Глава 5
И доиста, они се наместили. Заборавили где су и зашто су дошли, него точе, служе се и пију и наздрављају један другоме. И не изгледају више на лопове; смеше се доброћудно. Разговарају се и приповедају опет ситније доживљаје, опажања и искуства своја лоповска, а Гаја Провлак им се све више диви. Зариче се да ће их надмашити, и њих, и Рожа Шандора, и нашег Максима из Парабућа, — па ће га, вели он, за живота, а и после смрти, певати шором паорске девојке ко̂ и Максима. Па запева, опет тихо:
Остала му пуста кућа
Еј, усред Парабућа!
— Та, јес’ полудео? Та, све ће нас у стаман однети!… Та, через тебе ћемо погубити главе!… Ништа од тебе неће бити, синовче! — шапуће Грозница. — Никад човек од тебе!
— Та бићу ја бољи од вас! — раздера се Гаја и отеже јаче:
Да сам газда ко̂ што има газда,
Да сам газда, не би’ никад спаво̂,
Већ би’ ланац по ланац продаво̂,
Па би’ банке фрајлама раздаво̂!
— Та јес’ полудео? — ућуткују га и запушавају му уста, а он се отима.
— Та, запеваћу ја, ма ми шта било! — вели Гаја, па се тек изненада продера колико га грло доноси и настави:
Крашћу вранце, —
Макар вуко̂ ланце;
Бедевије, —
Ма допо̂ робије…