Поглавље 3
Чим се ухвати сутон, а ћир Трпко поче истеривати госте из механе: „А’де, а’де, море кући! Нема вино, нема ракије. Оћу затворим меана.“ Људи се чуде шта му је сад наспело, па одлазе један по један. Кад ћир Трпко отера све, заповеди момку и чобанину, који беше већ дотерао овце из чаира и затворио их у авлију иза механе, да добро затворе сва врата, да их подупру изнутра столицама и циглама; даде њима двојици по једну цевару, а он задржа себи арнаутку; рече им да буду на опрезу, па чим опазе хајдуке, да пуцају и вичу. Кад све то нареди, оде у своју собу, која беше с лица, закључа врата, и подупре их чим је год могао подупрети, па седе на кревет и метну пушку преко крила.
Таман се утиша све по селу, док се чуше озго тешко натоварена кола, шкрипе и прикучују се механи. Витомир и Тиосав већ догоне врљике, узели четвора кола. Кад стадоше пред механу, приђе Тиосав и куцну Трпку на прозор.
— Ко је? — викну Трпко.
— Ја сам!
— Кој си ти?
— Та ја, ми.
— Ви, ко, море, ви?
— Витомир и Тиосав!
— Е, е, — рече Трпко тише и ошкрину мало прозор. — А’де стоварите ту пред меана — па одмах притвори.
Стоварише они, па се вратише по остале врљике. Таман зора малко зарудила, а Витомир и Тиосав дотераше и пети пут врљике. Стоварише на гомилу, па онда приђоше прозору и куцнуше.
Ћир Трпко ошкрину мало прозор, па упита плашљиво:
— Јесте све дотерали?
— Јесмо све, два’ест кола равно — одговори Витомир и прихвати се руком за оно крило прозора што га већ ћир Трпко ошкринуо.
— Е добро, брате, добро!
— А паре, ћир Трпко?
— Дођите ујутру, рано, попићемо по једну и даћу вам — одговори ћир Трпко и повуче да затвори прозор.
Витомир не пушта крило, него га отвори још више и рече:
— Не може друкчије, ћир Трпко! Тако смо погодили!
— Ама де кад ти кажем, море, сутра! — вели Трпко нестрпљиво.
— Аја, сад ти нама плати; сутра немамо кад доћи, а паре нам требају.
Утом неко случајно викну далеко горе у селу.
Ћир Трпко сав претрну, па држ за прозор да притвори.
— Идите, молим вас! Ноћ је! Неко виче!…
— Ама оно јаукну неко! — рећи ће полако Тиосав токорсе и он уплашено.
— Да не погибе ко? — одговори Витомир и повуче себи крило прозора.
— А’де, а’де, брате, ’оћу да спавам.
— Дај ти нама паре, па спавај! — одговори Тиосав.
Опет неко викну у селу и одазва се други глас неразговетно.
— Хм, — учини Тиосав полугласно, — има неки ђаво!
— Не виче се како узалуд! — додаде Витомир.
— Их, их! — учини ћир Трпко, па стаде шушкати по соби док нађе паре; одброји им према ведрини крај прозора, а све дршће. Даде им и брже-боље притвори прозор.