Поглавље 3
Баш некако пред сами Ђурђев дан седе у механи сеоској: Видак, Веса, Голуб и Бора и још неки пријатељи. Док ето ти и Среје. Уђе у механу, назва бога, наручи полић ракије, па седе у крај и узе пунити лулу.
Видак га погледа, накашља се мало, па ће тек онако упитати:
— Може ли се, Срејо?
— Помало, ћато, петља се.
— А ’оћеш остати и од Ђурђева дне код Станоја?
— Вала, ћато, нећу. Доста сам га служио.
— А што нећеш? Станоје није баш тако рђав газда.
— Може бити; али ја не могу. Кад ми преседа сваки залогај у његовој кући — онда му џаба и та служба и све.
— Оно и јест Станоје мало инајет и осорљив човек — рече Видак.
— Слабо се може ко код њега скрасити — додаде Веса.
— Па куд мислиш сад? — упита Видак.
— Не знам ни са̂м — одговори Среја. — Ваљда ћу наћи где добра домаћина.
— ’Оћеш, ’оћеш, Срејо! — куражи га Бороје. — Ти си човек вредан, познат овде код нас. Свак ће те драге воље узети у кућу.
— Богами, јес’, — прихвати Голуб, — ваљану човеку ласно је наћи и најма и рада.
— Тако се и ја надам — одговори Среја.
— А би ли ти, Срејо, код једног доброг домаћина, да ја проговорим за те? — упита Видак и уз то намигну на Голуба те уста и нестаде га некуд из механе.
— Што не бих? — одговори Среја. — Ако је добра кућа, најмио бих се још ово лето.
— А зар не би више?
— Вала и не бих више! Готово ми додијало потуцати се по туђим кућама. На зиму мислим, у име бога, да радим занат. Узећу где мало зградице под кирију па радити. Ваљда ће се моћи животарити.
— Е, лепо, лепо! А ти барем за ово лето да станеш код тог човека. Газда је први у овом крају. Јамачно се сећаш ко је.
— Да не буде то газда Милун?
— Јес’, он. Код њега ће ти бити добро.
— Та оно добар је домаћин, — одговори Среја мало премишљајући, — али док видим… ласно ћемо.
— Шта да видиш? Ако ’оћеш, — он ће те узети; само да му ја рекнем. Бићеш као у својој кући.
— Јес’, јес’! — повикаше и остали, и сад разгранаше хвалити газда-Милуна и салетати Среју да не учини друкчије него да стане код њега у службу.
Утом се помоли на врата газда Милун, а за њим се увуче полако и Голуб.
— Баш добро! Ево и газда-Милуна — повика Видак.
— А шта то? — упита Милун градећи се невешт.
— Та ево погађам ти Среју, ако ћеш га узети под најам ово од Ђурђева дне. И онако си ми се жалио да те не слуша онај твој момак и ’оћеш да га отпустиш — рече Видак и намигну на Милуна.
— Та оно јест, оног морам отпустити кад не ваља — одговори Милун и седе међу њих. — Само ако ми Среја не прескупи, а ја већ знам да је добар и вредан.
— Неће ти прескупити, а најпосле госа си, богме, па плати му и више.
— Па би ли ти служио код мене, Срејо? — упита Милун, окренув се онамо Сретену.
— Ама како сад да ти рекнем, газда-Милуне, — одговори Среја чешући се иза врата. — Ето нисам још ни са Станојем раскрстио.
— Не мари то. Ето ти Ђурђева дне прексутра, ласно ћеш раскрстити.
— И боље раније да пребринеш бригу — примети Видак.
— Јес’, јес’, — повикаше остали. — Боље раније.
— Најпосле како рекнете — рече Среја.
— А шта би тражио од мене до Митрова дне?
— Петнаест дуката, газда-Милуне.
— Е, много је петнаест. Станоје ти плаћа десет.
— Оно јес’, али не могу ни ја све под један ајлук.
— Да да̂м ја теби дванаест дуката.
— Мало је, газда, богами. Ако ’оћеш за петнаест, ето…
— Много је, Срејо, — уплете се Видак. — Видиш и сам данас су оскудна времена; тешко се долази до паре.
— Све је тако. Ама газда-Милунова је кућа велика; ту ћу ја имати двапут више посла него у другога.
— Да ти да̂м тринаест — повиси мало Милун.
— Не могу, газда-Милуне, вере ми! Најпосле ето за четрнаест; ниже ни паре.
— Дела, Срејо, дела! — навалише сад на њ. — Што се ти опет толико затежеш?
— Ама, људи, за име бога, мало је!
— Е, знаш шта, Миле, — рећи ће Видак, — дај му четрнаест дуката, па нек је сретно!
— Четрнаест, четрнаест — повикаше остали! — То је добро плаћено. Де, Срејо, нек је сретно!… Де, де, де!…
И Среја слеже раменима и пристаде.
— Па добро би било да начинимо мало уговора — рећи ће Видан.
— Може, може — одговори Милун.
— Та шта ће уговор, — прихвати Среја, — доста је код поштених људи и реч.
— Оно тако је, — додаде Видак, — али опет боље је да има и написмено. Није да рекнеш из какве сумње, нити ће ту доћи до суда или парнице, него тек ворме ради. Данас се ето за најмању потркушицу гради написмено. А боме ваља да и ја што заслужим — заврши као шалећи се.
