Поглавље 2
Чиновничко дете1 — његов отац Јаков достигао је висок положај окружног начелника — Стеван се родио 7. децембра 1890. у Књажевцу, где му је отац службовао. Мајка му се звала Симка, рођена Павловић. Између 1897. и 1909. завршио је основну школу и гимназију у Крагујевцу. У гимназији се ничим није истицао; био је осредњи ђак. Његов наставник српског језика и књижевности, Стеван Нешић имао је обичај да одвоји три најбоље израђена писмена задатка у разреду и да их прочита свим ученицима. Та почаст будућем писцу никад није припала, а од оних чији су задаци читани ни један није постао писац. На биолошку групу Философског факултета у Београду Јаковљевић се уписао 1909. За време студија био је међу најбољим студентима. Тада се и политички определио. Постао је члан Српске социјалдемократске партије, прве радничке партије у Србији, која је, иницијативом Радована Драговића и Димитрија Туцовића, основана 1903, после мајског преврата. Сам Јаковљевић каже да је чланство у Српској социјалдемократској партији врло много утицало на његов духовни развој. Партијска јединица била му је у Крагујевцу. Студенти су, за време семестралног распуста у зиму, и преко летњег одмора, добијали од партије задатке, најчешће да држе предавања радницима. Јаковљевић је упућен у синдикалну организацију радника кожарско-прерађивачке струке. Тамо је водио администрацију, држао предавања о друштвено-политичким темама и темама из природних наука. Јаковљевић истиче како су он и његови другови морали да се добро припреме за предавања, јер су радници тада доста читали. Иако још студент, за време балканских ратова, 1912. с Турцима и 1913. с Бугарима, мобилисан је и, као биолог, одређен да обавља послове лекарског помоћника у касарни која је претворена у болницу. У лето 1913. један лекар, седамдесетогодишњак и сам болестан, један студент медицине, један студент биологије и „десетак на брзу руку обучених болничара-превијача“ неговали су око осам стотина рањеника. Из болнице Јаковљевић је отишао у Београд да полаже дипломски испит, положио га, затим 1. новембра 1913. ступио на одслужење војног рока и изишао из војске као поднаредник 1. маја 1914. Девет дана касније био је постављен за суплента гимназије у Крагујевцу, Пошто се школска година завршавала дали су му неке „ситне административне послове“, док није 1. јуна одређен да, са двојицом научних радника, оде на планину Рогозну ради испитивања флоре. Тамо је, као што се види из његовог романа Деветсто четрнаеста, чуо да је почео први светски рат. Тако је још један међу многим српским младићима већ 1912, у првом балканском рату, мобилисан. а демобилисан тек после пуних шест година, када се, поткрај 1918, завршио први светски рат.
Учествовати у великим догађајима, нарочито ратним, и водити дневник није ништа необично и не мора да говори о књижевним амбицијама; и Јаковљевић је водио дневник, поред многих других резервних или активних подофицира и официра. Ипак, мада још онда није мислио на ратни роман, хронолошки забележени догађаји и скициране појединости о људима биће му добродошли, касније.
Ратна биографија Јаковљевићева исписана је у Српској Трилогији.
После првог светског рата Јаковљевић је поново у Крагујевцу. Предаје ботанику у гимназији и поново ступа у политички живот. Његова Српска социјалдемократска партија и његов синдикат кожарско-прерађивачких радника постајали су, чинило се, из дана у дан борбенији. Октобарска револуција у Русији и незадовољство бивших ратника који су принуђени да се повлаче у страну пред најездом насртљивих ратних лифераната и забушаната похлепних на богатство дали су нов подстицај престројавању налево. После вуковарског конгреса, 1920. када је Социјалдемократска партија прерасла у Комунистичку партију и када читаву земљу захвата нови талас борбених расположења, Јаковљевић постаје комунист и у Крагујевцу добија партијску књижицу под бројем 26. Партијска организација у Крагујевцу била је врло јака, и због традиције оличене у црвеном барјачету Пере Тодоровића, и, нарочито, због великог броја радника у Војно-техничком заводу. Јаковљевић је врло активан: секретар партијске организације, одборник крагујевачке општине изабран на комунистичкој листи, комунистички кандидат у три изборна округа за посланичке изборе, сарадник партијског органа Радник.
Али врло брзо у земљи настају крупни потреси. Обзнаном се забрањује рад Комунистичке партије. Укидају се њени листови. Њени посланици у Народној скупштини губе мандате, растурају се многи општински одбори у којима је она на изборима добила већину. Партија је принуђена да се припрема за повлачење у илегалност.
