Поглавље 4
Тако је још прошло доста времена. Било је некако по Илијину дне. Адвокат отпутовао својим послом чак у Чачак. Пупавац изашао да се шета мало по вароши и да прође који пут — оном улицом. Забринут онако удари наоколо преком улицом па поред гробља. Кад тамо, а око једног гроба њих два-три нешто завирују. Једне празне таљиге притеране плоту. Двојица држе будак и ћускију као хоће да копају. Мојсило загледа боље, кад али однекуд онај путник што му је причао 25. маја онако много како се јашу коњи и гађа у нишан. Док ето ти трче три-четири човека оздо из чаршије, хитају право гробљу. Један измаче и стиже пре осталих, па оном путнику:
— Ама шта ћете ви од тога гроба?
— Да носим ову плочу.
— Каку плочу, господине? Окан’те се ви ћорава посла!… Не дирајте тај гроб!
— О, ја ћу то да носим — то је старина.
— Ама баталите ви ту вашу старину! — повикаше они остали пристигнувши и они. — Нећете ви то помаћи одатле!
— А, шта ви знате?… То је ретка старина… Ја знам најбоље од свију те ствари. Има тој плочи две хиљаде година! — Они људи избечише се само од чуда на њ.
— Каких 2000 година! Јесте ли ви при себи, господине? То је гроб мог оца — рече један између њих.
— Не знате ви то, то је моја ствар… Ја ћу да носим.
— Ама то је гроб покојног Марјана Ђукића, ћурчије — рећи ће један од оних опет. — Ја сам га баш сахранио пре десет година ту са овим мојим пријатељима — бог да га прости.
— Ама то је старина, ја ћу да носим! — упео се путник.
— Нећете то ви ни дирнути, — подвикну на њ син покојног Марјана, — док сам ја жив! Ви мислите што је год од си̏ге да је старо.
Путник се окуњи па пође, а прети:
— Нека, нека, даћете ви то. О, како лепо! Само док ја наредим озго.
— Хајде, хајде, путуј ти само! — повикаше они за њим. Утом се беше почело да облачи, спрема се киша. Пупавац окрете оном улицом те неколико пута — много пута, прошета испред Савкине куће и тамо и амо, и сваки пут погледа на прозор и пусти по један уздах. „Шта ли тај лудак шврља једнако туда?“ упита Савка своје другарице које беху дошле код ње на честитање и посело, па с њом заједно извирише на прозор. Пупавац се обазре и, кад их виде, помисли: „Гле, дошле јој другарице да ме виде… Видиш, мора да им се похвалила, а знаду да ћу проћи…“ Киша поче јаче. Грмљавина и севање сустиже једно друго. Мојсило прође још једном, па опучи свом стану. Мрак се већ спустио, по кафанама се попалише лампе и свеће. Он прилично окисао уђе у кафану „Код јаблана“ и седе за један сто. Зовну гостионичарског слугу да му исплати данашњи трошак и упита га: „Колико?“
— 25 гроша! — одговори слуга.
— О, како то, зар опет 25? — упита Мојсило као слутећи нешто. Слуга му поче ређати шта је потрошио и сведе рачун:
— Равно 25 гроша!
— То није због плаћања, него како се то трефило увек 25!? — поче Мојсило, док га изнебуха прекиде један глас иза стола једног према њему:
— Ама јуче био прстен и испит Савци! Мојсило се трже као да га нешто секну.
— Којој Савци? — упита радознао један гост за истим столом.
— Санци Николиној. — Кад то рече, Мојсилу се окрете кафана унаоколо. — Испросила се, — настави онај, — за Момчила Перићева. У недељу сад биће свадба.
— Нек јој је срећно! — рече трећи гост. — Красан момак, а чуваран.
Пупавац само клону као убијен. Извади из џепа 25 гроша, па пружи келнеру и не знајући шта ради.
— Платили сте малочас — одговори овај.
— Ех, ех! — рече Мојсило расејано — 25 гроша би, је ли?
— Јест! — одговори келнер.
