Поглавље 5
Имагинација као стваралачки фактор само је спорадично присутна у Јаковљевићевој књижевној обради животног податка. Ипак, Јаковљевић није лишен имагинације. Први свој прилаз ка разматрању света и појава он је изградио у научној лабораторији. Претходећи му, тај научни поступак је одредио и карактер његовог књижевног поступка. Тако је, вероватно, дошло и до Јаковљевићевог уверења по коме роман није са̂м себи сврха, него је његова функција да „што веродостојније изложи животне радње људи и догађаје у друштву“, дакле функција више социолошка него уметничка. То што Јаковљевић каже о роману важило би и за све друго што је писао. Значи ову његову изјаву треба узети као његово основно начело, спроведено, скоро доследно, кроз читаво његово дело. Кажем скоро доследно. Јер има и изузетака. Они нису у потпуној супротности израженом ставу и ретки су, али показују једно друго књижевно лице Јаковљевићево и наговештавају да је он могао, чак са успехом, ићи и другим путем, који би га више приближио уметничком начелу и више га удаљио од социолошког начела. У прилог таквих претпоставки сведоче и рани Јаковљевићеви радови. Таква је и његова прва приповетка, Слутња.
Слутња говори о истинском приповедачу и о извесном тананом осећању да се пронађе занимљива тема и да се она саопшти адекватним, исто тако занимљивим обликом, најзад да оно што је испричано не остане само анегдота него и да има неки дубљи смисао у људском и психолошком значењу. Иако мала по обиму, Слутња је пуна динамике. Ево, укратко, њене садржине. Пред стихијом мора које, у пароксизму лудила, ломи, кида и претвара у прах водену масу, стоје српски војници, сељаци који се са лечења у Француској враћају на фронт. Ово разбеснело море за њих је сасвим нов доживљај и сасвим супротан сељачкој психологији човека с копна који је сигуран само онда кад осећа чврсто тло под ногама, коме је, у селу, најузбудљивија тајна природе могла да буде мрачна шума испуњена крицима ноћних птица. Зато ти сељаци, сада, сами себи изгледају мањи него што јесу. С непријатељем су умели да се боре. Да му се супротставе и смелошћу и лукавством. А у овој снази морске стихије гледају нешто тајанствено, надмоћно и несавладљиво, нејасно њиховим чулима. И све што могу да кажу, занемели, биће:
— Аух… мајко моја!… Море!
— Ништа без земље!
Не узнемирава њих помисао што их сад чека поново „земуница, ров, звизак убојних зрна и прасак граната“. Њих плаши ово лудо море и његова бескрајна пучина по којој се таласи дробе и претварају у белу пену. И, још више, море им призива ново и страшније узбуђење: „реч сумарен чула се све чешће уколико су били ближе мору“. А сад као да ће сваког часа однекуд да се јави. Као најужаснију неман из најгрозоморнијег сна они замишљају тај сумарен. Пред њим је човек беспомоћан, јер, кажу, изненада, невидљив, пробуши велику лађу и људи се распу по мору, на милост и немилост овим лудим таласима. Војници су окренули леђа мору и повукли се у малу крчму на пристаништу. А болна мисао неће да их остави. Ни вино не успева да ту мисао отера. Хоће ли сан помоћи? Сан на тврдим клупама у крчми. На жалост, сан доноси само ново зло. Каплар Стојан је у сну видео свог покојног оца, доле, на дну мора, око њега сијасет риба, и тамо отац сина и синовље другове нечим части. Страх даје сујеверју чудовишне размере. Војници би хтели да се ослободе Стојана. Мора се сад, чак, мање плаше него Стојановог сна. О рову мисле као о рају земаљском. Који год разговор покрену не могу да се одвоје од страшне судбине дављеника. Најзад се укрцавају. Уколико се брод удаљује од обале страх је све већи, све више гуши. Подстичу га, још, командантове наредбе о понашању у случају да подморница нападне брод. Подиже се ветар. А нигде уоколо ништа се не види. И пада ноћ, језива, тајанствена, препуна претњи. Стојан гледа у ноћ, глава му бучи, тело дрхти и, кад му се учини, можда халуцинира, да нешто црно с мора прилази, он јаукне, завапи у ноћи. Тог тренутка, озбиљно, пада команда да се путници опашу појасевима за спасавање. Опасност је разјапила своје ужасне чељусти. Избезумљени каплар скаче у море да у њему те црне и стравичне ноћи потражи спас.
