Поглавље 4
Једна од основних особина Протиног писања јесте искреност казивања и приказивања, било да се радило о саопштавању чињеница, тумачењу догађаја, изношењу личних утисака. Он, готово нигде, не улепшава нити, с друге стране, увеличава или деградира. Он једноставно саопштава по своме најбољем сазнању са тежњом да каже истину, често и горку. Каткада настоји и да прикаже околности под којима се извесна појава, или известан догађај одиграо. Сетимо се приказивања улоге „царског“ Турчина Дел-Амета којим се Прота послужио да би сељацима ваљевске нахије и околине улио веру да су против дахијског насиља устали не само Срби већ и поштени и мирни Турци1, присталице реформне политике султана Селима Трећег и његових настојања да се српски народ у Београдском пашалуку лојално користи повластицама тзв. кнежинске самоуправе. Општа линија добрих српско-турских политичких односа, на релацији кнежинска самоуправа — Порта (преко везира у Београду) одговарала је, целе 1804. године, стварности (Бећир-пашину акцију под Београдом против дахија и крџалија помажу и Срби, већ организовани као регуларна војска) и протезала се све до лета 1805. године када је дошло до прекида тих односа и сукоба са Портом (Битка на Иванковцу и пораз Хафиз-пашин).
То што Прота нетачно приказује улогу Дел-Амета као делегата сина Хаџи Мустафа-паше, који треба да отера дахије и успостави легалну Портику власт, није била никаква нетачност и обмана већ пре тактичка потреба и психолошка припрема да устанак не посустане после првих супротстављања дахијском терору. Општој девизи српског устанка 1804. године, као буни на дахије2, требало је придодати све оне моралне, политичке и борбене (оружане) факторе који би погодовали стварању јединственог народног отпора са циљем да се дахије — народне „крвопије“ и царски одметници — сузбију у градове и да се, тиме и због тога, јаче изазове Порта да енергичније поради на протеривању јаничара и обнови повластица српском народу београдског пашалука. Ова привидна „обмана“ Протина постигла је велики ефекат од двоструког значаја: што је ослободила још колебљиве Србе на одлучно устајање против дахијских власти по српским селима, и што је искоришћена као пропагандни изговор којим су биле имобилисане (за неко време) муслиманске варошке колоније по Србији и околни турски заповедници у Босни, на пример у Сребрници. Одговара историјској истини да су Срби, на неки начин, били у вези са Хаџи Мустафа-пашиним сином Дервиш-бегом и да су његовом помоћи очекивали ослобођење од дахијске управе.3
Значајна особина Протиног писања огледала се и у дару и способности за пластичним приказивањем историјско-друштвеног амбијента Србије пред устанак и у устанку. Оно што се у Мемоарима говори о пореклу Ненадовића, о учешћу Срба у тзв. Михаљевићевом фрајкору, о кнежинским кнезовима у ваљевској нахији, о борбама са јаничарима, о походу Аганлије против босанских Турака, о погибији Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића, сликовитије но било која друга казивања, приказују друштвену и моралну атмосферу једног раздобља које је претходило устанку.
Исто тако, занимљива су Протина причања о народним представницима пред турском влашћу, о кнезовима ваљевске нахије. Личности које се наводе аутентичне су, и оне се помињу и у другим историјским изворима. Али, оно што готово недостаје када се прате српски, аустријски или турски извори за период пред 1804. годину и на почетку устанка, то је оно Протино карактерисање положаја, улоге и активности ових кнезова, њихов однос према народу и према Турцима.4 По оно неколико саопштења његовог оца Алексе Ненадовића и навода његових речи, овај кнез ваљевске нахије, на пример, изгледа нам живљи и индивидуалисанији него што се добија представа о његовој личности на основу званичних аката, било српских било иностраних. Или, други пример, како су се одржавале кнежинске скупштине5 и у чему је био њихов значај за положај српских сељака пред турским властима које је у Србији представљао београдски паша, везир, лепо се види управо из оно неколико редова у Протиним Мемоарима. Даље, код Проте се — од свих савременика првог устанка — на најпотпунији и најверодостојнији начин може пратити почетак устаничких операција за опсаду Београда6 и крваве српско-турске борбе изнад Жаркова, у Топчидеру, на Дедињу, као и устаничко спаљивање спољне варошке четврти Београда, чувене Сава-мале. Дочек Бећир-пашин пред Београдом и опис српске војске са топовима, разговори Срба са овим султановим валијом и захтев да се управо избегле дахије — живи или мртви — предају у српске руке, подаци су колико тачни толико и импресивно изнети. Више од тога, од своје тачности и своје занимљивости, они јаче но ишта дају од амбијента и атмосфере у којима се одвијао устанак 1804. године. Врло су упечатљиви детаљи око састанка представника устаника и дахија у земунској парлаторији, априла 1804. године, као и она намерна паљевина сељачких кровињара у Топчидеру и пркосни изазов Јанка Катића Кучук Алији за двобој на мегдану.
