Поглавље 3
Рат је у књижевном раду Јаковљевићевом заузео средишно место. Као што је у његовом личном животу био главни доживљај. Он је писао или о рату или о друштвено-моралним, колективним и индивидуалним, психолошким последицама рата. Три су главна елемента у структури Јаковљевићеве ратне хронике: однос према рату, борац на фронту и борац кад топови заћуте.
Према рату Јаковљевић нема одређен философски став који би исцрпљивао докраја сва његова, веома велика, искуства. Јаковљевић на рат гледа онако као што на рат гледа сваки његов сународник кад оставља плуг, чекић или перо и узима пушку у руке. Човек тешка срца полази у рат. Али ако му ишта олакшава нерасположење што оставља своју кућу, онда је то свест да брани земљу. Лајтмотив патриотског односа према рату провлачи се кроз све што је овај писац о рату написао. Што је тај патриотизам, додуше ретко и изузетно, постајао зажарен, није разлог у националној искључивости Јаковљевићевих ратних другова. Разлог је, првенствено, у националној искључивости нападачевој. Има нешто племенито и рационално у том односу, као у песми Милана Ракића:
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Јаковљевић не идеализује ни борбу ни борца. Он зна циљеве и зна да се од човека тражи све. Али он, исто тако, познаје тог човека у душу. Зна му и мане и врлине. Не гледа на њега с романтичарским усхићењем.
Тај и такав однос према рату и свим пропратним појавама рата, и однос према људима који ратују најбоље се види у Српској трилогији. Глас пишчев није глас веселе бојне трубе. Он рат не воли:… „Али топови су ту, непријатељ је пред нама, треба се тући, убијати. А зашто све то кад је живот леп?“ …У сцени сахрањивања војника (Деветсто четрнаеста) кад се борба обустави и противници, заједно, немо одају пошту изгинулима „под окриљем крста“, истог симбола, Јаковљевић још јасније подвлачи свој став према бесмислености рата. Исти је бог коме се и једни и други обраћају и на истог бога се позивају убијајући једни друге. Гаврани гракћу изнад заједничког разбојишта и истовремено ће копати очи завађенима; а да би апсурд био потпун, за то време из даљине допире канонада у којој се исти ови непријатељи и даље међусобно убијају.
Јаковљевић зна политичку страну рата. Он би могао говорити о мржњи која је, с оне стране двеју река, тровала људе још од времена Метерниховог, чим се, с ове стране река, под Карађорђем и Милошем, зачела ослободилачка борба; могао би говорити о политичкој мржњи која је, презирући српске устанике, иако су се као хришћани дигли против некрста, хтела да угуши њихову чежњу за слободом, јер та слобода квари политичке рачуне моћној, хришћанској империји. Али он не разгребана старе ране; он, људски, жали плаве блузе што их решетају куршуми на нашим пољима, мада, као борац, исто тако добро зна да су те исте плаве блузе, у том истом рату, чиниле по Србији незапамћена зверства, да су изнуравале децу глађу, да су вешале жене, палиле школе и десетине хиљада људи прогнале у жице концентрационих логора. Људи задојени и заслепљени мржњом, испуњени презиром велике државе према некаквим балканским санкилотима, ти људи су постајали нељуди и само су величина хуманости и свест да је насиље пролазно могле да над њиховом судбином ламентирају. Додуше, све је то, још, 1914. година, кад Србија одолева, година у којој је Давид савладао Голијата. Доћи ће 1915. и германска сила, помогнута са источне границе, почеће дивљачки да раскомадава малу Србију. Онда ће и Јаковљевић заједно са својим саборцима, стећи друга, болнија искуства. Па ипак, и то је оно што му служи на част, он се неће никад претворити у проповедника слепе мржње и освете.
Али колико не воли рат Јаковљевић толико воли људе, ратнике по невољи, који никад не изгледају ратнички: „Војници су лежали на камену и многи су спавали… Можда им је то био последњи сан. Неки подмазивали пушке, а други се раскопчали и требили од вашију. Гледао сам их и нешто је у мени дрхтало од помисли да ће кроз који час половина од њих лежати мртва.“ Покренути те људе није тешко. Њима се не држе, пред битку, емфатични говори. Довољно је рећи једноставно: „Војници! Ми ћемо сада извршити прелаз преко Црне реке. Река се налази одмах иза ове окуке. Иза ње настаје мала равница, а затим се диже брдо. Непријатељ је на врху. Ми ћемо се сручити у гомили, брзо, изненадно, и док се непријатељ прибере, ми треба да пређемо реку. Наш циљ је да се дочепамо камењара који се налази на половини брда. Тај камењар видећемо одмах… Сад немам више шта да вам кажем. Остало знате.“ И на тај позив у смрт војници, који су малопре добили дозволу да сврше нужду, закопчавши панталоне и стегнувши пушку, полазе. Онда настаје касапница.
