Поглавље 2
Сутрадан поранио газда Милун, па седи на доксату пред својом кућом; а кућа му је од најугледнијих у свем селу. Пије кафу, пуши на дуг чибук и виче нешто на чељад. Откако је газда Милун почео трговати, одонда је и то уобичајио да изјутра седи на доксату, да пуши на дуг чибук, и да за што било виче на чељад или на кога му драго.
Већ сам вам напоменуо да је газда Милутин један богаташ. Највише баштине, највише стоке у њега је, и сваког другог ма̂ла и иметка изобиља. Некад је и Милун радио пољски рад, и отуд текао пару по пару. После је почео трговати свињама, вуном, лојем, воском, кожама, житом и свачим — чим може један сеоски трговац да тргује. И за кратко време постао је један од најбогатијих људи не само у селу Н. него и у свој околини. Сад више и не ради тешке радове; то је оставио млађима, него само гледа трговину. Откако је почео трговати, одонда је постао врло велики интережџија; неће ти он пропустити, ама ни најмању прилику, где се може што ућарити. Што може сам да стигне — добро; а што не може, то опет стигну његови самсари које он поносито зове „моји калаузи“. То је неки шантави Веса, неки врљо̂ки Голуб и неки Бороје из доњег краја. Људи који не воле да запињу грбином око тешког пољског рада, него радије ошљаре око механе и кланцају чак у треће село за туђ рачун. Они често помажу газда-Милуну и на суду кад тера какву парницу. А откако је почео трговати и интересирати — разуме се да се одонда почео чешће и парничити. Ако му затребају сведоци, ту је одмах Веса, Голуб и Бора. Ма шта било, само ако треба да се на кога позове, они су ту, готови као запете пушке. Откако је газда Милун почео трговати, одонда су га омрзли многи људи; али он то слабо мари. Најпосле, што и да мари, кад му нико не може наудити. Човек богат, може му се; он је госа — његова се свакад и свуд боље меље.
Еле, таман се газда Милун тако развикао, док ето ти му Видака, помоли се на вратнице.
Видак је, као што већ знате, општински писар. И он је човек у стању, барем је богатији од многог општинског писара. Обогатио се онако исто као што су се обогатили многи и многи општински писари по селима: пискарајући сељацима за скупе паре, адвокатишући им такође за скупе паре, дајући им новце у зајам опет за скупе паре. Он је готово најбољи пријатељ Милунов, а Милун његов. Они питају један другог за савет, договарају се у сваком подузетку и помажу један другом у свакој прилици. Па и сад му је Видак дошао на неки договор, јер му је Милун још јуче на сабору напоменуо да се уврати код њега да се нешто разговоре.
– Еј, еј, Миле, полако, море! — поче Видак још с вратница, као токорсе y шали. – Што си се развикао толико?
— Како нећу, брате! — окрете се Милун њему. — Све ти то иде наопако; све се ради као од беде. Ово се не зна ни ко није ни ко плаћа!
— Пијеш ето ти! –– рече му Видак испевши се горе на доксат и показавши руком на кафу пред Милуном.
Милун се мало осмехну, али још, као љутито, понуди Видака да седне, па рече:
– Пијем, истина, али не знам ко ће платити.
— Макар и ја, само ако буде ћара — одговори Видак мислећи на синоћну напомену Милунову да ће се данас о нечем разговарати. А знао је да га Милун никад неће звати напразно.
Газда Милун наручи чељади да донесу и Видаку кафу, и ту заметнуше њих два обичан разговор, па онда пређоше на јучерашњи сабор. Ту ће Милун почети:
— Ама знаш шта, Виде?
– Да чујем, Миле.
— Виде ли ти јуче како онај купи паре?
—– Ко то?
— Онај Среја.
– А, Среја свирач! — рече Видак и насмеја се.
– Баш ти једнако о њему, на о њему.
— А знаш ли ти да он сад о Ђурђеву дне излази од Станоја?
— Знам; тако рече и поп јуче.
–– Па шта велиш, како би било да ја њега узмем под најам?
– Можеш; није рђав човек, — одговори Видак, па се лукаво осмехну и упита: — а што баш њега?
— Видиш ти, он зарађује лепу пару. Па како би било да га узмем, али да се некако угодимо да он мени даје што заради.
— Хм, не би било рђаво! — рече Видак промишљајући се, — само не знам ’оће ли пристати он.
— Ваљда ’оће. Навалићемо ти, ја и још који од наших људи, па ће пристати; а ја ћу му платити добар ајлук.
— Колико мислиш да му даш?
— Даћу му четрнаест дуката до Митрова дне. Станоје му плаћа, чини ми се, десет.
— Тако ће бити.
— А за четрнаест ће јамачно пристати. Оно, истина, нема до Митрова дне много слава, славе су више зими, али опет биће сватова, па сабори толики лети су. Ја мислим моћи ће истерати двапут толико до Митрова дне.
— Двапут може. Рачуни му сватове дукат, а сабор у најмању руку сто гроша. Преко лета биће зар двоји-троји сватови, а сабора има више од десет. Уз то још урачуни и неколико слава. Еле, тамо-амо — извадиће близу триестину дуката. А то је заувар.
— Заувар, јакако! — одговори Милун чисто радостан што му је пала на ум тако спекулативна мисао. — Па онда знаш ти — настави даље — да он оправља каце, гради што год затреба од дрвенарије.
— Знам, па и ту би ти могао привредити. Кад среди посла код куће, онда може отићи те оправљати коме што.
— Ви’ш, то би све требало некако угодити с њим; али лепо да се не сети, па може одустати.
— Дабоме, ваља начинити уговор. За то се ти не брини. Ја ћу већ наместити како ваља.
— Е, видиш, зато сам те звао.
— Сетио сам се ја чим ти онако јуче припиткујеш за њ. Баш си прави шпекулант, у далеку те нема.
— Сад ти гледај; ово дана наћи ћеш се с њим где било. Најбоље би било како у механи. Он ваљда долази у механу?
— Долази кашто.
— Е, ти се нађи тамо, па чим дође, ти ми поручи, ако се ја не десим да дођем; а дотле задржавај га. А наћи ће се ваљда ко и од наших, те ће припомоћи да се погодимо. А теби за твој труд биће напојница…
— Не бригај ти! Ја ћу се већ постарати — рече Видак и разговор се затим окрете на друге спекулације. Дуго су још седели ова два спекуланта и скрајали планове како ће који где закачити ћара и како ће један другом бити у овом или оном послу на руци. Напослетку, готово пред подне, устадоше. Видак оде својој кући да начини неке процене, а Милун некуд у село да прикупи неки лој и вуну.