Поглавље 1
Приступајући писању својих Мемоара Прота је, у првом реду, имао у виду да прикаже време устанка и прилике под којима се изграђивала слобода српског народа. На почетку устанка он је већ био зрео човек, од неких двадесет и пет година живота, са искуствима и друштвеним активностима који су могли бити интересантни да се прибележе и оставе потомцима за спомен, што је несумњиво била Протина интимна жеља. Али он је добро урадио што је Мемоаре започео сећањима из својих млађих и најмлађих дана, па чак — по приповедањима својих старијих — и из знатно ранијих времена. Подаци о пореклу и старини досељавања Ненадовића у крајеве Ваљевске Колубаре колико су занимљиви за породичну генеалогију, толико су један изразит и запажени пример, уопште, о миграционим процесима у нашем народу и о колонизацији Србије после њеног опустошења у аустро-турском рату 1688—1689. и депопулације Србије услед велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године.1 После тога, за време новог аустро-турског рата 1788—1791. године, Прота је био одрастао дечак, већ младић који је по сопственом доживљавању упознао не само овај рат већ и судбину народног покрета и учешће српских добровољаца у тзв. Фрајкору. Упечатљиво се он сећа тих драматичних ратних збивања од којих се очекивало ослобођење од Турака, али се доживело ново поробљавање и разочарање од помоћи суседне, хришћанске Аустрије. Он их, отуда, живо и пластично описује у својим Мемоарима. Дуго времена те странице Мемоара биле су скоро једини непосредни приказ српске историје тога времена, чији су се подаци радо користили код писања предисторије устанка. Данас, после неколико већих и мањих историографских радова2 заснованих на архивској документацији, ми о тим догађајима знамо много више, и по детаљима и у општем приказу тога раздобља које је претходило првом устанку. Али Протино казивање о овоме не само да није изгубило ништа у вредности, већ је и даље остало као прворазредна допунска документација домаћег порекла. Осим тога, та вредност — а то је, чини нам се, важније — остала је недоступна по својој психолошкој карактеристици тога рата и учешћа наших људи у њему. Остале су класичне, и често навођене, речи Протиног оца Алексе аустријском војном представнику у Војној граници, да су Аустријанци изневерили наде српског народа у борби са Турцима, да је крвављење српских добровољаца у аустријској војсци остало без резултата, те да — отуда — путеви и начини ослобођења српског народа у Србији морају (убудуће) бити другојачији, што ће рећи без ослањања на Аустрију — „Немце“. Другим речима, ствар ослобођења српског народа могла се извести пре свега полазећи од сопствених снага и сопственом борбом, једним широко заснованим народним покретом и устанком на Турке. То сазнање, као што се даље види из Мемоара, било је пресудно — нарочито по доласку дахија на власт у Београду — за усмеравање напора представника српског народа у београдском пашалуку, а пре свега кнеза Алексе Ненадовића на стварању завереничко-устаничких планова ширег обима и дубљег карактера, у смислу рада на припреми устанка целог српског народа у Турској царевини. Историјска истраживања утврдила су докле су, и са каквим резултатом, уродили ти планови до момента када су дахије, сазнавши нешто од тих припрема, почеле са познатом сечом кнезова не би ли, тако, у корену осујетили сваки покушај опозиције не само своме режиму већ и целовитости турског царства3. Мемоари су нам, на свој начин, приказали како је изгледала реакција дахија и како је Фочић Мехмед-ага погубио главног носиоца ове опозиције у западним нахијама Србије, Алексу Ненадовића4. Како је, потом, дошло до народног покрета и устанка на Турке, Прота је изнео са чињеницама и живошћу које су неспорне. Таквих места која су, по својим наративним карактеристикама и психолошким обликовањима, заправо мале уметничке креације има подоста у Мемоарима и утисак који се од њих добија, каткада, значи читаво мало откровење. Читалац се, отуда, радо враћа на таква места и чита их дваред, каткада и по неколико пута.
Такав један диван опис је код заузећа Ваљева, или кад Прота описује — пре тога — како је изгледало, и како се извршило покретање народа на устанак. Други пример кад оно Хаџи-бег Сребрнички прелази преко Дрине у намери да допре до Ваљева, али не успева пошто му устаници залазе за леђа, пале једно „турско“ село и приморавају турску војску на повлачење из Србије.
