли наићи кака муштерија. Док ето ти неког Тиосава Негића, упртио пуну торбу воска па се упутио путем. Кад би поред механе, зовну га ћир Трпко, заносећи мало по цинцарски.
— Газда Тиосаве, што ти је то?
— Мало воска, ћир Трпко.
— А’де, море, да попијемо ’едну.
— Немам кад, ћир Трпко.
— А’де, а’де, море! — салети га ћир Трпко, те сврати пред механу.
Изнесе ћир Трпко две чашице ракије на неком шареном служавнику, па пружи Тиосаву и рече:
— Ама што сега имам ракија! Пред пашина мајка ће се не стиди!
Тиосав искапи чашицу, намршти се мало и учини:
— Их, ала пали!
— Не ти каза, море! Ама ћир Трпко! — рече и куцну се прстом у чело, токорсе да покаже како је он то промућуран; а испод ока погледа на ону торбу воска.
Попи и ћир Трпко ракију, на онда упита:
— У Београд ћеш носиш то? — и показа руком на восак.
— ’Оћу, ћир Трпко; чујем добро пролази, па да се узме која пара.
— Те лажу, море; не ти пројде, жив ми господ!
— Ама јуче је човек продао по двадесет и пет гроша.
— Човек? У Београд рече?
— Усред Београда на пијаци. Продао је Витомир восак по двадесет и пет гроша.
— За Витомира ми мени рече?
— Јес’, јес’, Витомир.
— Восак за двадесет и пет?
— Јес’, за двадесет и пет.
— Те лаже, џенабет! Не продаш ни по петнаест.
— Ако не продам, лако је вратити кући — одговори Тиосав, па устаде и маши се за торбу да понесе.
— Знаш, Тиосаве, што?
— Шта, ћир Трпко?
— А’де дај мени тај восак.
— Море батали! Нећеш ти да платиш.
— Што не платим, не платим; ће ти платим сос лепи пари. Што иштеш за ока?
— Па рекох ти двадесет и пет гроша.
— Хм, дваесет и пет! Не се прави будала. Ти платим шеснаесет.
— Каки шесн’ес? Ни за дваест ти не дам.
— А осамнаесет?
— Аја! — учини Тиосав и подиже торбу да упрти.
— Стани, море, стани де! Ти дам два’есет, ’оћеш?
— Не могу, ћир Трпко; није вајде!
— Што не могу, не могу! — салети ћир Трпко Тиосава. — Ће одеш у Београд, потрошиш пари, ћеш дангубиш. Ће ти кошта, море, еј! Не ти се фати ни петнаесет ока.
— Оно јес’ дангуба; али баш не могу по то — рече Тиосав и пође.
Ћир Трпко ухвати га за торбу.
— Е ти дам дваесет и еден! А’де, а’де! Овамо, дечиње бе, тај кантар!
— Ама мало је, ћир Трпко, богами!
— Хм, мало! Што мало? Ни јесме своји људи. А’де, а’де! — заокупи ћир Трпко, и Тиосав опет спусти торбу.
Дође једно Цинцарче с кантаром. Ћир Трпко одмах узе мерити.
— Осум ока! — рече потегнувши торбу на кантар.
— Осам! — узвикну Тиосав. — Не може бити! Каквих осам, бог с тобом?
— Ево на̀! Осум здравла ми! — рече Трпко и поднесе кантар Тиосаву.
— Ама јутрос сам мерио на мој кантар, па ак дванаест ока.
— Што твој кантар? Не виде ли то, а? — рече Трпко и показа му неку крпицу проденуту кроз један ланчић на кантару, и на крају као запечаћену црвеним воском. — Овија кантар, море, капетан го потврди!
— Е, ја не знам, богами — рече Тиосав сумњајући. — Ама брате, осам ока. Да је барем по оке, ја ли оку мање, ’ајде де; али — четири!
— Камик да ’едем, ако те преварим! Осум, жив ми господ! На! — рече ћир Трпко и опет потеже торбу на кантар, па је пружи заједно с кантаром Тиосаву: — На, види го, види!
Измери и Тиосав, па махну главом и учини:
— Бог с нама! Осам одиста! Ама, аја, не може бити! Не могу ја никако — и опет се маши за торбу да је понесе.
Ћир Трпко га тако салети да му мораде дати восак како су измерили и по двадесет и један грош. Прими Тиосав паре па оде гунђајући сам: „Лепо мени вели Живана: „Не свраћај, море, оном Цинцару!“ Аја, не даде мени ђаво! Баш ако ће… Пре ми закиде три оке вуне, закиде ми једном две оке лоја, једном оку граха, сад четири воска!… Поган Цинцарин!“
Ћир Трпко је оставио восак у свој дућан, па је опет вребао другу муштерију. Што он пропусти, то дочека његов ортак Ставра у дућану. И ту се тек пазарује добро. Нема дана кад не дође каква снаша или девојка из села да купи што: шамију, иглу, ђинђува, мараму, па чак понека и белила. Наравно, с дућанима дошла је у села и сва помодна роба, па с њом и белило. Еле, као што рекох, нема дана кад се не уврати која снаша код Ставре у дућан да пазари, и обично, немајући новаца, донесе по две-три оке граха, или оку вуне, или неколико повесма тежине, или кануру пређе, па за то купује што јој треба: за две-три оке граха, вуне или за кануру-две пређе купи какву шарену машлију, или низ ђинђува, или какву крпицу што не вреди ни грош, два!… А Ставра слаже у магазу и вуну, и грах, и све — па кад се накупи доста, онда крене у Београд и тамо прода, како већ уме најбоље. Тако ето теку та два Цинцарина.
Ћир Трпко вели да је све стекао „сос муку, сос зној и сос рачун“. Сваки „ћир“ — макар се он звао Трпко, Трајко, Ставре, Дине или како му драго — тече и уме да тече „сос рачун“; и сваки „ћир“ под овом речи „сос рачун“ разуме сваки могући начин којим се до паре долази.
Иде Тиосав навише, и сам се једи што га је Цинцарин тако преварио. Кад већ зађе у село, сустиже га Витомир, његов први комшија.
— А зар се врати, Тиосаве? — упита га.
— Та вратих се — одговори Тиосав зловољно.
— Па камо ти восак?
— Дадох оном гаду доле.
— Зар опет?
— Ама куд ћеш, брате, кад салети као Циганин.
— Опет ти јамачно подвалио?
— Јакако: четири оке мање на његов кантар.
— Е јеси луд, није вајде!
— Вала, Витомире, не знам ко је од нас двојице луђи. И теби је већ толико пута подваљивао, па опет му идеш.
— Оно јес’… ето није ми још платио ни она кола врљика што му ономад дотерах.
— Неће ти ни платити. И ја сам му дотерао, знаш, једна кола још пре тебе, па — ту!
— Поган човек! — рече Витомир; поћута мало и настави: — Баш не би требало да му то прође. Ваљало би њега мало заварчити.
— Ваљало би, али де кметуј ти како?
Витомир сад исприча Тиосаву како је скројио план да подвали Цинцарину, и да се узгред наплати барем за оно што их је овда-онда преварио које кривом мером, које на цени. Тиосаву би по вољи план и пристаде.
— Али сутра рано, знаш — рече Витомир кад хођаху већ да се растану; — ти кажи курјаци, а ја ’ајдуци. Ваља га најпре заплашити… Може откуд он, или ко од момака му, изићи и опазити…