Поглавље 1
Баш уочи самих белих поклада, 25. фебруара хиљаду осам стотина седамдесет неке године, био је у Смедереву у новој газда-Николиној кафани као неки бал — шта ли је?… Ту вам се беху искупили све одабранији гости и од мушког и од женског смедеревског света — и из трговачког и из чиновничког реда. Ту је сам газда од кафане Никола Јовић, понајбогатији у Смедереву, са својом фамилијом: женом и ћерком јединицом, на гласу и у Смедереву и у околини. И доиста, откако се Савка Николина задевојчи, одонда узе цела бећарија смедеревска носити црне кицошке хаљине и фине рукавице. А практикантски свет из свију могућих смедеревских канцеларија тако се горопадно проаконтира,како већ дотле ни један казначеј запамтио није. Миришљаве водице и помаде, крагнови и машлије, наруквице и фина дугмета трошила су се што никад нису откако је Смедерева… Једном речи, све се живо од бећарије дало на кицошење! — Осим Николе с фамилијом, ту је на балу и Бранко Небрановић, адвокат, и први пријатељ и познаник газда-Николин. Никола га не раздваја готово од своје родбине. Он га заступа, он му даје савете, он му набавља за кућу, што затреба, фино и одабрано. То вам је један окретан, разборит, досетљив и врло дружеван човек. Према поштенима поштен је, а богме непоштенима врло је вешт да удари добру подвалу. Остало су вам други гости. Сви су спремљени како ваља за бал, и како су неки виђали, а неки чули да се спрема по београдским баловима. Мушкарци, што су намерни да играју, сви у финим салонским хаљинама; а женскиње опет све — у бело!… Еле бал, ни узми ни остави, као у каквом београдском хотелу! Па да би још наличнији био на београдски, штампане су чак у Београду улазнице. Истина музиканти су „прости“. Кад их слушаш, мислиш да гњаве пуну врећу мачака; али тек опет могу поднети. — Одмах се ту поче свирка, игра, разговор… Газда Никола опет одвојио се у побочну собу са својим људма па уз чашу лепа вина бистре политику, оглашујући да је сваки „бунтовник, издајник, изрод“ итд… који би што заустио да примети на status quo“.
Утом се ужурбаше нешто у сали за играње. Споља се чује потанак развучен глас:
— Ама ево улазнице… Пустите ме!
— Шта је тамо? — упита Никола адвоката који у тај мах уђе код њега у собу.
— Хоће један, веле, унутра, а није пристојно обучен.
— Је ли овдашњи?
— Чини ми се није, како момци кажу.
— Па нек уђе — рече Никола и настави свој политички разговор.
Адвокат изиђе у салу и махнув руком на једног момка на вратима рече:
— Пустите га!
Врата се отворише и уђе један човек у турским хаљинама. Осредњег раста, мале главе; кости над очима изишле напред; чело мало, допола чупаво; обрве се саставиле над носом; очи мале и удубљене — нису најживље; бркови мали а ретки; нос му прилично заковрчен навише и шиљаст; уста велика — скоро до ушију. Ако му буде 29 година, више нема… Него чекајте да вас нешто упитам!
Да ли ви познајете почем неког Мојсила Пупавца? Јамачно да га не знате? Видите, била је у селу Јасиковцу, чак горе негде око Ивице или Букова, једна велика и јака задруга, која је од вајкада још носила име Пупавци… Еле, из тог великог гнезда, те задруге јаке, излетали су многи и многи Пупавци, који су се тако по имену звали, а међутим било их је и ваљаних и отресних да су и у соколе пристати могли. — У току времена опадала је и та велика задруга, те напослетку спала на јединог Митра Пупавца, поштеног и доброг човека, који у своје време склопи мирно очи, а остави на овом свету последњи изданак од свог великог колена — синчића од својих дванаест година, Мојсила Пупавца, са нешто мало баштине. Оно нешто имања дође под масу. Тутори савијаше к себи малог сиротног Пупавца, али не могоше ништа од њега учинити. Напослетку одведоше га у Београд и дадоше на занат код једног од оних „болтаџија“, што су им болте обично Теразијама па Стамбол-капијом пошав великој пијаци, у којима се држи и продаје само она роба и руво што га троши сеоски свет… болте пред којима по вас дуги дан дрежде скоро произведене калфе па се деру за сваким сељаком и сељанком што прође: „Оди, снашо, оди! Оди да пазаримо: памука, вунице, марама лепих! Оди пријатељу, рува лепа!…“ А сиромах сељак пролази као кроз шибу. — Еле, у таку једну болту стаде на занат тај мали Мојсило Пупавац. Имао је газду вешта око муштерије и умешна у свом послу. Газда му је био некако особит у понашању. Кад се први пут састане с човеком, особито са каквим чиновником, он вам онда све бира и намешта речи да му разговор буде финији и по књишки; обично се тад снебива, слеже раменима и успија уснама, градећи бестрага скромну мину. Кад се већ упозна с човеком, онда говори одрешитије и не пази толико на финоћу и да буде по књишки; не снебива се нити гради скроман. А кад се наљути — онда је опет сувише луд, безобразан и језичан; наврзе се на човека, па га се не можеш лако отрести. Имао је још и ту особину да верује у снове, враџбине, чини и предсказивања, рашта је увек кад се пробуди читао „Сановник“; да пости, иде сваког празника у цркву и прилаже; да се умиљава око власти и да јој у свакој прилици виче: „Хвала!“, да мрзи на све што је ново; да изгони од једне паре три и да тако само граби, а ништа од себе… Мојсило се тако угледао на свог газду и примао све и сва од њега, да је чак и само понашање, и нарав, и говор дотерао сасвим на калуп газде његова. За годину-две дана научио је занат „болтаџијски“ и постао калфа, и већ је умео боље од свију његових комшија довикивати: „Оди да пазаримо! Оди лепа рува, снашо, пријатељу, стрина, брале, ујна, сејо, тето!…“ и већ што год има могућих термина у својти човековој — знао је све напамет!
