Поглавље 2
О Мемоарима је, каткада, било изречено мишљење да је Прота своја казивања о стварима и људима у понечему идеализовао, дотеривао; да је нарочито према Карађорђу био обзиран и да је у сликању рђавих страна његове личности и његове власти за време устанка био уздржљив. Иако се, на основу историјски веродостојне документације, знало да је, на пример, Правитељствујушчи совјет из 1805. године био основан као противтежа Карађорђевој личној власти1 која се већ тада видно испољавала као беспоговорна и ауторитативна, у Мемоарима се таква оцена није давала. Међутим, Прота није заобишао, ни овде, истину него је, просто-напросто, ствари приказао упрошћено, да не кажемо једнострано. Јер, Прота је више труда полагао на моменат приказивања неголи на моменат оцењивања и давања судова. И ту је управо била добра особина његова: јер, он и није толико тежио да да̂ целовиту и критички обрађену историју првог устанка (што се већ може рећи за Вукове првоустаничке списе) колико да остави податке и помене о себи и да, на неки начин, прикаже не толико своју улогу колико своје присуство у тим догађајима.
У Мемоарима нема излагања података а да се они не би могли верификовати из других казивања и других извора. Исто тако његова поимања неких крупнијих личности првог устанка и давање карактеристика о њима, тешко да би могла — у већем степену — бити знатно другојачија него што се оне таквим јављају и у другим историјским изворима. Протине портретске скице Карађорђа, као човека и вође устанка, узгредно дате у Мемоарима, у ствари су — рекли бисмо — скоро аутентичне: управо по прочитању Мемоара, вожд српског устанка изгледа нам не само портретски и карактеролошки изразитији, већ и историјски јаснији. Исто тако, Прота је непосредан и уверљив и кад приказује себе у неким важнијим и деликатнијим ситуацијама: он тада иступа као реалиста портретист, приповедач и сликар истовремено.
Уопште узев, општа карактеристика Србије у устанку, уколико се тиче оних појава и збивања које Прота описује, амбијента, друштвене средине и морално-друштвене атмосфере, у суштини одговара њеном историјском положају тога времена. Са своје стране Мемоари дали су јој, можда, један приповедачко-сликарски ретуш, којим се ипак нису мењали односи и димензије стварности већ се само давао лични акценат на оно што је Прота — не без икакве емоционалности и духовног прожимања — доживљавао као велико и величанствено у своме животу. И управо по овој особини свога писања, Протини Мемоари иду у врсту лепе књижевности без обзира што једновремено, по своме садржају и по своме предмету излагања, припадају и историографији и историјској књижевности.
Поводом Мемоара проте Матије Ненадовића било је — нарочито раније — мишљења да они нису ни чисто књижевно дело а ни права историја устанка. Разлози који су, почев од анализе садржине и композиције списа, говорили о овоме, и са једне и са друге стране, имали су своју тежину и они углавном стоје и данас. Међутим, то је, на крају крајева, мање или више формално питање, и другостепено питање, што је зависило од струке и става оцењивача: књижевника и књижевних историчара, или историчара и других научних радника. Независно од тога, у сваком случају, Мемоари имају један далеко шири значај и далеко већу вредност, који — по нашем мишљењу — добијају са временом све више. Једном речи, као спис Мемоари садржавају у себи и лепу књижевност и историју и то изнете, обоје, на један реалистички по излагању и савремен по језику начин: да су били објављени када су, и пошто су, били написани, они би, без сумње, били иницијативно и узорно дело новије српске књижевности, које је могло имати утицаја на књижевно креирање у обновљеној Србији и свакако своје последнике и љубитеље.
Напомене
- Видети: Вука Стеф. Караџића, Скупљени историјски и етнографски списи, 1. Београд, 1898, 61—63, и даље.