Поглавље 2
Сутрадан опет уранио ћир Трпко, па погледа хоће ли наићи кака муштерија. Док ето ти Витомира, упутио се механи; о рамену му некака гарабиљчина, а за појасом две пећанке. Чим га виде, ћир Трпко стаде се смејати, па повика:
— Бе, Витомире, ’оћеш у ’ајдуке!?
— Море, ово ти је дошло горе и од ’ајдука!
— А што, како горе?
— Ето како, не сме човек сербес ни у свој забран изићи.
— Хм, што не сме? — упита Трпко и намршти се.
— Та знаш, — поче Витомир сасвим полако и бајаги поплашено — почели се овуд виђати некаки лопови.
— Где, море, где?
— Та ноћас су тумарали горе по шуми и прелазили чак и у мој забран.
— Хм, не лажи, бре! — учини ћир Трпко као не верујући.
— Богами, јес’! Један је кресао на мог чобанина, и срећа те му није упалила пушка, а убио би га.
— Ух, ух! — повика ћир Трпко уплашено. — А колико ги има?
— Виђају се двојица, а јамачно има их још. Ваљда су где на Великом Космају.
— Е, е, нестрећа! — учини ћир Трпко. — А да ли то зна капетан?
— Може бити и да зна; али док он крене потеру, они могу овуд јаде поградити — само док се спусте у село.
— Ноћас ли, рече, видеше се?
— Ноћас! — потврди Витомир, па оде најлак навише; а нешто се смеши.
Газда Трпко уђе у механу, па викну своје момче:
— А бе, дете, донеси ми онија пусат!
— Шта, газда, пушки да донесим?
— Пушки, пушки, бре, донеси! — продера се ћир Трпко. Отрча момче и изнесе некаке две цеваре и једну дугачку арнаутку као притку. Одмах ћир Трпко узе некаке крпетине, па стаде чистити своје оружје.
Док ето ти помоли се на врата Тиосав; и у њега за појасом мала пушка и некака дугачка ножина. Погледа Трпка, насмехну се једва приметно, па упита:
— Како, ћир Трпко?
— Ето како, сега сам у Романија!
— А шта се ти оружаш?
— Не ме питај, море! — па устаде, приђе Тиосаву и сасвим шапћући рече му: — Знајеш ли, море, да има ’ајдуци?
— Где? — упита Тиосав, токорсе изненађен.
— Горе у Космај! Двојица ги има.
— Е јес’?
— Јес’, богами ти кажем! ’Едан је хтео да убије момак Витомиров сос пушку, теке му не упали.
— Е ви’ш ти сад белаја! — учини Тиосав уздржавајући се да се не насмеје. — Богами, ето их ноћас у село.
— А зашто ја курдишем овија пусат? — рече ћир Трпко, и ту учини „хм, хм“ и куцну прстом у чело да покаже како је то паметна глава.
— Ама да ви’ш ти, ћир Трпко, још неке беде! — поче сад Тиосав сасвим озбиљно.
— Оште беда! Како, море!
— Однекуд наишли курјаци.
— Курјаци!?
— Јес’, богами! Мени ноћас две овце здрпили. Да није чобанин надао вику — зло!
— Е, е! — учини Трпко као не верујући.
— Ја ти кажем. Напаст нека — ето човек сад није пристао ни из куће крочити без пусата — рече Тиосав, па изиђе из механе градећи се забринут, а у себи се напрегао од смеха.
— Их, их! — завика ћир Трпко, па докопа једну од оних својих цевара и запе журно чистити је. Навикну на момче да му донесе барут, па узе и пунити.
Утом уђе у механу неки Веља, па кад виде шта чини Трпко, зачуди се:
— О, о, шта је теби јутрос, ћир Трпко?
— Не ме питај, море, несрећа!
— Каква несрећа?
— ’Ајдуци, курјаци, несрећа! Дошо̂ земан да погинемо сос нашу стоку.
— А где то, Трпко? — упита Веља и грохотом се насмеја.
— Ето горе, у Космају!
— Море, каки ’ајдуци, каки курјаци?
— Ама кад ја кажем, де!
— Ти си, богами, то уснио!