Јаковљевића професор Београдског универзитета др Недељко Кошанин, истакнути ботаничар онога времена, као свог ђака у кога је полагао наде, позива у Београд. То значи, треба прекинути политички рад и заменити га научним. Најпре суплент и професор Четврте мушке гимназије у Београду, Јаковљевић је, конкурсом, изабран 1922. за асистента на катедри ботанике Философског факултета Београдског универзитета. Кад се нађе с пријатељима, у уском кругу, прича ратне доживљаје. Лакорек и лепорек, он причама из рата није покушавао да изазива забавне и козерске ефекте; сећања која оживљава пред малим аудиторијумом, уз чашу вина, испуњена су алузијама и отвореном критиком. Умео је да своја казивања зачини и хумором, али је у њима, далеко више, изливао жучна незадовољства због политичког притиска и неправди којима владајуће групе излажу своје непокорне противнике, чак и онда када су ти противници носили тешке ожиљке из рата, чак и онда када је иза њих још поносно стајала слава прослављених команданата и хероја. Пријатељи су му саветовали да то што лепо прича и напише. Јаковљевић раније није мислио да ће му књижевност постати друго занимање. И тешко се одлучивао да пише. Усмена козерија је, уосталом, била београдска традиција. О Жарку Илићу, Војислављевом брату, Матош је писао као о неупоредивом козеру. Глумац Чича-Илија Станојевић био је, тако исто, прослављен својим причама, али их је он, не све, и штампао. После првог светског рата два глумца су бравурозно причали ратне догађаје, Димитрије Гинић и Душан Раденковић. И други, „обични“, многи људи су умели да причају и имали су шта да причају. Па ипак, Јаковљевић је послушао савет пријатеља̂, написао приповетку о војнику који из страха од сумарена скаче у море и она је, 1922, објављена у часопису Мисао, најугледнијем београдском књижевном часопису, поред Српског књижевног гласника. То је приповетка Слутња, испод које се нашло и пишчево пуно име и презиме. Али радост Јаковљевићева била је, одмах, помућена. Његов колега-асистент гласно му је рекао оно што се међу универзитетским професорима, биолозима, причало: или се треба бавити озбиљном науком или је напустити па се посветити књижевности која, ипак, с науком не може да иде укорак. Тако је мислио, чак, и професор Кошанин, у чија се напредна схватања није сумњало. Да се двоуми Јаковљевић није могао. Наука је осигуравала хлеб, а књижевност за почетника била одвећ неизвесна судбина. Прибегао је мимикрији. Решен да не напусти, макар и успутно, књижевни рад, изабрао је псеудоним Санио Павловић. Комбиновао је име једног страног природњака и девојачко презиме своје мајке, од које је и иначе наследио способност причања. Докторском дисертацијом Цистолити код борагиноидеа2 постао је, 1925, доктор биолошких наука и 1929. изабран за доцента. У међувремену, и касније, објавио је, под псеудонимом, неколико приповедака у Мисли и у дневном листу Политика. За ванредног професора изабран је 1934, исте године када је објављен и његов роман Деветсто четрнаеста, прво његово књижевно дело штампано у посебној књизи и први део Српске трилогије, која ће, тим заједничким насловом, обухватити и друга два романа (Под крстом и Капија слободе). У целини Српска трилогија је објављена 1937. Јаковљевић у својим белешкама пружа податке који објашњавају како је дошло до Српске трилогије. Часопис Мисао, чији је уредник у то време био књижевник Живко Милићевић, објавио му је одломак о страдању Тимочке дивизије на Чеврнтији, под псеудонимом. Читаоци Мисли, посебно борци из првог светског рата, долазили су у редакцију и питали ко се заклања иза псеудонима Санио Павловић. Милићевић, који је у Политици као уредник неговао малу домаћу приповетку и прихватао нове, дотле непознате писце, био је и уредник колекције Наша књига, у издању књижарнице Геце Кона. Њега је заинтересовао рукопис чији је одломак објавио у Мисли и затражио га од Јаковљевића. „Рекао сам му“, бележи Јаковљевић, „да ја нисам писао за штампање већ за себе лично и за оне који желе да прочитају из рукописа.“ Ипак је Милићевићу дао већ прекуцано дело. После неколико дана Милићевић га је позвао, пред њим, у разговору, извадио џепни нож и пресекао један део рукописа. А онда је занемелом и претрнулом писцу предложио да му први, мањи део, штампа. Да то буде роман који ће, већ овакав какав је, говорити о првој години рата, када је српска војска на Церу и Колубари потукла аустро-угарску војску и ослободила своју земљу од непријатеља. Да у другом роману говори о години 1915, када је у рат против Србије ушла немачка војска, којој су се придружили са истока Бугари, затим о повлачењу на југ, кроз Црну Гору и Албанију до мора. А у трећој да говори о борбама за ослобођење, до краја 1918. Јаковљевић је сугестију прихватио. Критика је једну књигу за другом, и Српску трилогију као јединствено дело, 1937, оцењивала или с великим похвалама, или с крупним замеркама, или уздржано. А читаоци? Старији да се подсете, млађи да се обавесте о оном што је било, и једни и други су у Јаковљевићевој Трилогији поздравили живо писано сведочанство. Негодовања оних официра који су се нашли погођени, незадовољни својом сликом у роману, задовољство оних који су озарени срећом што ће, ето, у књигама њихово ратовање бити сачувано за потомство, сви гласови, сва гунђања, сва кликтања, читава она атмосфера која се, зачас, створила око Трилогије још више је подстакла интересовање. Књижарски успех био је огроман. Ниједно дело, после рата, није тако разграбљено. Од 1937. до 1941. објављено је шест издања. Врло брзо Трилогија је изишла у словеначком и чешком преводу3. Глумац Св. Никачевић обрадио је за позорницу главу На леђима Јежа и та драматизација је, после београдске премијере у Народном позоришту, ишла са сцене на сцену у унутрашњости земље. Јаковљевић је у једном тренутку био најпопуларније име домаће књижевности. Српска академија наука уврстила га је, после објављивања Трилогије, међу своје дописне чланове. Изабран за редовног професора и шефа фармацеутског одсека, прешао је 1938. на Медицински факултет.
