Глава 3
Присташе сви. Седоше комотно крај карловачког ауспруха и почеше пити. Ударило винце у лице, па и без ракије сташе беседити. Разговарају се, приповедају своје доживљаје, муке и невоље своје, и Аца Грозница и Мија Вересија. А млади Гаја Провлак — који је ту скоро ушао у то честито друштво, и зато још није имао занимљивих доживљаја — он их само пажљиво слуша; уздише, завиди им слави, и диви им се, нарочито када је Аца Грозница наговестио како је прилично јевтино прошао једном приликом.
Навалише на њега да им исприча, ради поуке младоме Гаји Провлаку. И он отпоче.
— Прешли смо — вели Аца Грозница (извадивши лулу из чизме и запаливши је) — Тису. Јавили нам једне ноћи наши оданде да има посла, и надежде. Било то у Падеју. Па ја и још један се кренемо… А двојица ће нас чекати, јер су оданде… Нађемо се лепо, па ’ајд пред ону кућу. Мрак, само тако може бити. Певуцам ја: „Сјај месече, ал’ немој довече.“ Дођемо срећно. Прокопамо зид од набоја, па ја ћу први. Ја онда већ по нашем обичају и лоповској регули нашој пробам… Ти, синовче, — ту се обрати приповедач младоме Гаји — можда и не знаш то, ниси пробо̂, а, богами, кад чујеш сад како сам ја прошо̂, немој одсад слободно више ни да пробаш!… Зјапи рупа; мрак, једва се види. Ал’ ја опет не верујем, него, ко̂ што вам реко̂, држим се старог правила и лоповске регуле; метнем на дренову буџу кабаницу и шешир,па пружим кроз ону рупу на зиду. Ко̂ велим, ако има кога, они ће батином ил’ вилама по шеширу, а ми ћемо онда куд који; а ако нико не удари, никога и нема; и онда ћемо на посао, јер смо на коњу, што ’но кажу. Пружим ја и држим, а наћулио уши. Нико не удара по кабаници. Ништа не чујем!… Фала богу! Добро је! шацујем ја. Сад могу. И ја се онда полако провучем кроз ону рупу и исправим се унутра.
— Па, па онда?…
— Ху! — хукну Аца Грозница. — Од то доба ми и остало ово име. Кољала ме целог оног лета, сваки други дан, грозница, — „чивуцка грозница“, браћо моја слатка… Него дај вина, синовче, да се окрабрим мало… Још и сад добијем грозницу кад се сетим тога, и куца ми срце ко̂ онда, само кад помислим на оно.
— Шта је било? — питају они.
Пошто отпи добро, Грозница настави шапатом:
— „Шта је било?“ питате ме… Ни Рожа Шандор онај, ни наш Максим из Парабућа није то доживио што сам ја… Ал’ одонда и то знам: да се не дам ниједном лопову маџарском!… А оки, лопови, били ту!… Чекали ме. Данас се свет искварио, синовче! Сад су они већи лопови нег’ ми! Да виш’ само! Покрили фењер опаклијом, па чекали… И преварили ме!… Шта ви мислите? Таква вунцутарија!… Таман се ја исправио, па да запалим моју воштаницу, а онај један тек фењер испод опаклије: „Нека, каже, не треба: ево фењера! А то причувај, каже, за бденије, — ако га доживиш!“… Погледам ја, па ко̂ наше жене само рек’о: „Ноге моје, подрж’те ме!“ Њи’ тројица; па ко̂ бикови сви, а сваки држи гвоздене виле у рукама! Шта ћеш сад?…
— Ао! — хукнуше од страха и Вересија и Провлак и понудише га вином. Грозница отпи, па настави:
— А ја заборави’ нож у чизми… а не би ми ни помогло… Шта ћу сад, наопако ми звонило? Њи’ тројица, а ја сам; па бар да је сокак…
— Ао, страхоте! — прошапуташе она двојица! — Да човеку никад не падне на памет да иде у крађу… Па шта онда?
— Ја стао… ал’ опет, фала богу, — рече Грозница и скиде шешир — паде ми нешто на памет. — „А шта ћеш ти ту!“ викну један, па се измако̂ мало и опљуно дланове, да боље држи виле. А ја ондак, — та сам ме ваљда мој светац умудрио! — а ја скидо’ шешир — ко̂ малочас — па реко’. „Молим лепо, је л’ овуда пут за Иђош?“…
— Ето ти сад! — оте се онима.
— А шта они?
— Хе! А они? Они ко̂ и ви сад, зинули од чуда! Онај од чуда испусти виле, па само викну: „Шта кажете?“ Па се погледали само… Нису знали ни шта да мисле, — толико се нашли у чуду!… А ја још једаред — а једним оком гледам у виле а другим на рупу — велим: „Молим лепо, ја сам стран човек, из далека; је л’ овуд пут за Иђош?“ реко’. А они се прекрстише од чуда, а онај испусти још и фењер. А ја добио кураж па, аман, док си једном реко̂ „бритва“ ! — а ја се ко̂ текуница праћну, па кроз ону рупу, па на сокак!… Добио сам једно два шча од вила; једно по леђима, а једно мало сниже. Нит’ сам мого да седим ни да лежим; и ишо сам једно три недеље погурен, ко̂ да тражим изгубљени сексер, ал’ бар глава остала читава, — одонда и још паметнији. Не иде више Аца Грозница тако; не провлачи се он више кроз прокоп! И то сад кажем сваком свом добром Србљину и пријатељу, па и Вла’у, јербо и они су нашег закона, и крстиду се ко̂ и ми. А сад спасавајте се! — заврши Грозница и натегну и отпи добру порцију карловачког. Дакле, синовче, Провлаче, млад си, жутокљун си, зато утуби то, и немој прокопавати; из моје штете извуци, синовче мој, за себе ’асну!…