Поглавље 3
Мемоари су не само драгоцен, рекли бисмо незаобилазан спис за студију о приликама, наравима и Ратничким расположењима српских сељака у првом устанку, већ такође и за саму студију Протине устаничке психологије и карактера. Пореклом из старе, богате и угледне, наследне кнежевске породице, као појава отресит и наочит, учени свештеник и вешт ратник, прота Матија није прекидао непосредне везе свакидашњих додира са народом.1 Остао је — током устанка — скроман и једноставан, храбар у рату, мудар у разговору и договору, демократичан у опхођењу са ратницима и народом. У устанку био је један од најдоследнијих бораца за слободу Србије и, истовремено, најподеснији за договорно споразумевање устаничких старешина када је требало решавати о крупним питањима унутрашњег уређења ослобођене земље. У тим временима остао је до краја толерантан и увиђаван, спреман да прихвати сваку добру сугестију, да потпомогне сваки конструктиван подухват. Лично невластољубив, помагао је искрено напоре врховног вожда устанка, Карађорђа, кад год је у питању био опстанак, углед и прогрес устаничке Србије. За илустрацију, два примера из Мемоара јако су карактеристична за Протино схватање јединства и сарадње устаничких снага, као и за његово поштовање Карађорђа.
Први пример када ваљевски устаници у борби за Ваљево, још неочврсли сасвим у сукобима са Турцима, у судбоносним данима прелома устанка, по величанственом одблеску запаљеног турског Рудника који се титрао на ноћном хоризонту прохладне и светле зоре 6. марта, узбудљиво доживљавају тежак пораз стравичног нахијског кабадахије Сали-аге, званог Руднички бик, и са дирљивом радошћу која значи неописиво охрабрење, веру и живот, сазнају да је то учинио већ тада легендарни Карађорђе са шумадијским ратницима. Када је, неко време потом, на Великом Дубоком, дошло до првог ратничког сусрета Ваљеваца са Рудничанима и Јасеничанима, Карађорђев поздрав сједињеним ратничким четама, у ствари првој правој српској ослободилачкој војсци у устанку (устаници су имали топ и заставе), до пароксизма радости и среће одушевио је устанике: „… ал’ кад пређе господар Ђорђе па уз параду сву војску: „добро дошли браћо!“ поздрави, и кад га видоше и његове речи: „добро дошли браћо моја, српски соколови!“ чуше, верујте децо, да ту није војник остао, који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао; и преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је и шума и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао …“ Протине речи, казане тим поводом, заправо су представљале кликтање једне ослобођене личности чија су душевна стремљења управо нашла свој смисао у напорима и борби за слободу свога народа. Други пример када је прота Матија, у пролеће 1806. године, буквално стављајући главу у торбу, ишао на преговоре босанско-турским командантима не би ли, погађајући се са њима у смислу упутстава и међустарешинског договора, добио у времену и спасао Мачву и ваљевску нахију од турске најезде, док не пристигну у помоћ одреди Шумадинаца и Помораваца, па је због тога наишао на јаросну осуду плаховитог Карађорђа. („А којекуде, ко тебе посла у Турке! Ти иде по Петробургу, иде по Бечу, пак оде у Турке да све тајне покажеш.“ Ја кажем да не би никакве тајне открио макар погинуо. „Ене де! а кад Тура метне на муке, како не би казао? Зар ниси имао кога послати и заваравати Турке, већ сам собом да идеш“. Управо овде, из ширег контекста ових излагања, видимо сву чистоту душе и високи морал благородног човека да из овог непредвиђеног конфликта изађе чист и прав, без труни мржње и помисли на освету, чак дубоко дирнутог одсечном али и дубоко хуманом осудом врховног вожда српских устаника који је, уопште, инстинктивно реаговао, и кад је карао и кад је хвалио, и унапред жалио, и ожаљивао од свег срца, војничку несмотреност готово исто као и изгубљену главу. Дуго још затим, у току свог дурашног века, Прота ће се сећати својих сусрета са Карађорђем и остати пун хвале и дивљења за овог горостаса српске револуције под чијим је вођством српски народ у устанку дошао до своје слободе и обнове српске државе.
Напомене
- Душан С. Николајевић: Три Ненадовића. Историјско-књижевни есеј. Београд, 1925, 13—23.