Слутња није фактографија. У њој нема ничег социолошког. Она је сва једно психолошко, нијансирано ткање.
Приповетка Мрак савести (написана 1930, а објављена 1957. у листу „Народна армија“) је, тако исто, од оних у којима је уметничка страна изнад фактографије. За разлику од Слутње са њеним чисто уметничким тоном без призвука моралне тезе, сталне пратиље Јаковљевићеве, у Мраку савести има такве тезе, али она више извире из самога дела него што се декларативно саопштава. Читава ова приповетка, под мало старинским насловом, представља једну врло сложену психолошку анализу душевног стања официра који је неправедно оптужио војника. Реч је о светлости и мраку у природи човековој. Ако људи у рату откривају себе докраја и ако се, као ни у једној другој ситуацији живота, у рату поступцима приказују какви јесу, онда је далеко већа сума зла међу официрима него међу војницима, остаје, видели смо, сугестија из читавог дела Јаковљевићевог. Тако је и овде. Командир Драгољуб, коме се у овој причи из прошлости јављају све саме авети нечисте савести, због подвала свих врста, због лажног сведочења, због гадости којима се подавао, нерадник и лумпов, ветропир и аморалан човек, не осећа се добро на фронту у првој линији, јер му гори под ногама а навикао је на лак живот, неспособан да ни тренутно свој егоизам примири. Оно што је у њему гадно, и што је у мирно доба и док је у позадини командовао јединицом коморе могло, још, да не изиђе изнад мере „обичног људског зла“, то гадно јавило се овде на фронту у повећаним размерама и нарочито проговорило онога тренутка кад је, из позадине, од више команде, поверљиво упитан да ли у његовој чети има некога кога би, да се малодушност и дефетизам сузбију у корену, требало извести пред суд за изјаве које могу да поколебају војнике. Драгољуб претура по сећању и тражи кривца. Не тражи га да, заиста, кажњеним примером врати угрожену дисциплину. Тражи га, управо, из оних гадних и себичних побуда које су увек одређивале његово понашање. Хтео би да из резерве, после рата, пређе у активну официрску службу, да направи брзу и лаку каријеру у војсци и сада хоће да се додвори онима од којих ће зависити тај његов план о каријери, да се препоручи ревношћу. После дугог тражења кривца учинило му се да ће ипак бити најбоље ако за пример узме свог верног и оданог посилног Милосава, онога чију је ракију синоћ пио и од које му се, док сада размишља, још пријатно мути у глави. Акт је написао и потписао пијан од ракије и пијан од својих амбиција. Легао је да спава. Милосав, навикнут на бдење као посилни свог претпостављеног, пришао је да га покрије, да не озебе. Ујутру се Драгољуб буди и, мамуран, слуша како су Милосава ноћас одвели. Преки суд је, зачас, донео пресуду. Милосава треба везати за дрво, тамо где је најужи простор између двеју непријатељских линија. Ако остане жив на томе простору за време борбе, опростиће му се. Ни разлози ни строгост казне никоме у чети нису схватљиви. Ни поручник Драгољуб, отрежњен и суочен са пресудом, не може да их сад схвати. Је ли могућно, пита га савест, јер у њему још има нешто од тога што се зове савест, је ли могућно да је он оптужио Милосава и да је суд то озбиљно схватио и донео такву ужасну пресуду? Он се пита и бори се против сопствених питања, да олакша себи, не Милосаву. Унутрашња драма једнога злочинца. Војници којима је наређено да вежу осуђенога друга чине то тешка срца, али га везују, јер и њима опасност лебди над главом, и они могу да буду проглашени издајницима. Војници