Поглавље 4
Српска трилогија била је, најпре, замишљена као једна књига, у којој ће се, хронолошки, тачно и верно, испричати оно што се збило, оно о чему је писац, још током рата, уносио мале белешке у свој дневник, а после рата, присећајући се, причајући у друштву, допуњујући своја сећања сећањима својих ратних другова, тражећи да му очевици испричају оно што са̂м није видео, комплетирао визију читавога рата. Касније, по савету свога уредника, Јаковљевић је, припремајући се за штампање своје хронике, или свог романа о рату, цео материјал поделио у три дела и наставио да разговара, да испитује и записује, да проверава. Тако је Српска трилогија пре свега сведочанство. Јаковљевић на томе инсистира и у својим предсмртним белешкама. Могао је, каже, понеког увредити истином, и многе је увредио, и трпео због тога, али истину није изневерио. Писац коме је толико стало до праве истине у ствари само фотографише живот. Али, не заборавимо, има и уметничке фотографије: има фотографа који уме да одабере предмет, и уме да објектив намести у угао из кога ће слика бити нешто више него што се може видети голим оком, уме да заузме лични однос; таква је фотографија субјективизирана, открива и суштине ствари, не само њихове спољне и баналне карактеристике. Мало би било, чак, рећи за Јаковљевићеву Српску трилогију да је исто што и уметничка фотографија. Ако је и то, она је, још више, један активан морални став према рату. Не само слика његова, рељефна и добро осветљена, него и оцена догађаја и људи, дело емотивно, дело са социолошко-етичким и историјским квалитетима. Али и, врло често, дело у знаку добре реалистичке литературе:
„Успут наиђох на један пук пешадије. Застали су да виде куда ће… Седам стотина километара одступали су под борбом, бранећи сваку стопу. Одело им поцепано, шајкаче нагореле. Официри се ни по чему не разликују од својих војника. Три месеца тукли су се без смене и одмора. А сада су оставили земљу и мртве другове. Остао им је још последњи дах. Стоји маса промрзла, док Бистрица хучи и ветар завија.“ Рећи ћете: фотографија. Али зар се може оспорити да је Јаковљевић, у тој непретенциозној фотографији, на позадини суморне јесени у дивљој природи, успео да сугерише утисак о једној војсци чија су сва херојства развејали ветрови и која стоји на ивици понора! Па онда, има у Српској трилогији и места која још поузданије сведоче да их је и доживео и писао човек са извесним уметничким сензибилитетом:
Има већ дуже времена како нико ништа не говори. Лука се наслонио на бедем од земље, зубима стегао муштиклу од вишњевог дрвета и сањивим очима гледа у Могленску равницу. Војин седи на троножној столичици пред земуницом и чита Понор од Гончарова.
Лука прекиде ову тишину:
— Што пљујеш толико прсте кад преврћеш лист?
— То су моје ствари, — одговара Војин мрзовољно.
— Простак! — рече Лука више за себе и ућута.
Одмах затим долази објашњење. Ратници више нису онакви какви су били. Постали су раздражљиви. Ситнице могу да их озловоље и разбесне. Некад су један у другом гледали пријатеља и видели, узајамно, само оно што је људски највредније. А сад виде ситнице. И због ситница долазе у сукобе. То је стање заморености од рата. Од спорог кретања ратних догађаја. Од неизвесности. (Да и онај Понор нема симболично значење?) Од чежње и носталгије. И сва та стања, сложена, саопштена су у неколико уводних реченица и у једном муцавократком дијалогу.
Чини се да је овде излишно расправљати о одсуству чврсте композиције, о главном јунаку, о другим спорним питањима и, тражећи одговоре на њих, решавати и једно тако сложено питање као што је место Јаковљевићеве Српске трилогије у нашој литератури. Самим тим што се једно обимно дело без напора чита и што читалац јасно повезује догађаје и личности, што у њему нема тромих места и што се увек прича о оном што је као ратни податак или податак о човеку у рату занимљиво, и занимљиво се прича, самим тим оно је компоновано довољно чврсто, колико је могућно компоновати један материјал који извире из жеље, и потребе, пишчеве да прикаже рат свим његовим, малим и великим, карактеристикама, па да, успут, о њему и размишља. А главни јунак? Можда је то писац који не само прича него и сам учествује, али о себи говори дискретно и мало? Или, свакако најближе истини, јунак је народ, онај о којем се у Српској трилогији стално говори, без дивинизације али и без лицемерја, говори се отворено, и, сасвим убедљиво, на примерима, показује и доказује да је тај народ на својим плећима изнео рат, спасао самога себе од стравичног зла које се над њим сручило. Што се из тога народа у рату више виде неки његови представници, одабрани не зато што су најбољи, него зато што су својим поступцима, својим карактерним особинама, својим шармом драги писцу и писац верује да ће бити драги и његовим читаоцима, — то ипак не значи да су они главни јунаци, ни Коста „Турчин“, ни Танасије, ни други који се највише помињу. Остаје главни јунак онај народни војник који је, и на страницама Српске трилогије, себе уписао у историју. Том његовом месту у историји доприноси и Трилогија. Она и себе у литературу укључује великом темом, али и поштењем којим је говорила о тој одвећ сложеној теми. Ако читаоца, данашњег или сутрашњег, буде интересовао не само осећајни и мисаони свет интровертоване поетске личности него и свет, осећајни и мисаони, овога народа, у прошлости, у једно време кад се решавало питање погинути колективно или продужити себе на овој балканској ветрометини, — онда ће, свакако, такав читалац наћи извесне, не мале, одговоре и у Српској трилогији Стевана Јаковљевића. Она, на тај начин, потврђујући своју лепу прошлост, обезбеђује себи и трајнију будућност. И остаје као конкретизована визија једног значајног раздобља у животу српског народа, доприносећи и бесмртности тога раздобља.
Па ипак, има нешто због чега ће човек увек за жалити кад мисли о литератури Стевана Јаковљевића. То је његова заблуда да писати о нечем што се стварно збило претпоставља савесно прикупити податке од оних који су збивање својим очима гледали и онда, обавезно, прикупљена сведочанства уносити у књигу без одвећ наглашеног личног учешћа. Таквих туђих исказа у Српској трилогији има доста, иако је она, додуше, у највећој мери лично доживљена. А оно што је у њој највише и најпотпуније лично доживљено, део рата који је описиван само у границама пишчевог искуства, са минималним туђим допунама, јесте Деветсто четрнаеста. Она је ратна хроника као и друга два дела, без већег удела стваралачке маште, али је дуже ношена у себи, потпуније сазрела у писцу пре него што је стављена на хартију. То јој даје и нека уметничка преимућства, мада су догађаји у другим двема књигама, често, сами по себи речитији.