Поглавље 5
Таман свану, а већ стаде газда Милун, по обичају, викати по кући и око куће: тера чељад да устају, заповеда нешто, искашљује се, виче. Често се попне горе на доксат; види Среја још спава; њега не дира — само се тек искашље и често погледи у гуњац Среји под главом, онде где је џеп. У џепу нешто нагућено — стрпао Среја пешкир како се убрисивао јуче од зноја. Газда-Милуну смеши се брк. „Добро је, добро!“ мисли у себи, па тумара даље по кући. Оде обилазити и остале зграде. Кад би код амбара, смотри оно момче и покрај њега пробијен бубањ. „О, о!“ учини Милун полугласно, „та ови су покор починили! Боме је ту падала пара као киша!“
Већ се прилично одјутри. Газда Милун попио кафу доле у кући и попушио лулу, па тек зовну неко од чељади: „Иди де, дете, пробуди Сретена; нек дође амо!“ и стаде задовољно усукивати бркове и искашљивати се.
Мало постаја — ето ти Среја сиђе озго с доксата. Милун одмах поче:
— Дај де, Срејо, да видимо рачун — и стаде се намештати да прими паре.
— Који рачун? — рећи ће Среја још бунован и зловољан.
— Па јуче колико си пазарио.
— Ништа! — одговори Среја кратко.
— Шта велиш?! — узвикну Милун и набра обрве.
— Ништа; то велим! — одговори Среја срдито.
— Ама одиста, богати7
— Одиста.
— Не може бити.
— Не може ја! Још ти мени опреми онаког лудака да ми смета и квари, па опет реци: „Не може бити.“
— Ја ти опет велим: не може бити! Онако весеље, онаки газда, онаки људи. Него батали ћорава посла, дај да видимо рачун.
Среји већ прекипе, па не знајући шта да му одговори узвикну:
— Не дам!
— Шта, шта! Не даш?
— Не дам!
— Бре, даћеш, синко голи, бели!
— Видећемо — одговори Среја, па се окрете да пође.
— Море, љуцки ти кажем дај паре; богами ће бити од нас чуда.
— А ја теби љуцки кажем да немам — одговори Среја осечно и пође.
— Их, та стани — де само да те питам! — цикну Милун па полети напоље за Срејом. Среја се окрете и дочека га. Сподбише један другог и сташе се вући по авлији. Чељад истрча и удари у дреку. Њих два носе се као бесни — не да се Милун, не да се Среја. У том рвању догураше се до амбара. Оно момче скочи буновно, па нададе дреку и утече некуд у коров. Утом Среја некако одгурну Милуна, зграби бубањ, па њему на главу и беж на вратнице. Докле Милун скиде бубањ који му се беше набио чак до рамена, и закачио га некако ружно испод врата оним парчетом још запете коже, дотле Среја већ далеко одмаче и нестаде га некуд низ поток.
— Та пушку ми дајте да убијем пса! — рукну Милун и улети у кућу, зграби с клина некакав зарђали крндељ без кремена, па стиште напоље као помаман. Кад би на вратнице, умало се не удари с Видаком писаром, који таман хођаше да уђе.
— Ехе, шта је то! — викну Видак зачуђено и ухвати га за рукав. — Куд си наго?
— Пусти ме да убијем пса!
— Кога?
— Ама оног… срете ли га где?
— Није зар Среју?
— Баш њега… пусти ме!
— А што? Стани мало, смири се! — уздржава га Видак.
— Како што! Куд га год опремим да ми што уради, све наопако, све као од беде. Послао сам га ето Срдану у сватове, набавио му жице, најмио момка да му носи бубањ; а он јутрос ни паре. Каже — нема, не да̂.
— Не може бити!
— Боме може, Видаче, — рече Милун стишавши се мало. — Ето какав ти је тај твој красни Среја!
— Откуд мој?
— Па ти си ми га и натентао на врат.
— Зар? А ко ли оно први помену да би добро било најмити га… ја или ти?
— Оно јес’… али опет и ти си мало крив.
— А што ја?
— Да си барем онај уговор боље притврдио, него начинио онако као ни себи ни своме.
— Е, Миле, што се уговора тиче, ту ти не дам ни једне рећи. Уговор је на свом месту.
— Па што не ради пас по њему?
— А знам ли ја! Неће — ето што.
— Па шта ћу да чиним ја сад? — упита Милун и врати се полако, а за њим пође и Видак.
— Нека га још, претрпи се; гледај како на леп начин с њим.
— Ама, ето не може се.
— Пробај још, па ако се баш никако не може, онда ћемо гледати! — рече Видак кад се испеше већ горе на доксат. Мало-помало утиша он Милуна, те пристаде да Среју још држи за неко време; јер му Видак у четири ока каза да га може бити неће лако ни на суду добити, јер онај уговор није баш сасвим по пропису, барем он не зна да је коме градио сличан уговор.
Док је ту Видак утишао Милуна, дотле су Веса, Голуб и Бора дочекали у механи Среју, па кад су чули шта је било код Милунове куће — навалили су сетовати га да се врати, да се претрпи, јер куд ће у невреме; сад би мучно где нашао да стане под најам; Милун је напрасит али повратит човек — док се окрене прође га љутина, па онда опет лепо с млађима… и шта му још нису наговорили докле га нису обрлатили да иде опет Милуну.
Кад би увече, ето ти Среје. Милун дува и чини се токорсе невешт, и Среја дува и чини се такође невешт. Кад вечераше, Милун промрмља:
— Сутра зором, Сретене, отићи ћеш да начиниш Маринку лотре. Гледај до мрака да буде готово.