Поглавље 8
Пуна механа сељака. Збијају шалу, задиркују један другога, причају где је који што награбусио, и смеју се. Док ће почети један између њих:
— Ама, људи, што сам се ја једном хтео осрамотити.
— А како? — упиташе га неки и окретоше се да чују.
— Одем ти ја у Шабац нешто послом. Увратим се код неког Николе, што је овде био ћата код нашег капетана. Уђем у кућу, а само му госпођа његова ту. Погледам, а оно стоји поред дувара један гвозден астал… Као постављен да се руча, као није… Пометани лонци на астал, па вру — ваљда скинути скоро с ватре. Она госпођа узела па као меша, оно вру једнако… О како то ври?! Подвирим се под астал, да није оздо ватра наложена. Аја, нема нигде! Пипнем астал — врућ! О, анатема га било!… ђаволски посао! Напуним ти лулу, запалио бих. Шта ћу? Нема нигде ватре. Као упитао бих ону госпођу, ама опет не смем… Може замерити што. Док ти се она окрете, па мени: „Ти би канда ватре?“ — „Ја, вала, бих мало, да запалим.“ А она ти извуче чекмеџе из оног астала, извади жишку, те мени на лулу… Гледам ја, баш ватра! Гори лепо као год с огњишта.
Сељаци ударише у смех.
— Та то је био чпорет! — повикаше неки уза смех.
— Знам ја, казаше ми после. Крстио сам се ђаволској направи!…
— Ама јесте ли ви који чули што оно рикаше ноћас говеда по ливадама? — упитаће један.
— Јест ја̀ — одговорише други. — Мора да их је нешто поплашило.
— Око неко доба ноћи — рећи ће један — стаде ти уктање мојих свиња, па беж’ кући као да их неко јури.
На то ће један између оних што су играли карата:
— Ама што су говеда рикала, што су свиње уктале, то је ништа; него што ти ја умало не страдах. Нисам оно чудо видео никад! Толике ноћи пролазио сам и преко раскршћа и преко гробља, па ништа…
— А шта је то било? — почеше га запиткивати и скупише се око њега.
— Ето шта!… Пођем ти одавде у неко доба ноћи, па хајде, велим, прече је, те ударим преко ливада… Чујем криве се говеда — јест, богами, неки ђаво! Пође мени коса навише. Вратио бих се, али куд ћу обилазити. Хајде ја, хајде… Кад бих у Павићеву ливаду, док ти нешто пристаде за мном. Као човек доле… Иде лепо баш као човек… Али му на врх главе рог као овај дирек пред механом — ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!… Богами, мене ти подиђоше мравци! Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном. Потегнем те прескочим врљике и саплетем се те колики дуг — љос о ледину! Сенуше ми светлаци пред очима… Подигнем се, а оно дошло већ до врљика, замахује оним рогом на ме, а виче: „Стани, стани — не бежи!“ Ја ти се онда попужељке скотрљам за један трњак, па бежи колико игда могу кући! Што сам се ноћас престравио, никад нисам!
Сељаци слегоше раменима, па се згледаше зачуђено. Неки рекоше:
— Море, ти си се то опио па ти се учинило!
— Ама шта је стоку плашило? — питаху се други.
Утом бахну Сима на врата:
— Добро јутро вам!
Сви му прихватише.
— Да није и тебе што јурило ноћас, Симо? — упита га један.
— Није, вала, ништа.
— А што ли су се говеда онолико кривила по ливадама?
Сима се узе смејати, па викну:
— Механџија! Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части!
И одмах се обре ока шљивовице пред њима. Онда Сима исприча све: како је нашао газда-Раку јутрос, како му је скинуо рогу, како су му ту рогу набили Ђура и Спасоје да не задиркује више Марицу…
Кад људи то чуше, све удари у пљесак и у смех.
— А зато ли су међер говеда рикала! — викаху једни.
— Каки си ти то момак? Уплашио се од газда-Раке и ро́ге! — подсмеваху се други ономе…
Еле, за часак ти пуче тај глас по селу. Људи и жене и деца ваздан су говорили о рози и газда-Раки и смејали се. Сима је тај дан попио више части него на какој слави. А тако исто и Ђура и Спасоје.
Газда Рака утекао у качару на таван, па није одатле три дана слазио. И отада се увек клонио женскиња. Чим сретне, било жену било девојку, тек само прогунђа нешто, па заобиђе подаље, а покломпи се као водом поливен.