Глава 4
Млади Гаја Провлак само га је гледао и дивио му се. И, одушевљен подвизима искуснога Аце Грознице, паде у усхићење.
— Та ја ћу да запевам! — кликну Гаја и накриви свој бећарски шеширић.
— Пс! — викнуше на њ обојица.
— Какво те певање напало! — шапну уплашени Вересија.
— ’Ди би ти певао сад? — вели Грозница.
— А ’ди би, опет, било весеље без песме и гајдаша? — вели Гаја и искашљује се и чисти глас.
— Та ниси ваљда луд! — гракнуше опет она двојица.
— Та певаћу ја макар полако; онако ко̂ комарац кад зуји у риту… Та, ви’те да нам и сам овај бог помаже.
— Та, немој се лудирати!… — одвраћају га они.
— А, то је свршено! — вели Гаја и, сетивши се своје драгане, запева тихо:
Дуни, ветре, од банатских страна,
Да поробим три нова дућана!
Да ја Милу оденем у свилу:
Да ми Мила шором парадира!…
— ’Ајд да се иде! — опомиње их и жури уплашени Грозница.
— Још мало! — задржавају га она двојица. — Ви’ш како је лепо овде. Та, шта се бојиш? Та, ови у кући пробудиће се тек кад просјак буде у деветом селу…