Поглавље 1
Има писаца чије дело читају само одабрани, најпосвећенији у тајне литературе, и писаца чије књиге уводе у литературу оне који јој први пут прилазе. Дело Стевана Јаковљевића знатно је ближе овим другим. А у средишту тог дела, обимног, од око двеста двадесет штампаних табака, стоји Српска трилогија, прва књига Јаковљевићева. И сасвим је оправдано што се Јаковљевићево име, међу читаоцима, идентификовало са Трилогијом. С њом је он, први пут, привукао пажњу јавности на себе; кад се, дефинитивно, погледа његов опус у целини, Српска трилогија стоји, међу осталим Јаковљевићевим књигама, као врх пирамиде. Кад се и данас, са извесне дистанце, о Јаковљевићу говори као писцу, најпре ће се, и највише, морати да говори о Српској трилогији. Она је и најкарактеристичнија за оцену Јаковљевићевог књижевног поступка. У њој су најочевидније и најпластичније присутне све врлине и све мане Јаковљевићеве литературе. Удаљујући се од ње или се приближујући њој Јаковљевић је, од буквалног сведочанства до релативне стилизације, створио дело неједнаке књижевне вредности, али је увек, ма о чему писао, интимно дубоко веровао у истинитост своје речи, јер је, савестан и скрупулозан до крајњих граница својих интелектуалних моћи и свога душевнога поштења, хтео и трудио се да, изнад свега, служи истини. Кад човек чита ово дело, врло често му долази мисао да је за Јаковљевића литература прво морални, национални и социјални, а тек после уметнички чин. Његове књижевне претензије су очевидне, али је он, истовремено, неодступно стајао на гледишту да се роман „не пише романа ради, већ да се што веродостојније изложе животне радње људи и догађаји у друштву“,1као што је сам рекао излажући своја књижевна схватања. Овакав основни став Јаковљевић је, најчешће, и спроводио, али у његовом делу има и таквих места или таквих малих целина, у две или три приповетке, у којима се он, можда и несвесно, удаљио од својег начела да је врховна пишчева обавеза приказати догађаје и учеснике у тим догађајима с максималном верношћу и пошао корак ближе ка аристотеловском принципу да је у уметничкој литератури могућно изнад истинитог. То су, додуше, ретки излети, или узлети, у Јаковљевићевој прози која је, по унутарњој вокацији свога писца, првенствено позвана да верно приказује оно што је не само виђено или чувено него и проверено. Тако је Јаковљевић хроничар једнога бурнога времена светске и наше историје, непосредни сведок четири рата, крећући се између историјског сведочанства и уметничке транспозиције стварности, али увек ближи сведочанству, оставио будућим нараштајима једно виђење догађаја и људи оваплоћено с пуним и чистим уверењем да су ствари управо такве биле. Ако бисмо могли претпоставити да ће историја и друкчије видети нека збивања него што их је видео Јаковљевић, никад не бисмо могли, пошто смо присно осетили вредност његове оданости истини, претпоставити да ће ико и ишта моћи да порекне његове честите побуде.
Јаковљевић је, у суштини, свесно и доследно читав свој књижевни посао гледао као друштвену функцију. Он није сумњао у дејство истините речи, нарочито није сумњао у одјек те речи међу оним многобројним људима у маси о којима је с највише љубави писао и чије је и мане умео да гледа са осмехом симпатија. Његово дело, и кад описује суморна стања, увек зрачи оптимизмом. Он воли човека. И верује у смисао напора да се људској судбини обезбеди лепша перспектива. Препреке на томе путу ка светлијој будућности човековој он види у друштвеној организацији која даје право класно јачима да угњетавају класно слабије и, нарочито, у моралном несавршенству. Известан етички идеал провејава кроз све његове књижевне радове, као што га надахњују у свим његовим јавним активностима. Он је хуманист и као писац и као практични радник; наглашеном вером у човека надахњује се и његова литература којој, без изузетка, дају обележја дидактички смерови, било да је реч о друштву у целини, друштвеним групама или појединцима. Запитамо ли се откуд она неугасива Јаковљевићева страст за непрестаном консултацијом људи, вероватно да ће једини одговор моћи да буде, опет, у његовој вери у људе. Он је веровао да је већина људи добра; ту већину је на страни позитивног моралног односа према интересима заједнице видео и у првом и у другом светском рату, и под окупацијом; самим тим што је мањина на страни зла, он је с поверењем прилазио онима из већине и сматрао да ће код њих наћи најбоље одговоре. Себе никад није стављао изнад те већине добрих и само се трудио да буде њихов верни тумач. И кад оцењује људе окупљене око великих идеја, Јаковљевић опет свој морални принцип ставља у први план. Његово дело сугерише да је срећа што се људи окупљају око великих идеја; али је несрећа што се око тих идеја окупљају и добри, да их бране и жртвују се за њих, и лоши, да за себе извуку личне користи. Зато је увек више говорио о људима него о идејама и није на црно-бели начин иза сваке светле идеје видео и светао морални лик.
Напомене
- Синиша Пауновић: Писци изблиза. Издање „Просвете“, Београд, 1958.