Поглавље 1
Е, људи, то је баш да бог сачува! Лепо не можеш живети од газда-Раке Радишића! Досадио је већ свакоме у селу М… Вала, ја не знам има ли кога ко би се похвалио да му газда Рака није што закинуо, опањкао га, посмехнуо му се, или макар у чем натрунио. Већ оматорио и упола оседео, па опет неће да се окани чуда. Толико имање, стока, баштина — и све му мало, све граби туђе, све рад да закачи другог. Као да ала из њега зија! Барем да има коме оставити — ни по̂ јада, али сам као пањ; нигде никог до оног дугачког и сулудастог синовца, што све село тера спрдњу с њиме… Па хајде што граби — нека га ђаво носи, — нек граби! Нико се није од арама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама? Где год дође, све ти се он размеће, све се хвали, у свачем се гради најпаметнији. Па хајде и ту нека га ђаво носи — кад је таки! Него што се онако матор помамио, те не да никаком чељадету с миром проћи? Ја ли ће се искашљати, ја ли рећи какву непристојну реч — тек ће, цркао пукао, дарнути свако чељаде. Гдешто су га и одаламили за то, па опет неће да мирује.
Газда Рака нема никаквог најамника, јер, „брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа“. Његов синовац Паја слуша га у свему: и чува волове и свиње, и иде у дрва и у воденицу, и где год што затреба. Само је мало тром и једнако чмава. Куд се год макне — лећи ће те спавати, а овамо се Рака љути, псује, праска — чује се по свем селу. Шта се он пута успавао код свиња, а свиње право те у њиву, па начине покор од кукуруза…
Једно јутро сео газда Рака крај ватре, па пури пуре́њке и припија помало ракије… А душа му је била јести пуре́њке и припијати уз њих ракију. Паја изишао пред кућу, запалио своју симсију, па се извалио колико је дуг. А пушио је некакав дуван тако љут да су Раку више пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још који пут задимани пред њим.
Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће:
— Павле! Павле!… Бо̏ље! Бо̏ље! Ене нечијих свиња у њиви!… Боље истерај!… Ах, терај у обор — стоку му погану!
Паја скочи незграпно, па поче климати, бајаги трчи, вичући лено:
— Уша! уша!
— Бо̏ље, море, бо̏ље!… Горе уврх њиве!… Ено их, потрчи, море! А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели! — развика се газда Рака, па полете као смушен за Пајом.
Кад тамо, а оно — два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина̂.
Сиромах Сима! Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда. Има нешто баштине и ма́ла, петља и ради као какав мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући. На пакост његову први је комшија газда-Раки, и досад се већ неколико пута свађао и судио с њим по општини, све око потре, па ето и сад му се некако измакла назимад те увукла у њиву Ракину.
— Ах, гони у обор! — дере се газда Рака, трчи као бесан уз кукурузе, а сав се задувао.
Паја само клима преко бусења, па тек и он по који пут викне:
— Уша! уша!
Та макни се сад ћу те овим коцем! цикну на њ Рака. — Што се ги̂гаш као да су ти јаја у недрима! — Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно.
Кад Паја виде да ту већ нема шале, растресе се мало и он, па заокупи с једне а газда Рака с друге стране, те потераше назимад наниже сеоском обору.
Псује газда Рака, псује — ама не оставља, што кажу, ни миша у дувару! Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: „Ено, ено нашег газда-Раке! Чуј-де како креше!… Јамачно ће у општину с ким да се суди!“
Газда Рака, псујући веселом Сими и где и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу.
Кад Паја мало одмаче, обазре се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре и опет задимани. Па онда пође полагано, све ногу пред ногу. Дуван га загрцне; застане да се искашље, па се, онако дугачак, превије као пру́гло чак до земље. Ударише му и сузе од муке, а он их растрља песницама, промрмља нешто, па опет ги̂га навише… Не кида се он толико. Дуго је до подне — стићи ће кући; а може где још и проспавати.