Сиромах Мојсило диже се у своју собу. Замишљен бијаше окренуо у шупу, па дошав до врата, трже се и обазре да га ко не види, на што се кафеџијина слушкиња гласно закикота. Он се врати па пође уз басамаке. „Прстенована, свадба, 25 гроша, дарови!“ Све му се то збркало у глави и само бучи. Поче бројати ни зашто ни крошто басамаке и наброја на велико своје изненађење и ту 25! Пође у собу и погледа нумеру, коју се до сад никад није сетио да погледа, кад и ту № 25! Баш тај ће му број дохакати најпосле… Хода сиромах Пупавац по соби, а и сам не зна што хода и како хода. Дошло му тешко, боже тешко — као да је убијен. Упали свећу и извади кесу па преброји паре, само још 25 гроша!… „Ружно, све се истроши. Хеј, Бранко, Бранко! Откуд сад баш да оде?!“ поче Мојсило гласно викати ходајући по соби. „Да је барем он овде, па би се можда могло и покварити…“ И ту се сиромах Пупавац удуби у дубоке мисли. Између многих мисли паде му и то на ум како је вечерас неколико пута прошао испред Савкине куће. „Аха! За то ли су онолике девојке биле код ње?!“ Дрекну и учини: „Хуј!“ После мало ћутања поче: „Чек, колико сам оно пута прошао?“ Устаде, и хода по соби, подбочио се рукама, а оборио главу, па броји у памети. Наједанпут пљесну рукама: „Их, опет 25! Неће бити?“ Броји опет. „Јес ја 25 пута! О, то проклето 25 што ме се налепило… Није то добро…“ Ту Пупавац ућута и загледа се мислећи нешто у један угао собни… Киша пљушти како бог хоће, чује се где читави потоци теку улицом. „Хеј, хеј 25!“ поче опет Мојсило, па тек дрекну: „Е, баш неће бити 25!…“ Брзо изиђе и затвори врата за собом па хајд онако у плитким ципелама, те по највећем пљуску поред Савкине куће. Окисао као миш, све се цеди вода с њега. Мрак, једва се види ићи. Кашто сене муња. Горе свеће у соби Савкиној. Виде се још оне њезине другарице где провирују на прозор. Мојсило погледа неће ли је видети, а у том се оклизну у једну рупчагу пуну воде, те заплива до појаса. У тај мах сену муња и кроз онолику хуку од кише и воде чу се опет кикот код Савке: „Јуф! Ено оног лудака још ту! Ено ували се!…“ Пупавац с тешком муком изгамбуља из рупе. Остаде му једна ципела на дну углибљена. Онако мокар, босоног и мртав од тешког умора догамбуља којекако до свог стана. Уђе унутра и поче ходати полако по соби, нити је пристао да седне ни да легне. Вода се цеди с њега и начинише се читаве баре по соби. У том ходању поче опет бројати у себи колико је пута прошао. Неколико пута пребројава, па тек дрекну: „Јаох мени, па тек је сад равно 25-ти пут!“ И, доиста, малопре све је грешио, те набројавао више једанпут…
То је било за њ и сувише.
Прући се онако мокар на кревет, па се чисто обезнани… Неко жестоко тиштање у једно бедро пробуди га. Погледа на прозор, већ свануће… „Их, шта ли ме то тишти? Мора да сам се убио негде синоћ.“ Оно тишти једнако. Помаче ногу, опази нешто тврдо под собом. Придиже се те свуче чакшире, које беху још прилично мокре. Кад има шта видети. Некакав грдан врањ упао му кроз пармачу у чакшире, па га то жуљи. Узе га и погледа колики је, кад и на њему однекуд пише: „25“! Љутит и озлојеђен, избаци врањ кроз прозор напоље…
Диже се, па пошто је дуго и дуго мислио, ходао по соби, лупао песницама главу, вајкао се — букну тек на један мах, па оде као бесан. Јурио је улицама не гледајући никог, па хајд право у кућу Николину. Никола седи за доручком са својом домаћицом и Савком, и још ту беше неко од млађих. Кад видеше Пупавца на један мах, онако непозната и необична, зачудише се. А Пупавац тек стаде дрекати:
— То је срамота!… Срам вас било! Зар сте ви трговац!
— Ко сте ви? — скочи Никола у чуду са столице.
— Ја толико потрошио — дере се Пупавац још жешће — а ви ме за нос вучете…
Савка и мати јој ђипише поплашене са столица.
— Вуците тога напоље! — викну Никола на слуге.
— Мене напоље? Срам вас било! — дрекну Пупавац већ очајнички. — Ја толико потрошио!… То је моја девојка!…
— Напоље! — викну Никола и диже столицу.
— Те игле… те хаљине… све је то моје! — цичи Пупавац из петних жила. Савка удари у плач. Мати у дреку. Слуте се склепташе. Пупавац се дере што га грло доноси и грди најгрђе. Дотрчаше комшије, жене, шегрти, пандури… Начини се читав урнебес. Повукоше Пупавца пандури у полицију, он се отима, дречи… Згрца се ту цела чаршија. Пуче брука на све стране. Дотрча и сам начелник… И та гужва одваља се у начелство, а још се чује дрека Пупавчева:
— Нећеш… лопове! Моја девојка!… Не дам!…