се, интимно и свак за себе, питају има ли правде и јесу ли они људи, али ћуте. Кад Милосав завапи са свога „коца“ од страха, од бола, од увреде, нико, ни онај с најмрачнијом савешћу, не може, али опет само интимно, у себи, да остане равнодушан. Кад зло добије санкцију власти не смеш да му се одупиреш. А зрна пиште око везаног војника. Преко њега се туку наши с њиховима. Да је Милосав некуд одведен и убијен у некој јарузи, све би било лакше и обичније. Овако, само узнемирује, јер је ту, као страшна и несхватљива стварност у самом срцу кошмара. Најзад, долази тренутак кад везани војник викне „Браћо! Поручник је крив!“ и у трену се душевна распињања Драгољубова, који се мучио између кајања и беса, претварају у најбесомучнију мржњу. А мржња, још, изазове и страх на помисао ако онај остане жив и почне све да прича. Страх га је и да му се не освете војници његове сопствене чете. У помешаним осећањима страха и мржње он, да се ослободи мо̏ре, позива оног истог војника који је несрећног Милосава везао и наређује му, „у име више команде“, да издајника убије. Обећава, за то, новчану награду и одликовање. А, уз то, треба да ћути, и све ће остати између њих двојице. Затим поручник бесомучно пије ракију тражећи у њој снаге и чека хоће ли се његов сатански план остварити. Кад извршилац јави да је „издајника“ убио, поручник, пијан од ракије и од мржње, одлази у ноћ испред рова да утврди је ли заиста онај тамо мртав. И гине од метака сопствених војника. Сутра, међу губицима, нађу се заједно три имена: посилног Милосава, поручниково и војника који је злочин извршио. Виша команда тајну неће сазнати. Чуваће је војници међу собом. Они војници у којима Јаковљевић гледа народ. Приповетка има и дубљи смисао него што је драматично саопштавање једног драматичног догађаја. Она је до белог усијања доведено схватање да зло, на крају, мора да буде кажњено. Схватање које, само, још једанпут истиче животни оптимизам Јаковљевићев, његову веру да се ствари у свету ипак крећу напред и да у том кретању народ игра улогу првога реда.
Обе приповетке су одјеци рата у души Јаковљевићевој. И обе сведоче да је рат не само његова главна тема него и да је, кад о рату говори, достигао свој највиши књижевни израз.
У конструкцији приповетке, нарочито мале, Јаковљевић показује знатну сигурност потеза, изразит смисао за пропорционалност између битног тока и мање битних токова у структури приповедачке материје, често врло поуздано осећање за пластику ликова. Он уме да одабере тему и његов избор није конвенционалан. Може се рећи да му је приповетка лежала и да је штета што се њоме није више бавио.1
Напомене
- Приповетке, укупно их је дванаест у збирци Сузе и осмеси (Минерва, Суботица, 1959) објављене у часописима и листовима између 1922. и 1958, малобројне су у поређењу са обимом целокупног Јаковљевићевог дела. Изгледа да их је писао само у предасима између два обимна рада. У посмртним рукописима остала је мало дужа приповетка Широк живот, испод које стоји јул 1962. То је последњи рад пишчев. Има се утисак, судећи по стилској недотераности, да је ово само скица. Реч је о једном „малом чиновнику“ који је у заробљеничком логору био међу колебљивцима и који се, после повратка у земљу, врло обазриво „укључио“ од страха да не „погреши“. Успон у скоро случајној каријери руководиоца привредног предузећа постепено и све више челичи његов осећај сигурности и он, правећи моралне компромисе на путовањима у иностранство, све мање личи на некадашњег колебљивца.