Поглавље 1
На други дан Васкрса слегао се силан свет на сабор код цркве рогачке. Одмах по ручку ухвати се младеж у коло, а старији људи осташе још за совром да припијају помало, да се разговарају, шале и да гледе како се млађи веселе.
На сабору не беше другог свирача до неког Сретена Стојића и још једног момчића што удараше у бубањ.
Сретен није Циганин; него један сиромашак из села Н.; вредан и отресан момак. Служи под најам, а уз то зна свирати уз ћемане боље од многог свирача. Чак из даљих крајева траже га људи и погађају да им свира на свадби, слави или каком другом весељу. А кад је већ сабор, он и сам дође да заради коју пару. Осим тога Сретен је у неку руку и мајстор. Зна доста добро качарски и столарски занат; гради ведрице, каце, бременице, вучије, чаброве, столице, столове, лотре — готово сваку дрвенарију што треба једној кући сеоској. Па и отуд му пада лепа парица.
Да је ко други на његовом месту, тај би, може бити, већ одавно начинио леп капитал и окућио се. Сиромах Среја то није умео. Све му је некако ишло боље од руке, само тециво није. Ако коме што узајми, а то је почесто чинио — пропадне му; ако уложи у каку радњицу — и ту му пропадне; ако почне да чува — и тад му се мало-помало измигољи пара… Ни сам не зна куд ни зашто. Често су људи говорили: „Баш штета што овај момак нема среће, а овако вредан и поштен!“ он се опет навикао па тако живи, састављајући крај с крајем, и где може што зарадити — зарађује.
Еле, Среја свира, а коло се завило велико и заплетено. Приђоше и озго од совре неки да гледе изближе. Међ њима и газда Милун, један богаташ из села Н.; с њим је поп Рашко, Видак, писар општине Н-ске, и још њих пет-шест.
Баш кад се газда Милун прикучи ка колу, прекиде се игра, и онај Срејин момчић зађе купити бакшиш. Пада пара као киша. Сваки час приђе момче Среји, па му изручи у пешкир по пуну капу крајцара. Среја то стрпа у свој јанџик, па чека даље. Постаја мало, па ето ти оног момчића, поднесе капу и газда-Милуну да му да бакшиша.
— А не играм ти ја, момче! — рече Милун смешећи се. — Иди тамо оној момчадији.
— Ево на! — чу се крупан глас општинског писара Видака, и баци момчету у капу десет пара.
— Немој да се претргнеш, ћато! — рече момче заједљиво.
— Ви’ш ти безобразника! Не кажеш хвала и на том! — обрецну се писар.
— О, о, гле ти шта је овај накупио! — зачуди се газда Милун и махну главом. — Богами, лепа пара!
— А, зараде они добро, — рећи ће писар немарно, — само да умеду чувати.
Одмаче момче даље. Опет Среја засвира, удари бубањ и заметну се коло. Газда Милун, писар Видак, поп Рашко и остали код кола гледе како се то игра. Пусти се и то коло, и опет момче Срејино зађе да купи паре. Кад би близу Милуна, он извади десет пара, па зовну:
— Оди, море, амо! Баш и ако не играм, вреди дати таком свирачу! — па баци десетак момчету у капу и завири лакомо да види колико је накупио.
— Хвала, газда!
— О, богами, и ти си готово газда! Гледај ти шта је он накупио! — зачуди се газда Милун.
— Та нек није само мука узалуд! — рече момче.
— Море, ту баш није узалуд! А која ти је то капа данас?
— Ово је четврта, газда!
— Четврта! Па ви сте, богами, онда добро пазарили!
— Теее! — учини момче и слегну раменима насмехнувши се мало, па оде даље купити.
— Шта велиш, Виде, зарадили су данас два дуката, а? — упита Милун писара.
— Два јесу, ако не буде и више.
— Лепа пара!
— Ама и свирач је, нема га шале — прихвати поп. — Оно има још свирача овуда у нас, али од Среје бољега нема.
— Да је мајстор у том послу, то знам; али нисам знао да му се толико плаћа.
— Плаћа, да видиш, газда-Милуне, доста добро! — настави поп. — Њему је кашто падало по четири-пет дуката само од једне свадбе.
— По четири-пет дуката! — зачуди се Милун.
— Ја шта ти мислиш! Најмање од весеља мора му пасти барем сто гроша.
— Е, то је доста, доста… богами! — рече Милун машући главом. Поћута мало, па тек упита попа:
— Ама, попо, он, чини ми се, служи сад код Станоја.
— Јес’, код Станоја. Биће још ово до Ђурђева дне код њега!
— Тако су се погодили, — примети Видак; ја сам им градио уговор.
— А како ми се чини, отресит је момак.
— Прави кремен! — рече поп. — Што уради, оно ти је баш љуцки и свесрдно урађено.
— Тако се сви хвале њиме! — потврди и писар.
— Знам ја са̂м, — рече поп, — био је и код мене једно лето, и ја нисам имао бољег момка од њега.
— Хм, хм! — учини Милун и мало се замисли. Видело се да га је нешто веома заинтересовао Среја. Знао је он и сам врло добро какав је Среја је ли вредан и поштен или није; али тек опет је распиткивао. Уосталом, откако је газда Милун почео трговати, уобичајио је да тако распиткује за најмању ситницу; макар му богзна како позната била, он ће се тек градити да не зна и питати другога. Може бити тим је хтео да покаже како он, као велики госа, не води бригу о свачему; а може бити и зато што је као човек од рачуна навикнуо да добро пропита шта је што.
— И велите о Ђурђеву дне ће изићи од Станоја? — упита Милун поћутавши мало.
— Тако ми барем он рече ономад — одговори поп. — Жали ми се да му је Станоје учинио нешто криво.
— Хм, па и јест Станоје мало џенабет! — рече Милун као уз реч. — А где ли ће се после најмити?
— Е, то не знам — одговори поп.
— Није ти ништа говорио?
— Није.
— А што ти, газда-Миле, толико разбираш за њ? — упита Видак лукаво.
— А што не бих разбирао? Момак ваљан. Мило ми је видети ваљана човека — одговори Милун.
— Е, то је онда друго! — рече Видак и прикучи се мало даље другим људима, те се пусти с њима у разговор.
Игра и весеље трајало је до пред мрак. У сами мрак поче се народ разилазити, свак на своју страну.