Поглавље 3
Време је пролазило. Осим оне дијамантске игле Мојсило је Савци поклонио за Цвети некаки златан брош и златне минђуше; за Васкрс хаљину од тешке свиле, — осим других ситнијих поклона. И све је то адвокат набављао онако исто као и ону дијамантску иглу. Једне исте ствари набављао је отац Савкин, и у исти мах Пупавац је опет мислио да је то његов поклон. Адвокат је кашто доносио по неке чарапе или пешкир однекуд, те давао Пупавцу као уздарје од девојке.
Почео већ Мојсило наваљивати на адвоката да једанпут помене родитељима, јер се зуцка да се истичу и неки просци и ишту је. Адвокат га стишава.
Тако је Пупавац дочекао у Смедереву и 25. мај. Нико не зна шта ће ту и шта чека. Знаду само да му је име Пупавац и виђају га кашто с адвокатом. Питају адвоката, а он вели:
— То је неки трговчић, мало ударен обојком. Упознао се са мном лане још у Пожези, па се једнако лепи уза ме кад ме види.
Дошло је већ крајње време. Пупавцу остало врло мало пара у кеси. Све оде на поклоне и потроши се седећи толико бадава. Баш није најпријатније. Напала га опет некака слутња. Што год исплати — све се као за пакост подеси или 25 гроша, или 25 дуката, или 25 чаша пива… Тек увек тај злослутни број, то 25!
Тако један дан седи Пупавац замишљен у кафани „Код јаблана“ и мисли о свом плану, о капиталу, о својој шпекулацији. Док уђе у кафану један странац. Приђе те седе за Мојсилов сто. Мојсило се већ стаде снебивати и удешавати, ако што рече, да испадне фино. Странац, пошто седе, упита Пупавца ко је и шта је.
— Ја сам молим, — поче Пупавац удешавајући фино и по чаршијски — ако смемо служити Мојсило, знате, Пупавац, трговац…
— Мило ми је особито! — рече странац гледајући га некако важно; па му и он каза своје име и презиме и да је путник.
— Зафаљујемо на вашем часном имену, — вели Пупавац фино, па пита: — А одакле путујете? Ако смемо питати, љубопитни смо знати…
— Са суве границе сад, а био сам свуд по народу. Ја списујем народни живот. — И ту већ развезе путник причати како је путовао, како је он томе послу вешт, како је то један веома важан, ал’ тежак посао. Сиромах Пупавац чисто се разгали мало од оне бриге своје, па слуша путника с највећом скромношћу. Утом се постави и ручак. Ручају њих два заједно, а путник само прича.
— О, да знате само како је то красота исписивати обичаје народне! — прича он. — Шта вам човек неће видети купећи обичаје. На пример, какав Урош Мрчикур појури на свом алату, али он уместо напред, он у плот или на овај, па ти се измакне, а чича Мрчикур остане или гдегод на трњу или на плоту, или ако ни једно ни друго, а он под овим…
— О, ви’те, молимо вас! — скромно се чуди Пупавац, а путник још одушевљеније наставља:
— Или, на пример, какав чича Никола Попрда уместо да притегне самарицу на коња, он ти је одреши сасвим. Па чим метне ноге у она ужа, а он ти се отисне те на земљу — ћуп! а самар по њему — клоп!; коњ надигне реп, па кад види тај скандал, отисне низа страну те се у какав трнић сакрије!…
— О, ви’те, молимо вас! — скромно се чуди Пупавац опет.
А путник:
— Тако потрчао један на чилашу уз брежуљак. Остају му глогови и дивље крушке тако брзо као да каквим чудом све промиче покрај њега! Е то је бесан коњ, а беснија је још сила на њему. Ето ти покора, пуче колан, седло се само сроза низа чилаша и на седлу јездач. А то беше баш Мркша Испијало! Ено га де му се седло уставило на трњу, а он ти поврх трња.
— О, ви’те, молимо вас! — још се чуди Пупавац.
— Па да видите, кад гађају у нишан — наставља путник. — Смешна је то ствар кад чича Ташан истегне свој велики, негда алеви и са плавом кићанком, а сада угасито мрк, од многе машчуре и прошлих година, фес, па га метне на колац да га другови гађају. Севну ватре, покажу се димови и покрај њега цијукну куршуми, као змије кад са стене скачу на пролазеће, а фес се држи гордо. Догоди ли се несрећа да лупи који куршум чудо у облику феса, тада му и газда покуњи нос као ћуран кљун, а фес се запуши, но не плане, јер то не допуштају милиони знојева који су заједно са машћу од чварака или сланине, којом су чича-Ташану ћери и снаје мазале перчин проседи, те кроз овај пролазили милионима пута, и то тако да се не зна управо које ће се име том облику феса дати, фес или смесе милиона знојева са машћу и тако даље. Он не плане, јер то те смесе не допуштају. Он само цвркне, па остави на себи рупу, која наличи више на ону кулу од српских глава у нишкој нахији у Старој Србији, и на ону у Африци на острву Серби од шпанских глава, него на обичну рупу.
— О, ви’те, молимо вас! — чуди се још помало Пупавац, а већ му отишла памет за Савком, поклонима, капиталом и оним злослутним бројем, што га се везао, па да би и он што рекао, упита: — Који ли је данас, господине, молимо?
— 25! — одговори путник.
Мојсило ућута, а опет га обузе нека сумња. Утом уђе адвокат. Упита се с путником и Пупавцем. Одмах путник поче и адвокату причати како он путује и рашта путује. Како је већ обишао по вароши и нашао у гробљу ту један гроб, има му, вели, више од две хиљаде година; како хоће да га носи… итд. Адвокат се гдешто једва уздржавао од смеха, а Пупавац се само чудио. Путник руча и оде да истражује старине по вароши.
Мојсило се још поразговара са адвокатом о свом послу, наваљива на њ да већ помене једанпут, јер просе девојку други. Адвокат га увери да ће он то као пријатељ све покварити, ако се и учини кака прошевина, па оде.
Пупавац изиђе да се прошета, прође поред Николине куће. Савка беше на прозору. Он дубоко уздахну, она се подругљиво насмеја.