— А’де, а’де, гледај свој посао! — рече му ћир Трпко готово љутито што му не верује. — Не разговарам више сос тебе.
Веља слеже раменима, узе једну жишку на лулу, па изиђе рекав:
— Е ако, ако, ћир Трпко!…
Ћир Трпко имао је једну навику која се није баш тако слагала с оним његовим правилом „сос рачун“. Кад први пут чује нешто, па било то истина или не било, он прими сасвим за готово, и више га нико не може обавестити да није тако како је чуо. Он само рекне: „Тако сум чуо од поштени људи“, и свадиће се ако му ко хтедне оспоравати да није тако.
И тај дан хтео је ћир Трпко из коже изићи што му нико неће да верује да у Космају има хајдука и курјака. Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би предвече, рече свом момчету да оде до његовог чаира и да каже његовом чобанину да вечерас дотера овце к механи — „јер их могу курјаци напасти“. Чаир му је више села, под Космајем; голема просторија, измеђ сеоских њива, заграђена врљикама. Ту је тор за његове овце, ту му пасу, ту ноћивају, ту се музу.
Таман момче оде да уради што му је заповеђено, а ето ти Тиосава и Витомира, онако наоружаних, у механу. Случајно се није десио ту нико други од сељака. Ћир Трпко хода по механи, узврдао се; нит му се седи ни стоји.
— Ћир Трпко! — зовну га Тиосав — ’оди де мало ’вамо.
— Што ћете, море? — одазва се он и приђе им нестрпљиво.
— Би ли ти узео још врљика, да ти дотерамо?
— ’Оћу, ’оћу! Ми треба за ливада, она доле у Реци. А колико имате врлики?
— Биће два’ест кола.
— Е, ’оћу, ’оћу! А пошто?
— По две рубље кола — рече Витомир.
— Две рубље! Много, море, еј! Паре нема, паре, паре!
— А шта би ти платио? — упита Тиосав.
— Шест цванцика кола.
— Е не можемо за шест, аја! — рече Витомир.
— Море, немам паре, брате, жив ми господ! Шест цванцика, па нек је сретње!
— Е знаш, ћир Трпко, шта је! Ево по три’ест гроша кола, па да дотерамо.
— Не могу, богами, не могу. Ево радња не иде, дај ово, дај оно, дај на момке, плати порез, плати прирез… пара иде, иде, иде. А не пазари се, брате! Него по шест, па нек је сретње.
— Не можемо! За три’ест гроша, ако ’оћеш — рече Витомир, па токорсе пође, а за њим и Тиосав.
— Стани, стани! — повика ћир Трпко. — ’Оћете за седум цванцика?
— Аја, ни паре ниже!
— Е а’де, нек је сретње. Моји сте људи и муштерије! — пристаде ћир Трпко, па одмах упита: — А кад да ми дотерате?
— Па могли би и ноћас; сувота је, волови су нам одморни; сутра и онако немамо кад, ваља нам радити на њиви.
— Хм, — учини Трпко — ноћас! А ’ајдуци, а курјаци?
— А рашта нам је овај пусат? — рече Витомир. — Не бери ти бригу за нас.
— Баш бих и волео да их нагазимо! — прихвати Тиосав. — Ако буду ’ајдуци да их повежемо, ако курјаци да их побијемо.
— Мени и онако треба курјачки зуб и зев.
— А што ти треба? — упита брзо Трпко.
— Та за лек.
— Е добро, добро! — рече Трпко. — Дотерајте ноћас.
— Само, ћир Трпко, — рећи ће Витомир, — да нам одмах платиш чим ти теслимимо све.
— Мени не верујете?
— Није да ти не верујемо, него ниси ми још платио ни оне врљике што сам ти ономад дотерао.
— Ни мени оне врљике, знаш? — додаде Тиосав.
— Е ’оћу, ’оћу; а’де само ви мени дотерајте.
Они пођоше, а ћир Трпко тек зовну:
— Тиосаве, Витомире!
Они се вратише, и Трпко им сасвим поверљиво рече:
— Кад дотерате која кола, чукните на мој пенџер; ми јавите да знамо рачун. Знаш ко људи, да не буде речи…
— Лепо, лепо, ћир Трпко, — одговорише они и одоше навише смејући се.