Или, рецимо, Протин пут у Русију са значењем прве дипломатске мисије. И из Протиног казивања, а такође из историографских дела, знамо каква је била сврха ове мисије и какве је резултате она донела српским устаницима и њиховој борби са Турцима. Овде није потребно задржавати се на детаљима који се могу наћи у историјама о првом устанку. За читаоца је важније, чини нам се, ако се укаже на психичка доживљавања Протина у путовању до Русије и по Русији, као и на карактеристике његових опсервација о страним земљама и људима. Јер, како се пробити до Русије, избећи успутне опасности од стране Турака, аустријске обавештајне пограничне службе, поводљивих влашких власти (кнежевина Влашка била је под турским суверенитетом) и нарочито туркофилски расположене молдавске администрације, све то у једном итинереру од преко хиљаду километара — непознатом по ближим детаљима, правцима комуникација и локалним (регионалним) приликама — представљало је подвиг од највеће храбрости, смелости и чврстине воље да се поверени задатак обави што пре, што успешније и што тајније. Јер, овакав један пут, са једном таквом поверљивом мисијом која је била од животне важности за егзистенцију устанка и ослобођење српског народа, био је обавијен мистеријама непознатог света и сав саткан од бројних опасности, пре свега за сам живот Протин. Треба пажљиво читати онај део Мемоара који говори од тренутка Протиног седања у чамац на ушћу Топчидерске реке, па поред турског Београда и посада у Смедереву, Поречу и Адакалеу, по валовитој матици разливеног Дунава и безбројних брзака пред Ђердапом, затим — за једног равничара — величанствени и стравични кањон Великог и Малог казана, па разговор са аустријском стражом у Оршави и сусрет са влашким властима у Чернецу, најзад, посебно доживљај на молдавско-руској граници на реци Дњестру доживљаји су од прворазредних сензација. У њима се, управо, презентује и сагледава храбра, постојана и виспрена фигура Протина, личност сва саграђена од снажне физичке конституције и психичке издржљивости, дурашности, снаге колико инвентивне толико и продорне, умешне и способне да се снађе у свакој ненаданој ситуацији. Прешав преко свега што је значило опасност, Прота је, дошав у Русију, „дануо душом“, свршивши први део свога деликатног посла, Али у Русији, пространој, великој, пријатељској, није било лако доћи и до врхова државне и политичке управе царства и до свемоћног императора „целе Русије и свих Руса“, цара Александра, аристократског и аутократског држања у исто време. Но Прота је успео доћи и до самог царског двора и предати поруке српског народа, где је био топло и свесрдно примљен. Био је то врхунац његовог дипломатског доживљаја и тријумф за ствар устанка. Пун одушевљења за Русе, са указаном потпором и уверењима да ће руски двор помоћи Србе и њихову праведну, ослободилачку борбу, прота Матија враћа се натраг у Србију. Устанак је тиме добио снажан подстицај за истрајност, са перспективама за достојну помоћ и заштиту моћне Русије.
Нама је данас остало непознато на какав је одјек наишло код српског становништва путовање Протино у Русију, и како се оно одразило на расположења у ширим слојевима народа. Са њим су били упознати вођи српског устанка и Скупштина устаничких старешина: из резултата његове мисије били су, свакако, изведени закључци за даље планирање политике односа са Турцима у београдском пашалуку и Портом у Цариграду. Али није далеко од памети да се претпостави да је, већ при онда доста чврсто и ефикасно изведеној управној и војној организацији устаника и устаничке територије, велики део Срба у београдском пашалуку био, на мање или више веродостојан начин, упознат са обећањима о руској помоћи Србима, и тиме охрабрен за нова прегнућа и нове ратне напоре. Несумњиво, девиза о заинтересованости Русије за ствар српског народа, заснована на сродности порекла и језика, заједничким верским — православним вероисповедањима и традиционалним ратовањима Руса са Турским царством за ослобођење балканских народа, одиграла је велику мобилизаторску снагу у моралном, материјалном и политичком смислу; а сама личност проте Матије, која је обавила то повезивање српског народа са Русијом, била је један гарант више да је устанак кренуо добрим путем и да враћање турске управе у Србију не само не би одговарало интересима српског народа, него ни Русија не би олако пристала да Турци поново, потпуно и неконтролисано, као у случају дахија, успоставе своју власт тамо где ју је устанак 1804. године практично укинуо5.
Напомене
- О овим проблемима видети: Јован Цвијић: Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице (Насеља и порекло становништва, књ. 12) Београд, 1922. — О насељавању старе ваљевске нахије, видети: Љубомир Павловић: Антропогеографија ваљевске Тамнаве (Насеља, 8). Београд, 1912. — Исти: Колубара и Подгорина (Насеља, 4). Београд, 1907, (О Бранковини и Ненадовићима, исто, стр. 569—573). — О популационим приликама после 1690. г. видети: Тихомир Р. Ђорђевић: Становништво у Србији после велике сеобе 1690. године (Наш народни живот, 4) Београд, 1931, 114—138.
- Најважнија дела о томе су: Стојан Новаковић: Прилог српској историји око 1790. г., Гласник српског ученог друштва, 20, Београд, 1888. — Драгољуб М. Павловић: Прилог историји Кочине крајине и Михаљевићевог фрајкора. Глас Српске краљевске академије, 68. Београд, 1901. — Исти: Србија за време последњег аустријско-турског рата (1788—1791). Београд, 1910. — Душан Пантелић: Кочина крајина. Београд, 1930. — Исти: Покрет у северозападној Србији и бачки епископ Јован Јовановић (1788—1790). Глас СКА 133. Београд, 1930. — Исти: Ухођење Србије пред Кочину крајину. Глас СКА, 153. — Исти: Београдски пашалук после свиштовског мира (1791—1794). Београд, 1927. — Исти: Београдски пашалук пред први српски устанак (1794—1804). Београд, 1909.
- Упоредити: Миленко Вукићевић: Карађорђе, 1, Београд, 1961, 231—241. — Стеван М. Димитријевић: Стевана Стратимировића митрополита карловачког план за ослобођење српског народа. Београд, 1926. — Д. Пантелић: Београдски пашалук, 367—449. — Мирослав Ђорђевић: Политичка историја Србије 19. и 20. века (1804—1813). Београд. 1996, 48—94.
- Дахијски извештај о сечи кнезова, видети код: Хазим Шабановић: Турски извори о српској револуцији 1994, 1. Београд, 1956, 314—315.
- Гргур Јакшић: Европа и васкрс Србије (1804—1834). Београд, 1953, 38—39.