Поглавље 6
У механи већ засела она четворица па играју жанда́ра, а пред сваким по полић ракије. Долази још сељака — по један или по двојица. Механџија трчи тамо-амо, додаје кафу, ракију, вино, ватру.
Помоли се учитељ, назва: „Добро вече!“ Сељаци одговорише.
Зачудо што ти беше тај учитељ достојанствен човек! Често је у разговору мешао по неку страну реч. И то кад хоће да је изговори, чисто зажмури да би по том околина видела колика је ту ученост! А околина обично тада шане међу собом: „Нуто, нуто, како се наш учо пу́ћи!…“ Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна? Можда су само изнели. Истина, неки су виђали у његовом ћилерићу неке чекиће и шила, али кад су га упитали: „А шта ти је ово, учитељу?“ он им је одговорио сасвим достојанствено: „То су неке моје инштрукције!…“
Шета се учитељ полагано по механи а ћути. Ето ти затим и Симе. Чим уђе, одмах се окрете учитељу:
— Што ти, учитељу, поби ону децу?
— Коју? — упита учитељ испрсивши се.
— Знаш, хвала богу, коју!… Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив!
— Треба ошинути обешењаке. Хтедоше да ми поморе онолику живину… Начинили читаву епидемију!
Шта је хтео казати овом „епидемијом“ овде — бог би га знао!
— Не знам ја шта ти је то, — рече Сима, — само не дао теби бог да ти моје дете онако истучеш, потражио би ја ту твоју власт да питам сме ли то бити!
— Ја не зовем никога да се меша у мој званични посао. То није комесијално — поче учитељ, уплећући опет по неку страну реч и хођаше забраздити далеко са Симом, да не уђоше она два практиканта из среске куће.
Разговор се одмах прекиде.
Учитељ приђе к њима да се упита. Механџија притрча услужно, те смахну рукавом прашину с једног стола у крају, наређа три столице, метну запаљену лојану свећу у свећњаку од тенећке, с репићем и мумаказама већ искривљеним да ниси могао никако усекнути њима, и — одмах понуди госте:
— Изволите, господине! Што заповедате?
— Дај вина!… Седи, учитељу, кад си и ти ту да поседимо — рече један од њих некако важно и растегнуто.
Сви поседаше за један сто у крају, што беше под око свима гостима.
Учитељ је веома уважавао та два практиканта, и често је говорио да није лако наћи њихове „декорације“. Један подугачак, бркова обешених наниже, те су му се често сељаци због тога и смејали. Говори свакад „важно“ и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом. Увек гледа читав корак изнад човека с којим се разговара. Други мало снижи. Бркови му накострешени напред, па изгледају као да је у ноздрве уденуо два прамена црне чекиње. Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима. И кад говори, гледа обично по свима гостима, као да ишчекује да му се чуде како он то зна! Обојица воле, особито кад се нађу с учитељем у механи, да се разговарају о научним стварима. — Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима — Марко.
Чим су засели, одмах Марко поче о научним стварима:
— Ама што је капетаница добила данас мерџане… да си само видео, учитељу! — рече и погледа по свима гостима.
— Комесијално… Знам ја то! — рече учитељ обичним својим тоном.
— Зар су оно мерџани? — упита Максим и погледа изнад њега читав корак.
— Ја, мерџани… то су они корали? Је ли, учитељу?
— Јест, јест… корали — потврђује учитељ.
— А где ли то расте?
— Не расте то, болан, него се вади из мора! — рече Марко, па погледа опет по свима.
Сељаци гурнуше један другог лактом.
— Из мора? — упита Максим и погледа још мало више.
— Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима.
— Натурално! — потврђује учитељ.
— Па како ли се то вади? — упита Максим и погледа још за један корак више.
— Ево, господине, вино! — рече механџија и метну полоканицу на сто и три чаше. — Ама што сум го добио вино — цариградска форма! — похвали вино, па оде за други сто да нешто додаје.
— Имају ронци, па они, је ли, учитељу? — рече Марко окренувши се учитељу и точећи вино у чаше.
— Јест, јест, ронци! — потврђује учитељ.
— Они то ваљда зароне, па ваде? — упита Максим.
— Дабоме, зароне до на дно мора, па секу корале, то јест, мерџане. Је ли, учитељу?
Учитељ потврђује: — Јест, јест!
Сељаци се опет гурнуше; неки се и насмехнуше.
— А кит? — узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами таван.
— Јест, ја — кит! — рече Марко и чисто се ошвањи што наиђе на такав чвор. — Х, — ја!… То је боме, страшна зверка!
— Знате ли ви — уплете се учитељ — да су у кита уста као ова механа, па само хукне у се, а човек улети! Така је то конкурција!… (Шта му је то „конкурција“, то ваљда само он зна).
— Е, то ваља посолити! — шануше међу собом неки сељаци. Неки се искашљаше. А неки опет гурнуше један другог лактом и згледаше се.
— Како би то било да начини човек хаљине од ексера, па онда да зарони?… Баш би се набо̂ — рече Марко и опет погледа по свима.
— То би добро било! — потврди Максим погледавши мало ниже од тавана.
Утом ти уђе газда Рака и обазре се свуд по механи, па махну нешто главом.
— Е! Је ли ти стало срце на меру, газда Рако? — упита га Сима заједљиво.
— Ја, брате, ничије нећу, а своје не дам… Што си пуштао стоку у штету?
— Нека, нека, газда-Рако!… Платићеш ти то мени! — рече Сима као претећи.
И опет би се свадили, али уђе Ђура са Спасојем, па се мало поводе… токорсе пијани.
Газда Рака погледа их, нешто се узврпољи, па седе за један сто близу врата, што никад није имао обичај.
Ђура и Спасоје заседоше на клупу поред оних што играју карата, па Спасоје, као једва преврћући језиком, викну и лупи руком о клупу:
— Механџија!… Вина овамо!
Максим, Марко и учитељ згледаше се, а механџија притрча.
— Молим, брат-Спасоје, не прави ларма! Саг ке донесем!
— Ама где се ви тако оквасисте? — упита Сима.
— Е, па… тамо ето… горе! — рече Ђура и поче преливати преко чаше већ донесено вино.
Газда Рака погледа тамо и амо по гостима, па се тек извуче; нико га ваљда и не опази осем Ћуре и Спасоја.
Они бајаги попише још по једну чашу, нађоше некаку махну вину, проинатише се с механџијом око плаћања, па одоше.
Одмах ударише један с једне а други с друге стране пута, да их Рака не опази, па у стопу за њим. Помрчина беше густа, а он није баш толико оштра вида да их смотри. Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам разговара.
„Хм! хм!“ говори Рака да су Ђура и Спасоје рахат могли чути: „Рече да ће бити њих два у механи… Аја! Не верујем ја — ђаво је то! Хтеде ме јутрос мотиком. Али свеједно… Само опет се бојим да не буде кака подвала!“…
Ђура и Спасоје умало се ту не насмејаше. Кад већ да зађу у воћњак, они промакоше мимо Раку, па похиташе у вајат.
Шта је даље било, бог би га свети знао! Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас:
„Немојте, браћо, молим вас! Даћу вам два’ест дуката… Кумим вас, пустите ме!… Куд ћу од бруке сутра?!“…