— Напослетку, не браним, — рече Среја, — како год рекнете да ваља.
— Тако, лепо да начинимо мало писмена— настави опет Видак. — Сад си, Срејо, ето без бриге. Стао си у добру кућу, бићеш као бубрег у лоју. Газда Милун је добар домаћин, а ти вредан момак. А кад заслужиш коју пару, а дао ти је бог те можеш, ти остави код газда-Милуна, он ће ти лепо чувати… Е па дајде дивит амо и мало ’артије — окрете се механџији.
Механџија донесе дивит — један чокањ с мало мастила — перо и један табак прилично изгужване хартије. Видак узе и оде за други сто у крај да пише.
Док је он писао, дотле је овамо већ Милун и част дао. Голуб, Веса и остали једнако хвале Милуна и говоре Среји како се намерио на газду што никад није нити ће; како ће му бити добро као у својој кући и тако даље — већ забраздише далеко у хвалисању.
Утом приђе Видак од оног стола, држећи важно у руци онај табак хартије.
— Ево, Милуне и Срејо, да вам прочитам.
— Дела читај! — рекоше сви и стадоше око њега да слушају.
Видак се ускашља мало, па поче:
Уговор између нас потписатих, и то с једне стране мене Сретена Стојића, тежака из Н., а с друге мене Милуна Вучетића, трговца из истог места: на следеће закључисмо:
- Ја Сретен угодих се данас с Милуном да га, од 23. априла па до 26. октобра ове 187. године, као слуга кућевни служим, и то с ценом за 14 дуката, и словом за четрнаест дуката цесарских. Но пошто ја умем да свирам у ћеманета (виолину), то сам дужан иста кући Милуновој с бубњем донети и кад он захтева да сам дужан свирати, и ићи у сватове, и где ме он прати да сам дужан ићи и свирати, што ће он наплаћивати, као и бакшиш што будем кад приликом свирања добио, дужан сам њему новце давати, — укратко што ми год он буде заповедао да радим, дужан сам му радити; а пошто још умем да градим каце итд. као и астале, столице и уопште столарски посао, и то сам дужан му радити, како њему, тако исто и онде где ме он коме прати да штогод и од тога заната урадим, које ће он наплаћивати.
— Ама нисмо тако рекли, ћато! — прекиде му Среја читање. — Тако ја не могу.
— Па нећеш ти то њему давати, него само да чува; ово је само норме ради, тек онако…
— Неће, неће — гракнуше они. — Ко? Зар газда Милун спао на његову пару! Боже сачувај!
То је само онако написмено.
— Не дао бог да бих му ја, брате, и пару узео.
Ако ми да̂ на оставу, његово је, очуваћу му; ако не да, толико и чини.
— Е, ја, богами, не знам — поче Среја двоумити.
— Ама слушај ти ово до краја! — рече Видак. — Ја сам овде обвезао и газда-Милуна. Оно мора бити по ворми кад се ’оће писмено.
— Јес’, јес’, ту му има нека ворма! — потврдише остали и опет се нагоше да чују.
Видак се опет искашља па настави даље:
„Што се тиче наплате ајлука, Милун ће ми паре по два дуката свакога месеца давати, и то пошто цео месец ослужим, а не у напредак. У случају ако бих ја одуставио Милуна и не бих га по овом уговору ослужити хтео, дужан сам му једну месечну плату накнадити, то јест, да му не бих могао ајлук за онај месец наплатити, у ком сам га оставио, или ако будем наплатио да сам му дужан вратити натраг.“
— Е, е… баш то некако… — заусти опет Среја двоумити, али они навалише на њ:
— Та стани, брате Срејо, док видимо све. Неће теби Милун криво учинити. А и грехота би било.
Среја слеже раменима и ућута.
Видак настави даље:
- Ја Милун заиста угодих се са Сретеном да ме као слуга, од 23. априла па до 26. октобра 187. служи с ценом за четрнаест дуката цесарских. Обвезујем се Сретену уредно сваког месеца заслужени ајлук у два дуката плаћати, а тако дужан сам му и алат нужни за качарлук и столарлук ако устребадне набавити му, који ће по року овом мој остати. Обећавам му се да ћу му коња за јахање давати кад га год будем у сватове слао, као и жицу за ћемане куповати. Но пошто уз ћемане има и бубањ, који ће донети, то ћу ја набављати човека који ће бубањ у сватове и где га пратим да свира носити. У случају ако бих ја Сретена без узрока од себе отерао, дужан сам му на основу постојећег закона једномесечну плату унапред напразно дати. У осталом на уговор Сретенов пристајем.
- Уговора овог обе стране држаће се.
И ту Видак прочита датум и потписе уговарача и сведока, међ којима се он овако потписао:
„Написао и сведоке као и уговораче потписао Видак Пецкаловић, општински писар из Н.“
— Е, видиш, Срејо, овде је и газда Милун обвезан. Пристајеш ли на ово, Милуне?
— Та пристајем, оно само нека му се испуни вормално, а ми већ, као људи, нећемо ту један другом… Знам ја шта је служба и мука најамникова.
— Ама јес’, газда, тако је! — прихвати Среја — само ја бих најволео да није то ни писано. Доста је погодба пред људима.
— Оно истина… али сад већ не можемо кварити — рече Милун.
И опет навалише сви на Среју да се не боји и да не сумња ништа. Милун узе уговор у џеп. Још мало ту продиванише, па се разиђоше.