Осим овога, Прота — уздржљивим приказивањем, рекло би се мирноћом објективног посматрача и репортера — износи свој рад око оснивања прве организоване власти у Србији, сконцентрисане у делатности Правитељствујушчег совјета7 који је за даљу судбину устанка, заправо за унутрашње уређење ослобођене земље, био од готово исто тако великог значаја колико и ратовање са Турцима на спољним границама.
Протино дело, осим за читаоца, представља врло привлачан домен за истраживања научника и то не само историчара који су се њиме, за своје сврхе, највише досада користили. На основу неких података, казивања и рефлексија, Мемоари могу бити и веома драгоцена ризница за етнографске, социолошке и карактеролошке студије о Србији предустаничког и устаничког доба. За студију патријархалног српског друштва с краја 18. века8, за друштвену организацију Срба тога времена, за поимање карактера и менталитета српских сељака уочи устанка, у Мемоарима се може наћи доста, чак и када — на изглед — у њима и нема много података који се траже. Суптилнија истраживања, поређења, анализе и студирања појединих „партија“ Протиног казивања у стварности исказују далеко више но што је то написано. Протини Мемоари, као ретко који спис о првом устанку — с изузетком Карађорђевог Деловодног протокола — конкретни у подацима и стабилно обликовани по начину писања — међутим, пажљивом и заинтересованом читаоцу, пружају још много неисказаног и недореченог, заправо остављају места да се, о устаничким приликама и збивањима, много што шта наслути, асоцира, начне у правцу нових истраживања9.
Прота је био својеврстан мајстор да снагом речи и дикције Мемоара задржи уједначену тензију читаочевих расположења и заинтересованости, и да га, без априорних симпатија или антипатија и историјских предрасуда, уведе у непосредни амбијент раздобља првог устанка. Значајно је да Прота нигде не излива националну мржњу на Турке, као што не идеализује, по сваку цену и у свим приликама, друштвено понашање и политичке поступке Срба и устаничких руководилаца. Он се трудио да буде објективан приказивач збивања и у томе је у великој мери и успео. Он је устанак приказивао и ценио и по ономе што је у њему било спонтано, стихијно, али га је представљао и по ономе што је — законитошћу револуционарне нужде — у њему било израз свести, хтења и напора да се на рушевинама турске власти избори народно ослобођење и изгради национална држава у једном делу српског народа.
По нашем мишљењу — имајући у виду све случајеве различитости у писању и у казивању, у начину прилажења устаничкој проблематици и оценама збивања и догађаја — Протини Мемоари иду, упоредо и заједно са класичним Вуковим списима, у ред најважнијих и најзначајнијих дела која су писана поводом и у спомен првог устанка као величанственог покрета српског народа у Србији за ослобођење од вишевековне турске власти.
Напомене
- Владимир Стојановић: Турско становништво у Србији пред први српски устанак. Зборник Матице српске за друштвене науке. 13—14. Нови Сад, 1956, 130.
- Упоредити: Стојан Новаковић. Устанак на дахије 1804. Београд, 1904.
- Д. Пантелић: Београдски пашалук, 389—391.
- Упоредити: Ружица Гузина: Кнежине и постанак српске буржоаске државе. Београд, 1955, 3—74, и даље.
- О овоме видети: Тих. Р. Ђорђевић: Из Србије кнеза Милоша. Становништво-Насеља. Београд, 1924 (Одељак: Кнежине), 220—231, и даље.
- М. Ђ. Милићевић: Причања Петра Јокића о догађајима и људима из првог српског устанка (1804—1813). Споменик СКА, 14, Београд, 1891, 30—33, 43—45. — Видети и: В. Стојанчевић: Борбе за ослобођење Београда 1804—1806. године. Годишњак Музеја града Београда, 4, Београд, 1967, 114—126, и даље.
- Видети: Драгослав Јанковић: Правитељствујушчи совјет. Историјски гласник, 1—2. Београд, 1954, 15—88.
- Васо Чубриловић: Историја политичке мисли у Србији 19. века. Београд, 1958, 28—36, 52—57. — Тих. Р. Ђорђевић: Из Србије кнеза Милоша, 249—251.
- Био би леп и користан рад када би се извела паралела, нпр, са познатим делом Протиног савременика Лазара Арсенијевића Баталаке: Историја српског устанка, 1, 2 (Београд. 1898, 1899), у оним партијама о којима се баве и Протини Мемоари, ради бољег стицања увида о карактеру и току догађаја првог устанка.