Поглавље 7
Тек се дан и ноћ дели, а Сима обишао своју ливаду па иде кући; гуњац претурио преко рамена и певуши полагано. Погледа нешто у трње крај пута, кад има шта видети! Нов, отесан дирек стрчи из трњака па се миче, нагиње се ђа овамо, ђа онамо! Сима стаде и ућута. Гледа да му се није што учинило. Аја! Баш се лепо миче дирек! Кака је то напаст јутрос?! Хајде што је ударен ту крај пута, ваљда је кмет наредио да се потес обележи, али што се миче? Би ли пришао да види изближе, не би ли? Готово га нека сумња хвата. Хајде да приђе. Кад тамо, а оно — газда Рака чучи у трњаку, па стење и ћути, а рога му стрчи за вратом! Дужи крај окренут иза врата навише, па још руке му упетљане конопцем изнад главе за њ.
— Јеси ли ти то, газда-Рако? — упита Сима, а чисто му расте капа што га нађе тако убраћена.
— Ја сам, брате слатки!… Ето видиш… беда! — одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући.
— А шта то чиниш, болан? — упита опет Сима.
— Не питај, мој брате!… Зло ти чиним! Снађе ме, видиш, беда!
Сима се обазре да не иде ко, па упита: — А ко те то тако јутрос убради?
— Није, брате, јутрос, него још ноћас… Оне лоле, Ђура и Спасоје… Никуд ти нисам пристао овако грдан!… Молим те, брате, ако бога знаш, скини ми ову беду!
— Е, е… богами, газда-Радоване, — поче Сима као да се затеже, — оно ја бих ти као и скинуо… ама шта ја знам ко ти је то натурио.
— Ама они, Симо брате, богами!… Ето, лепо хоће да ме обрукају. Кумим те богом, скини ми!…
— Не знам, богами, газда-Рако, — стаде опет Сима оклевати и слегати раменима. — Шта ја знам, може бити да ти је то власт натурила.
— Ама молим те као брата, скини, платићу ти! — Знам, знам… Није то да рекнеш због плате, — поче опет Сима да га мучи, — него може откуд дознати власт, па да ја будем крив…
— Даћу ти десет дуката, Симо брате, курталиши ме ове напасти! Ако бога знаш… ево ти у гуњцу шест дуката, узми… Немам све код себе, богами! Кусур ћу ти дати чим одем кући, само се наврати до мојих вратница…
— Е, хајде баш, газда-Рако, не могу где си ти, а вере ми да је ко други не бих ни по које новце.
И то рекавши, Сима приђе Раки, извади му из џепа у гуњцу четири дуката у злату и два у ситнини, па завеза у пешкир и стрна у недра. Затим му одреши руке, па узе један камен и поче му избијати клин испод врата. Рака само сркне од муке, а светлаци му сену пред очима; али трпи шта ће.
Кад му скиде рогу с врата, рече:
— Болан, газда-Рако, није већа ни у мог сивоње, добро си је могао носити!
Рака то и не чује, него окупио молити Симу: — Молим те као брата, немој да се чује ова брука! Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан… Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре… Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!…
Иако је био газда Рака онакав као што га већ знамо, опет се чувао да се не тера подсмех с њиме. Боље да га убијеш него да му се подсмехнеш за што.
— Немај ти бриге, газда-Рако, — уверава га Сима. — Како бих ја то казао?… Ти знаш да смо ми увек… Ето тако, богами, увек као комшије… Куд бих ја то казао? Ако смо се и споречкали… људи смо! Богами, газда-Рако, не брини се ти!
Рака удари навише, све уз поток кроз трње, да га ко не угледа. Сима не хте кући, него окрете наниже механи.