Поглавље 2
Сутрадан седели су око подне у гостионици „Код јаблана“ адвокат и Мојсило Пупавац.
Мојсило му нешто веома поверљиво казује, а он слуша, слуша, па само рече.
— Ви се само ослоните на мене, а ја ћу то већ израдити.
— Ама, молимо, да ли ће хтети родитељи? — То је већ моја брига. Хтеће, а да шта ће?… Само да гледамо да вас девојка замилује и да њезину наклоност задобијете…
— Јес’, јес’, право имате — потврђује Пупавац. — Ви ћете ме већ и у томе поучавати како да се владам.
— С драге воље… Добро би било да јој најпре понудите какав поклон, тако, какав добар прстен или иглу дијамантску…
— Хоћу… Него како би се то набавило по густу њезином? — упита Пупавац.
— Оставите ви то мени. Ја имам једног познатог златара у Пешти, па ћу вам ја то набавити и изабрати, ем јевтино, ем лепо, што баш вреди да се не постидите.
— Баш ја бих вас молио да учините то… а ја ћу вам већ… ех! — Ту Пупавац само махну раширеним рукама и слеже раменима, не могући да искаже већ шта беше заустио. У оном „ех!“ исказао је сву своју благодарност и колико је обавезан адвокату.
— Тако, тако — поче опет адвокат. — Ја ћу сутра већ писати, па кад ми јави за цену… казаћу вам. Па кад набавимо, онда ћемо заједно отићи да се познате и да је дарујете…
Мојсило поче и ту опет да се снебива, па чешкајући се иза врата рече:
— Нека, боље да ви сами то израдите; а ја да идем тамо, неће бити можда у реду…
— Како хоћете! — вели адвокат. — А ја ћу вам већ то набавити.
— Ја ћу већ колико буде дати вам пара…
— Да, да. По томе видећете да ли вас девојка доиста воли и да ли ће понети ваш поклон… А ја ћу јој већ казати од кога је. Оно би ваљало да јој ви сами то предате. Али кад и ви велите, онда је боље да ја ту посредујем, као познаник.
— Јес’ јес’ — прекиде га Пупавац. — Право велите, боље ви тамо, као што сте већ познати… А колико рекосте јуче има мираза?
— Мислим хиљаду дуката у готовом новцу, осим намештаја и остале спреме…
Пупавац само ужагри очима кад адвокат помену толики мираз. И на том се разговор прекиде.
Није вала прошао ни добар сахат, а већ је адвокат седио у кући Николиној и увелико се разговарао о балу, о женскињу, о накиту, па тек рече:
— Баш би добро било да и нашој Савци купимо једну иглу дијамантску. Девојка је од оваке куће — нек има накита.
— Па не браним — рећи ће Никола. — Ти већ умеш да бираш наките. То нек буде твој посао да набавиш.
И тако није прошло ни десетак дана, а адвокат је већ набавио иглу из Београда. Однео Пупавцу и показао му да види како се „у Пешти фино израђује“ накит. Пупавац само рече: „Врло фино!“ и упита адвоката шта кошта? — „25 дуката!“ одговори му он. „А што баш 25?“ рече Мојсило, почеша се иза врата и опет га спопаде нека слутња од тог броја. Изброји адвокату паре, и замоли га да јој с поздравом преда. Адвокат метну паре у шпаг, па однесе Николи иглу, узе и од њега, наравно као за набавку, 25 дуката. Девојка придену иглу у косу и носи је — као свој накит купљен за своје рођене паре. Адвокат у згодној прилици показа Мојсилу да је девојка доиста примила и носи његов поклон. Пупавац види и топи се у радости.