Јаковљевићев човек у рату је сирова природа. У њему као да средине нема. Час добар и мек, час нагао и плаховит. Никад плачљиво-сентименталан. Све што је живот њему је блиско. Гине кад мора, али од своје храбрости не прави параду. Чак и не зна да је храбар, него то буде кад дође тренутак. Другу отвара срце и у стању је да с њим подели једини залогај. Брзо се загрева љутњом и брзо заборавља патњу. Не мрзи, али кад се разбесни и крв му јурне у главу он је силовит и прек. Као победник не ликује над побеђеним. У другима највише цени оно што је људско и сам се, без остатка, предаје свему што је људско. Воли да се шали и кад му је најтеже. Неки чудни и неуништиви оптимизам бије из њега. Он се предаје и подаје страстима и расположењима сваке врсте, али му је, ипак, трезвеност битна особина и уме да се коригује кад претера. У њему је живо осећање заједнице и заједничких интереса. Он зна и осећа да без државе нема ни његове егзистенције. И његов патриотизам није само ствар емоције него и ствар разума. Он је право друштвено биће. Мешавина романтичара и реалисте, тај човек је препун изненађења, и добрих и лоших. Он не зна за добру страну постојане средње линије, није упоран и систематичан, него сав од тренутка. Зато у рату не воли старешине које га гоне да сваког дана чисти оружје; ближи су му они који га пуштају да се провесели и излудира и они ће моћи да га, без поговора, позову у најстрашније окршаје. Он се рату прилагођава на тај начин што га сматра пролазним злом, као болест. То није интелектуална супериорност. То је вековно искуство да је свака сила за времена а невоља редом иде, искуство сељачко, јер и ти војници у Српској трилогији су или сељаци или сељачка деца. „Измичу, тако, за време кратког затишја испод команде и, као вечите луталице, иду често бесциљно по пољима и забранима сећајући се, ваљда, својих родних њива и лугова. А чим плане прва пушка враћају се, исто тако нечујно, у своје ровове.“ Двоструки зов, зов земље и зов слободе, цепа им душу, али их не баца у очајање. Они знају да је рат добио право првенства и чак се ни интимно томе не противе, сваком је „у крви“ закон, од оца, деда и давнина, да се бранити човек мора, као што мора да оре и да дише.
Чим се врати у нормалу, борац из Трилогије је човечан. Он саосећа и с непријатељем који бежи испред наших куршума. Зове га несрећником и лакне му, чак, на души кад непријатељски војник избегне смрт, мада је отишао да, као гласоноша, обавести своје. Јер није, за наше, битно убити; битно је одбранити се.
Одлучујућу снагу Јаковљевић види у анонимном војнику, или, ту он не прави нарочиту разлику, у нижем официру; виша команда са својим штабовима, негде у далекој позадини, за његова ратна искуства стоји изван сфере свих заслуга што је победа извојевана. „Много штошта се и не догађа по замисли штабова, који, често, приписују себи у успех и победу коју је по своме нахођењу извојевао неки каплар Ћира са својом десетином.“ Тај цивилни поглед на ратна збивања јавља се и код Толстоја у Рату и миру. Андреја Болконски је духом супериоран над анонимним капетаном Тушином; Андреја у рату размишља о највећим питањима људске судбине, а Тушин, који нема способности да таква замршена питања поставља и разрешава, отвара перспективе свом народу тиме што се успешно бори с непријатељем и протерује га са своје земље.
Неспоразум између оних горе и ових доле у рату Јаковљевић врло илустративно приказује у једном фрагменту. По наређењу команданта дивизије јурнуло је неколико официра на коњима да утврде који је то батаљон напустио положај, да врате делове батаљона и да донесу имена старешина који су положај напустили. Наредба је природна последица једног недопуштеног поступка у рату. А сад да видимо право лица тог недопуштеног поступка:
Силазио сам према некој ували и баш у потоку угледах једну групу војника. Не више од једнога вода. Међу њима је био и један потпоручник, готово дечак. Били су жалосна изгледа. Лица им обрасла у браде, бледа, образи упали, а очи зверале застрашено. Одело им уваљано у блато. Чак и лице и руке. Били су мокри до коже.
Зауставих нагло коња. Онда званичним гласом, у име команданта дивизије, наредих да се одмах врате. Али они су ме гледали тупо, као да не разумеју шта им говорим. Поновио сам наредбу и још нагласио да је положај без људи и да непријатељ свакога часа може прећи.
— Знам, господине, — обрати ми се потпоручник, јер испод хавелока није видео моје знаке. — Али батаљон не постоји више… Ако са ово мало људи могу да штитим фронт целога батаљона, онда идем, — одговорио је искрено.