Европско небо постајало је све мутније. У Југославији се повећавала опасност од покорног приклањања удруженом фашизму, али је у исто време јачао политички отпор. Угушиване су последње грађанске слободе. Литература са социјалним мотивом, и у стиху и у прози, постала је доминантна. У позориштима се бурније аплаудирало слободољубивим идејама него рафинованој уметности. Слобода је дошла у први план живота: хватале су се у коштац снаге, једне да јој причврсте ионако чврсте окове, друге да јој окове раскину. Једно велико и немирно време наелектрисано до краја. У Јаковљевићу су се пренула његова стара, социјална расположења. И одлучио је да, у времену најжешће корупције и највеће морално-политичке кризе грађанског друштва, пише роман са социјалном тезом, не само са социјалним мотивом. Уосталом, он по своме темпераменту није ни могао да приступи социјалном мотиву без тезе. Смена генерација, 1939, била је протест какав се, пре тога, јавио у друштвеној комедији Бранислава Нушића Покојник. Два академика, два веома популарна писца, укључила су се у коло младих, политички прокажених, који су дрмали „стубове друштва“. Издавач Српске трилогије одбио је да штампа Смену генерација. Јаковљевић је нашао другог издавача (ИПРОЗ) и у конспирацији која је осујетила претходну полицијску контролу, дајући контроли само оне отиске слога који нису могли бити полицији сумњиви, издавач је, са већ обезбеђеном претплатом на књигу, пустио у слободну продају нови Јаковљевићев роман онда кад је донесено решење о забрани постало илузорно. Ако није Сменом генерација учврстио свој књижевни таленат, Јаковљевић је недвосмислено манифестовао своје критичке погледе на друштво. То је, у ери политичког притиска, само увећало његов морални ауторитет. Најзад, после 27-мартовских догађаја, плануо је рат. Југославија је званично капитулирала. Јаковљевић је пао у заробљеништво као резервни мајор и командант Радио-станице Београд, после преврата. Најпре у италијанским, затим у немачким логорима, он је одважно и бескомпромисно стајао против оних који су и у жицама покушавали да одобровоље огорченог непријатеља и да покорно прихвате најгора решења само да сачувају животе. После савезничке победе и победе револуције у својој земљи, Јаковљевић се оронула здравља вратио у слободни Београд и, непопустљив у прогресивним уверењима, определио се још једанпут, јавно, завршавајући свој чланак у Политици 22. априла 1945: „И нека нам овде нико не шапуће о старим временима и тешкоћама данашњице. Знамо, знамо све то унапред. Тако мора бити у свима прелазним стадијумима. И то је једна неопходност, али привремена, да би настали нови, срећнији дани.“ Тако је овај научник и писац улазио у завршно раздобље своје јавне активности као патриот и зоон политикон, што је, увек, и било његово битно опредељење. Ангажован и утилитаран у свим својим схватањима и поступцима, он је, до краја живота, и, нарочито, као писац обимних хроника из другог светског рата (Велика забуна 1954, Ликови у сенци 1956, Крвава авлија 1958. и Земља у пламену 1961) своје перо ставио у службу савесног и честитог бележења сведочанстава о једном великом времену у чији је борбени смисао оптимистички и дубоко веровао.
Подлегао је тешкој и неизлечивој болести за неколико дана, 2. новембра 1962. и сахрањен у Београду.
Живот Стевана Јаковљевића и његово писано дело чине органску целину; његов живот је потврдио његово дело и његово дело је у потпуности проистекло из његовог живота.
Напомене
- Биографски подаци црпени су из необјављеног рукописа Јаковљевићеве посмртне заоставштине у којем је писац изложио главне моменте свог живота и своје књижевне каријере. Овај рукопис су ми ставиле на располагање удова Ст. Јаковљевића Војка и кћи Гордана. Оне су ми пружиле и неке друге податке. Извесни подаци су узети из Споменице посвећене преминулом академику Стевану Јаковљевићу. Издање Српске академија наука и уметности. Београд, 1963.
- У њој расветљава како природу и генезу ових ћеличних инклузија тако и њихову улогу у физиолошким процесима који се одигравају у одређеним биљним органима, пружајући на тај начин један солидан научни прилог бољем познавању, уопште, питања цистолита код биљака.“ (Из говора академика др Младена Јосифовића на комеморацији Стевану Јаковљевићу 26. 11. 1962. у САНУ)
- После другог светског рата Српска трилогија је преведена и на словачки.