Поглавље 4
Већ је близу и подне. Чобанин Трпков давно отерао овце горе у чаир, и давно је требао да дође и да донесе помужено млеко механи. Сам момак дочекује и услужује госте.
Дођоше у механу Тиосав и Витомир, нешто врло разговорни и весели. Седоше за један сто, наручише полић ракије и запалише луле, а све се згледају и осмешкују један на другога.
Кад момак принесе ракију, упита га Тиосав:
— А камо ти, море, газда?
— Спава.
— Зар до ово доба?
— Није сву ноћ заспао.
— А што, да није слаб?
— Није, него је преседео тако на кревет сос пушка.
— С пушком?… Иди, море, пробуди га; може те псовати.
Момак оде у собу, а Тиосав и Витомир прснуше у смех.
Мало постоја, изиђе ћир Трпко у механу; очи му подбуле, колико је још бунован.
— Зар ти до то доба, море? — упита га Витомир смешећи се.
— Врате, ми се разби сан; и сунце огреја, не заспах.
— А јеси уснио што? — упита Тиосав.
— Море, сум ти снио много: све сос неки ’ајдуци, ’ајдуци, ’ајдуци, па се кољем, па се рвем, рвем; па а они мене, а ја њих. Па ти се теке тргнем. Мало сведем очи, а оно курјаци, курјаци, читав чопор, да ме изеду — рече Трпко и изиђе некуд у авлију.
Мало затим врати се и викну:
— Дете, бре!
— Чујем, газда!
— А камо млеко?
— Још није донео.
— Трчи, бре, млеко да се донесе! Шта чини тамо!
Момче отрча навише к чаиру.
Ћир Трпко настави причати до краја свој сан. Мало-помало накупи се повише сељака у механу. Заметну се ту разговор о свачем. Неки узеше дирати ћир-Трпка за његове хајдуке и курјаке; он се љути, никако неће да попусти ни да призна да није било ништа у ствари. Неки га запиткују за врљике стоварене пред механом шта ће му, од кога их је купио, пошто? Он им каже како хоће да загради ливаду доле у реци, како йх је купио доста скупо, али никако неће да каже од кога. Ћир Трпко је имао и тај обичај да ником неће за живу главу казати од кога што купи. Питај га ваздан, он ће ти само одговорити „хе, хе“ и куцнути се прстом у чело, токорсе — каже: „То само ова глава уме да нађе од кога ће што купити“…
Таман разговор и шала у највећи јек, док ето ти момка трчи као без душе озго к механи. Смотри га ћир Трпко, па истрча на врата и још чак одовуд узвика:
— Шта је, бре! а?
— Врлике!
— Шта кажеш?
— Ни’една врлика немат на чаир! — једва изговори момак колико се задувао.
— Ама шта рече ти, шта? — дрекну ћир Трпко, подбочи се руком и чисто се сав накостреши од изненађења.
— Однео неко све врлики са наш чаир…
— Не може бити! — опет узвикну ћир Трпко и сав уздрхта.
Витомир и Тиосав згледаше се крадом.
— Богами јес’, — вели момче. — Јутрос чобанин изјавио овци, кад тамо чаир сав разграден. Не се могао маћи од овци ни помусти ги не могао.
— Ама баш све однесене!
— Све, ама ни врлика ’една немат!
Ћир Трпко само учини: „Их!“ па се докопа обема шакама за главу и шмурну у собу.
Утом ће један од гостију завикати испред механе:
— Море, људи, ево му врљике овде! Ово су, богами! — И сви истрчаше пред механу да виде. Стадоше се смејати и запиткивати ко ли би мајстор да му тако подвали. Неко рече да је ноћас чуо некака кола где често нешта превлаче; али чија су није знао. И Витомир и Тиосав изиђоше токорсе да виде. Прочудише се као и они мало, па се учинише невешти и одоше.
Чак после почели су већ и они сами казивати како су ћир-Трпку подвалили, да му се освете што им је много пута штошта закинуо; како су се договорили да га најпре поплаше да не излази никуд оне ноћи, па му онда понудили врљике; како је он пристао; како су они за ноћ превукли све врљике од његовог чаира и продали му. Еле, све су казали како је било. И свак им је давао за право. Чак су то казивали људма и у механи пред Трпком. Али ћир Трпко никако није хтео признати да се тако грдно преварио.