Осетио сам тога момента дивљење према овом дечку. Војници су нас нетремице гледали, готови да следују заповестима овога младића. А киша је лила, па им се цеди низ лице и одело, које је већ давно било засићено водом.
Саветовао сам им благим и пријатељским гласом да се врате док не стигне попуна. Колико да скину одговорност са себе. Али сам и сам увиђао колико се много тражи од ових јадних људи, јер ће сви изгинути пре но што их и узму на одговорност.
— Хајдемо назад, — обрати се потпоручник својим људима.
Војници без поговора пођоше.
Тада зауставих потпоручника и упитах га за име.
Он ме упитно погледа и трепну очима. Сасвим полако изговори своје име. Ја извукох нотес да запишем. Он се одједном прену.
— Молим, зашто ће вам?… Господине, ја ћу пре погинути него што ћу дозволити да се о мени говори као о бегунцу. — Његове очи се напунише сузама. — Ја… ја… Четири дана бомбардују наше ровове и то су сада гробнице пуне лешева… Дали смо више но што људска снага може издржати. И нико се не сећа да нас одмени… Траже још?… Добро!… Забележите: ја се зовем Станислав Петровић. — Рече одлучно и окрете се војницима: Напред!
Затим Јаковљевић, ратник и ратни хроничар са цивилном душом, узбуђен, каже: „Осећао сам се мален према овоме великоме дечку. Било ме је стид… Али када бих био неко, наредио бих да се овековечи фигура малог, погуреног пешака, у изгужваном шињелу и заврнутој шајкачи, са подераним опанцима и испалим прстима.“
Али Јаковљевићева акрибија долази до сазнања да ни у високој команди није све црно као што изгледа посматрано издалека. Командант је добар ако му војни планови и ратна техника нису толико замутили вид да пренебрегне човека. Пример је и контраст између два команданта пука, артиљеријског и пешадијског. Артиљерац је цепидлака, непрестано заокупљен теоретисањем, не да мира својим официрима и војницима, непрестано их гони да се усавршавају и нема лепе речи за људе; зато од њега сви зазиру и нико га не воли. Његов први сусед, пешадијски командант, из састава је изгубио преко половину војника, а остали ће, зна, изгинути у следећим борбама, па зато сад, док траје затишје, нека се проведу… И тај пук је убрајан у најбоље ратне пукове, а војници су волели свог команданта. Или други пример. Пред команданта су изишла три командира: један рапортира да је, под „навалом надмоћнијег непријатеља“, изгубио три топа и четири каре и тражи да се против њега поведе истрага, други, тако исто, тражи истрагу зато што је изгубио два топа и шест кара, а трећи је изгубио целу батерију и тражи да га ставе под суд. Командант, који зна да су његови потчињени учинили све што су могли, уместо казне, изриче им захвалност: „… да вам, као часним људима, пружим руку и кажем: хвала, господо!“ Најзад у вишим командантима Јаковљевић види и такве чије лично јунаштво мора да помене. Пуковник Иван, усред пакла непријатељске ватре, која брише све живо и неживо, мирно диктира у перо наређења. Опомињу га да се склони, али је он хладан као камена статуа. Зашто се не склони? Свакако, хоће да буде пример у тренутку кад се самопрегорна храброст тражи од свих. И гине. Али они далеки штабови, с којима се разговара само телефоном, остају докраја изван домена Јаковљевићевог интересовања и њему се чини, он у то чврсто, чак, верује, да тамо, у тим далеким штабовима седе они од којих исход рата уопште не зависи. Као писац Јаковљевић је потпуно у психологији борца из прве линије и не труди се да разгрне завесу највише команде.
