Глава 2
— Та, гле чуда! — оте се узвик Гаји Провлаку. — Та… подрум баш отворен!…
Сви засташе. Подрум доиста стоји широм отворен.
— Заборавили да га затворе.
— Па ни свећу нису угасили! Еј, Глишо, Глишо! Што ће сутра бити батина!
— Та, шта би им и помогло и да су угасили!… — вели Вересија. — Носим ја увек са собом воштани котур од бденија.
— Оћемо л’? Онај Глиша ће већ и онако да буде бијен те бијен, — бар нек зна и зашто! — вели Грозница.
— Како би било да наточима мало? А? — пита их Грозница.
— А у шта ћемо?
— Биће тамо свега: и путуња, и чутура и стаклади, ко̂ у газдинској кући. Ја знам све, — вели им Гаја Провлак — јербо сам ја с Глишом бојтаром једанпут дан и ноћ прово̂ ето баш ту. Помаго̂ му… Ту сам ја ко̂ код своје куће. Него ’ајд да не дангубимо! Брже…
Оставише џакове иза амбара па сиђоше у подрум. Подрум пун-пунцат буради сваке величине, а бурад пуна вина сваке врсте.
— Та немојте да паднемо ко̂ мушице на прво ма какво!… Какво кудушко (просјачко) вино, што га пију вандрокаши, него, — вели Аца Грозница — кад већ грешимо душу и — што каже госпо’н попа — нашу совјест, онда бар да знамо зашто грешимо, онда бар нек је штогод „вајн“… Онако ко̂ пред солгабирова, или пред пуста-комесара. ’Ајд бирај, јербо ти си овде, ко̂ што и сам кажеш, ко̂ код своје куће.
Стадоше пробати. Заредише од бурета до бурета па пробају вино, па се зауставише код једнога које им се најбоље допадало. На бурету пише кредом: карловачки ауспрух.
Ту седоше. Још кад су пробали (а имали су доста да пробају), већ су прилично били затегли.
— А ја ко̂ велим, — рече Аца Грозница кад седе — ја ко̂ велим, ко̂ један који је ово и предложио… а кад ви мене већ признајете ко̂ једног, каз’ти, старешину и фирера… а ја ко̂ велим да онда мало седнемо и поседимо… А и кога да се бојимо? Знам ја и газда-Гецу и онога његовог Глишу… Та не би’ њи’ сада, како су у првом сну, пробудили ни сви варадински топови, ни сва карловачка звона… Него ми лепо да поседимо мало, и да се госпоцки напијемо; то ће нам требати и ради снаге, а и ради храбрости! Ај’, како велите?…