Мало-помало па и Мојсило завеза неку крајцару, оде у једну малу паланку, отвори дућан за се. Утом је већ био и пунолетан те примио у своје шаке оно мало баштине, што му од оца остало, и уситнио у новац. Почео је давати новце под интерес, и та му се шпекулација тако осладила да је наумио само њу терати, — само интересирати и од интереса живети. Једнако му се врзло по глави и измишљао је свакојаке планове како би дошао до великог капитала, па да га растури под интерес. Многе је планове казивао својим познаницима и пријатељима и питао их за савет. Али између многих скројио је један, који му се чинио најлепши и најудеснији, а није га казивао свакоме, осим најприснијим својим. — Тако је Мојсило радио неколико година у тој паланци, неколико је оближњих сеоских кућа што му беху дужници упропастио, па тек о једном Ђурђеву дне продаде испод руке робу и уступи дућан другоме, покупи новце што их беше раздао под интерес и — оде некуда! Околина само рече: „Хвала богу, кад га однесе ђаво!“ Нико није знао ни куд ће ни како ће… Чак после виђали су га људи час у једној час чак у деветој паланци. Све нешто путује. Ето, таки вам је тај Мојсило Пупавац! И то је он што га малочас пустише на бал у газда Николину кафану.
Кад се Пупавац виде у тако фином друштву, у каквом није готово никада био, он ти се онда сплете. Онако сплетен, пружи улазницу једном од гостију, на што се неки насмејаше и згледаше, а то га још више забуни, те обори очи и смотри на улазници „број 25“. И нехотице оте му се нека злослутна мисао: „Ето опет 25!“, па пође мало напред међу госте, а све се снебива.
— А гле Пупавца! — узвикну један младић одвојивши се од гостију и ступивши преда њ. На тај узвик многи се гласно насмејаше. — Где си, Пупавче, болан? Охо, ко би се теби надао?! — Сиромах Мојсило оде питати се за здравље са својим старим познаником, који је још у Београду на занату с њим друговао.
— Па како, како? — поче познаник даље распитивати. — Хеј, хеј, ала лепо беше живети у Београду! А знаш да се удала шћер оног твог комшије? — Ту Мојсило хоћаше да нешто проговори не би ли разговор окренуо на нешто друго, јер му не беше толико по вољи што познаник поче и то да подире. Али познаник заопуцао казивати, а све виче: — Знаш како си сву ноћ кувао ону папучу њезину у лонцу да ти дође?… Хе, мој Пупавче!… Велим ја: „Немој, море, то су бапске гатке!“ Ајак! Мој Пупавац сву ноћ седи крај огњишта и стиче ватру око лонца, а папуча се само преврће на кључалој води. — Гости се опет узеше смејати. Сиромах Мојсило да у земљу потоне од бруке.
Док приђе адвокат:
— Аха, газда-Мојо, откуд ви? — Мојсилу чисто свану кад виде адвоката. — А кад сте ви из Пожеге?
— Одавно, господине Бранко, — окуражи се сад мало Пупавац и проговори, али још се види на њему забуна. Познаник његов оде у други крај да хвата „даму за игру“.
— Извол’те овамо! — понуди адвокат Мојсила показав му руком у побочну собу.
— Хвала, господине Бранко. Ја волим овде — одговори он као опржен, кад угледа тамо одабране старије људе.
И тако остаде с адвокатом у сали. Стали су у крај и разговарају се. Баш се тад играо некаки кадрил, један дугајлија дере се командујући: „Дурдеме, шунегле!“ У леси према њима играла је и Савка Николина. Баш зачинила лепотом све друштво. Адвокат гурну Мојсила прстом и шапну му преко рамена:
— Видите ону девојку! Како вам се допада?
— Лепа! — одговори Пупавац снебивајући се и успијајући уснама на то.
— То је она девојка што сам вам у Пожези напомињао, ако се сећате… Па сад, кад сте ту, гледаћемо. — И опет наставише разговор. Пупавац се никако и не одваја од адвоката, него све уза њ. Тако је весеље трајало до неко доба ноћи, па се разиђоше.