Борац је, доследно, човек кога Јаковљевић гледа око себе, кога цени изнад свега осталог што покреће механизам рата, увек спреман да открије све нове и нове његове особине. Чак тај борац, који је на селу водио волове и коме сад у рату волови вуку топове, показује и чудесан смисао за технику. Јаковљевић са очевидним задовољством бележи похвале француског артиљеријског инструктора о интелигенцији сељака-тобџије. После једног дана учења сељак већ расклапа нови тип француског топа. Његова бистрина лако продире у функције машине, иако су му закони физике непознати. Али Јаковљевић бележи још нешто. Тај исти сељак пред бољом опремом не осећа малодушност. Кад је види, заробљену, поднаредник Траило каже: „Знаш, нема ту шта… бој се бије, како да ти кажем… срцетом а не поткованим ципелама…“
Онима који се туку с непријатељем Јаковљевић све прашта. Његове две велике симпатије су Танасије и Коста „Турчин“. Један лопов и други пијанац. Али обојица јунаци. Танасије је у рат пошао с једним динаром и нада се да ће кући још нешто и вратити. Ни опомене старешина ни батине не могу да га уразуме. Он и дисциплина су два супротна пола. Анархичан и својеглав, он је и човечан и дружељубив. Довољно је храбар да се не плаши ни најтежих задатака, довољно бистар и сналажљив да ни у једној ситуацији не остане гладан и жедан, довољно ведар да га војници воле, јер изазива радост и побуђује на смех. Један од оних људи чија бистрина и неукротива ведрина духа смањују несклад њихових поступака са строгошћу друштвено-моралних норми. Вечито немиран и стално у покрету, он с пешацима учествује у јуришу иако је телефониста артиљеријске јединице, а кад с фронта оде у позадину онда за њим полете тужбе, јер тргује и вара људе, на Солунском фронту се представља наивнима као Француз или Енглез и задаје својој команди велике главобоље. Али је он много пута нахранио гладне другове краденом храном и никад оно чега се домогне није чувао само за себе. Поред свих казни за све многобројне преступе он полази у Србију с поднаредничким звездицама на раменима, јер његова јунаштва нису могла остати без икакве награде. Њему, том и таквом, малом и шепавом Танасију, судбина, или писац Српске трилогије, додељују да, после пробоја Солунског фронта, буде први глас који ће позвати војнике да закораче у своју земљу. Обасипајући очевидним симпатијама свог Танасија, који, исто онако као и остали актери Трилогије, није измишљена личност него захваћен из казана живота и рата па насликан и стављен у књигу да о њему, зато што је занимљив, људи читају, Јаковљевић хоће и да потврди своје уверење које говори да у великим народним покретима и у опасностима људи докраја открију себе и да, разголићени, појединци не морају блистати свим својим особинама да бисмо их волели, јер је довољна једна велика особина, у рату је то храброст, да бисмо човеку све мане прогледали кроз прсте. Коста „Турчин“ је официр и друга велика симпатија Јаковљевићева, опет зато што је јунак у правом смислу речи, што је један од оних који су све што имају крваво и поштено заслужили, један од оних којима ниједна звездица на еполетама није поклоњена, али опет један човек на своју руку, бандоглав и сиров, склон свим могућним пустахилуцима. Ратује на најгорем и најопаснијем месту, куда шаљу само по казни. Свестан да га са Јежа, одакле се само случајно војник или официр може вратити жив, нико неће сменити, он својој машти у измишљању лудорија сасвим пушта на вољу. Кад може да оде у Солун, тамо где се продају задовољства, он ће и тамо направити џумбусе, да не буде обичан, јер не може да буде обичан, а кад му рат или претпостављени не допусте да се у позадини проводи он на самоме фронту измишља себи задовољства, ако ништа друго онда бар да на гранати напише „Поздрав од Косте“, па да је тако, с „визиткартом“, испали на непријатеља, који га већ познаје и по имену и по јунаштву. Вероватно да су се добра расположења Јаковљевићева према једном оваквом типу и повећала још после завршеног рата. Јер тада је, годинама, тај не много, наоко, угледни нижи официр ишао, кад падне вече, од кафане до кафане да поседи с пријатељима и да поприча, да олакша себи што никад није успео да положи мајорски испит и што не може да има ни приближно онакву плату коју су, на високим положајима, имали ратни забушанти. С извесним романтичарским призвуком и болећивошћу Јаковљевић је говорио и писао о оваквим људима. Тиме је давао одушке својој интимној огорчености против друштва и његових мана, мана које су до дубине душе вређале Јаковљевићеву моралну чистоту.
Јер, најзад, послератна судбина ратника била је опсесија Стевана Јаковљевића. Он је други велики део свог књижевног рада посветио њој. Није нимало чудно што је он био тако осетљив према мирнодопској судбини ратника. Резервни потпуковници су заборављени орали и ковали далеко од света, а они који су у рату само носили официрску блузу далеко од мириса барута, избили су у прве редове као пословни људи. Јаковљевић се увек морао сећати онога што је некад било кад гледа ово што јесте. И сећао се оголеле и обоселе војске која се, гладна, повлачи деветсто четрнаесте и, одједанпут, после тридесет дана одступања, 20. новембра, изненадно, добија наређење да пређе у напад; и та гладна, гола и боса војска прима наређење као логично, јер сматра да је војсци дужност непријатељу окренути прса. И није прошло много времена када надмоћни, далеко наоружанији непријатељ почиње да се повлачи, разбијен, испред ове „рите“, „босе и оголеле“. Гледао је Јаковљевић и како лице победе не блиста од среће. Гледао је уморну победу и победнике како оборених глава једва извлаче ноге из блата. Гледао је како позадина слави успехе, приређује гозбе, дели одликовања, држи свечане говоре, доказује како без њених наредаба не би било ни победе; и таложила се горчина, увек нова, једна за другом, у души ратника и писца. Слушао је како се иза победничких химни разлеже запевка ојађених жена и деце. Гледао је како војску с ореолом славе једу вашке. И опет се таложила горчина.