Поглавље 5
Било је већ око заранка. Сима претурио две празне вреће преко рамена, па се упутио од куће Ракине навише поред школе. Чује у авлији школској дреку и смех дечји, па се надвири да види шта је то. Кад има шта видети! Ђаци ударили учитељеву ћурану малу рогу на врат. Сиромах ћуран запурио се, мучи се да смакне, па све отреса вратом и брбља, а рога се окреће унаоколо… Ћурке се слетеле, па пућкају и кљују у рогу — хоће да му скину, али све промашају те мимо рогу ћурана у го̂ врат. Кад му ваљда додија мука, а он ти заокупи ћурке тући, оне опет њега… Деца ударила у халакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати. Док наједанпут прснуше ђаци куд који — само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се претура. Обре се на један мах учитељ, здепана нека људескара с постриженим брковима и богињавим лицем; некаку сингаву капутину претурио преко рамена, а раздрљио се. Ухвати ћурана и, псујући као кочијаш, скиде му рогу, па се размлата оном капутином и растера ћурке, те се тако смири та галама.
Мало после а стаде врисак деце у школи; прут само пуца, а учитељ се дере:
— Обешењаци! Магарци једни! Зар да ми живину поморите! Штрангови једни!
— Море, не удри ту децу! — викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака што их учитељ онако душмански млати, па опучи навише к осоју да обиђе крчевину.
Кад тамо, а Ђура и Спасоје дељају некако дрво и граде нешта. Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на оном дрвету, а смеју се да попуцају од смеха. Сима хајде те к њима:
— Шта ви то дељате?
Они се згледаше, па се мало насмехнуше. Ђура одговори:
— Ево градимо ро́гу: хоћемо да ударимо на једнога брава. Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја.
— Боме, то није ро́га него читава руда! — рече Сима загледајући је. — Не може то ни један во у нашем селу понети.
— Има један те ће моћи — прихвати Спасоје.
— Голем је зијанћер, — рече Ђура, — па му ваља подобру ударити. Ако буде голема, ласно је пократити… А откле ти с тим врећама?
— Та однесох оном угурсузу потру. (Ту се Ђура и Спасоје опет згледаше и осмехнуше). Хтеде ми очи ископати. Једнако чангриза… Вала, да ми хоће пасти шака да му вратим зајам, волео бих него богзна шта!
— А не брини се, може ти ласно и пасти — рећи ће Спасоје.
Сима спусти вреће на један камен, па седе и поче:
— Ударих на школу, па хтедох пући од смеха оној врашкој деци… Е, баш су ђаволи! Ухватили учитељева ћурана, набили му рогу, па ти се ту дигао читав урнебес!
— Ђаволи деца! — рече Ђура, осмехну се и махну главом.
— Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце.
— Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо!
— Ово дана, како оно заповеди кмет — рећи ће Ђура — куд се год макнеш све људи граде ро́ге…
— Ја̀ збиља! И ја то хтедох рећи — потврди Сима.
— Зато су и ђаци ударили учитељеву ћурану… Виде где се удара на стоку, па хајд и ми, вели, на ћурке — рече Спасоје и прислони већ готову рогу уз један грм. — Е, хоћемо ли кући? Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже.
И сва три пођоше низ осоје.
Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура упутише се својим вратницама.
— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура.
— Неће ја̀! Зар ти не знаш њега?
— Ао, ја̀ поганог гривоње, јади га знали! Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити?
— Неће му, вала, пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други…
— Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а?
— Море, гледај ти само посла…
У том разговору дођоше оба брата кући. Рогу оставише у Маричин вајат за врата; спремише и конопац. Опет нешто шапуташе с Марицом, па одоше полагано низа шљивар к механи.