Поглавље 6
Други обиман Јаковљевићев рад, после Српске трилогије, била је Смена генерација. Две пуне године посветио је овом свом првом друштвеном роману, о приликама између два рата. Главног јунака у правом смислу речи нема ни овде, мада је највећи простор дат научнику који постаје жртва несрећног избора у браку после смрти своје прве жене. Неколике личности су носиоци главних идеја романа и њихове судбине се преплићу. Моралној критици је подвргнуто читаво друштво: чаршија која пљачка и подмићивањем трује државни апарат, велики капитал који у ери оштрих страначко-националистичких сукоба превазилази таква ограничења и пословно се удружује у одбрани од сопствене државе и стране конкуренције, тајно удружење масона које у своје редове прима и оне прљавих руку иако проповеда хумане односе међу људима; општи пад свих моралних норми у овој критици захватио је, чак, и лекарску етику и педагошке обавезе према деци. Али врхунац грађанске храбрости је Јаковљевићева аутентична слика полиције која беспримерним насиљем покушава да у корену сасече сваки отпор према званичном друштву, нарочито отпор студентске омладине са Београдског универзитета. Злостављања у такозваној „главњачи“ ни у једној књизи објављеној пре Смене генерација нису приказана с таквом отвореношћу; чак су и имена главних агената тако мало измењена да савременик није морао бити у сумњи о коме је реч. Носиоци Јаковљевићеве критике су све генерације поштених: од старих ратника које друштво није хтело да трпи због њиховог усправног моралног става, до младих скојеваца чиста срца који сањају о једном новом и лепшем свету, али су свесни да се за тај свет треба борити, насупрот пасивности поштењачина из старих генерација који се повлаче и пропадају у алкохолу или се предају небулозном мистицизму неке нове религије. Јаковљевић је много полагао на ово своје дело и чак је у интимном кругу говорио да оно стоји изнад свега што је написао. То није тешко разумети кад знамо колико је етичко-друштвена побуда била значајна за његово схватање књижевности, посебно за његово схватање функције и смисла романа. Кад се процењује као морал и морална храброст у једном времену декаденције старих грађанских идеала, Смена генерација ће, стављена у свој историјски оквир импресионирати читаоца. Али као књижевно дело она је само местимично и само у неким психолошким анализама отпорна према сопственој ефемерности. Данас је тај роман скуп података о животу и људима између два рата и у њему има социолошких разматрања једног брижљивог и савесног аналитичара друштвених збивања чија вредност као таква стоји изнад књижевних претензија. То је делимична слика једног стања у вртоглавом превирању, једног сукоба у којем су битније опречности у схватањима него у генерацијама. Па ипак, по тежини која оловно притиска читаву друштвену атмосферу, по ликовима незабележеним а карактеристичним за раздобље о којем је реч, по мотивима око којих се друштвене групе и појединци сукобљавају, по специфичности амбијената једног Београда који се нагло мењао и више га нема, Смена генерација остаје покушај београдског романа и она ће, колико време одмиче, моћи новим нараштајима да исприча многу стварну појединост из старог Београда, ако неће моћи себе као књижевну визију да одбрани.1
Јаковљевић је иза сваког свог реда стајао целом личношћу. Његова књижевност је пре свега његова савест. Његово друштвено ангажовање трајало је тачно пола столећа, од године када је напустио лабораторију и као студент отишао да вида рањенике, у балканском рату, до године у којој је написао своје последње редове и умро. Не треба изгубити из вида да су то биле тешке и претешке године за његов народ и да је Јаковљевић и све што је најтеже било у судбини народа с народом поделио, докраја, увек у првој линији фронта, у рату и у миру. Његова би биографија била, безмало, полувековна историја његовог народа. Тако нераскидљиво везан за судбину народа он је свесно и с непоколебаним уверењем своју судбину поистоветио с народном судбином и себе писца свесно претворио у летописца. Није тражио дистанцу. Хтео је да реагује одмах и није се питао да ли ће то непосредно реаговање смањити вредност његове литературе. Уз то, истина за којом је тежио хтео је да не буде само његова истина него и истина народа у чије име је говорио. Отуда је своје утиске и своја виђења допуњавао и проверавао утисцима и виђењима оних с којима се заједно борио и с којима је заједно страдао и оних који су се борили и страдали тамо где он није могао да буде физички присутан. Зато је он и књижевник и летописац и публицист и репортер. Његова највећа и најдубља сатисфакција била је у великом броју оних који су његове књиге читали, покренути истим оним мотивима којима је он био подстакнут кад их је писао. Хоће ли и будући нараштаји те књиге онолико и онако читати како су их и колико читали његови савременици и савременици догађаја које је описивао тешко је рећи поуздано. Али се без двоумљења може рећи да се, ево, ни у овом тренутку присне везе између читалаца и његовог дела не кидају. То најбоље показују нова издања Српске трилогије. Вероватно да ће она и даље најбоље чувати сећање на честиту литературу и морално усправну личност Стевана Јаковљевића. У његовом случају то двоје увек је само једно.
Напомене
- Друго издање Смене генерација штампано је, опет тајно, уочи рата, 1940; треће издање је објављено 1952 („Братство-Јединство“, Нови Сад) и у њему је измењен крај романа: млади студент Драган, који се прекаљује после мучења у полицији, одлази да се као авијатичар придружи борби шпанског народа. Иначе Јаковљевић није у друге своје радове уносио измене које мењају првобитни карактер.