Поглавље 4
Уочи петровских поклада беше големо весеље код Срдана Мишића у Р. Срдан, доста имућан домаћин, жени свога јединца, дечака од својих 18—19 година. А и време је већ да га ожени. Срданова кућа није богзна како задружна; он у годинама и отежао, а његова Стана није више онако окретна као у млађе доба, кад је могла упоредо копати с најбољим копачем и кад се у сваком пољском раду није бојала многог мушкарца. Време је већ да се у кући Срдановој принови које чељаде; да Стана добије снаху која ће је одменити у кући, а боме и у пољу што привредити.
Еле, големо је весеље код куће Срданове. Вођевину довели, па Срдан навалио част и свадбује се. Сватови се развеселили, па граде триста лакрдија; игра се, пева се, — учинила се гамо једна граја.
Ту је и Среја с ћеманетом. Срдан га већ давно звао, а Милун га послао, и најмио му по уговору некако сулудасто момче да бубња у бубањ. То несрећно момче беше се тако опило да већ не зна шта ради. Окупило бубњати као помамно — већ се не чује оно јадно ћемане Срејино. Као за пакост ни Среји не иде нешто свирање од руке; Милун му купио, по уговору, жице па се сваки час кидају: нити их може људски затегнути ни удесити како ваља. Ћемане му се једва чује; пре би рекао да струже него да свира. Среја већ позеленео од муке. Сватови се почели подсмевати његовој свирци; сваки час тек подвикне ко:
— ’Ајд, Срејо, стругни де мало у ту твоју дромбуљу!
На то се наравно оспе грохотом смех.
Среју већ пробио зној као грашке.
— Их, баш гребе као тестера! — повикне други ко од сватова и стане звиждукати игру коју токорсе Среја свира.
— Удри, бре! — дере се трећи на оно пијано момче — кад му не ваља ћемане, опали барем ти!
А оно лудо једва дочека, па удри као помамно.
— Их! та полако, море! — цичи Среја кроза зубе — проби бубањ, бог те убио!
Аја, неће момче ни да чује!
Утом излете један пијан сват из куће и изнесе чаканац, што га нашао негде на полици, па тек ћушну оном момчету у шаке и викну:
— Овим, овим, бре! Баци ту маљицу!… Опали сад!
Докопа ти оно чаканац,па онако лудо и пијано — све поскочи и удри што може више у бубањ.
— Не, несрећо! — цичи Среја и туче га гудалом по леђима.
Оно још горе.
Сватови се деру: „Тако, море, тако! Удри, удри де!“ и скачу око њега као бесни.
Најпосле ти оно момче спусти бубањ на земљу па, токорсе, да се и оно нашали, потеже и скочи на њ. Пуче кожа и обе ноге пропадоше му унутра. Оно само укокоти очима. Сватови дигоше грају око њега. Док ти ђаво нанесе једног с лонцем вина, па пљус њему на главу! Оста и оно и бубањ као у воду уваљено.
Утом Среји пукоше обе жице. Он потеже оно ћемане, те у коров! Неки отрчаше и нађоше га, па почеше стругати, звиждукати и играти онако сами.
Среја само што не плаче од муке.
Око неко доба ноћи разиђоше се сватови од куће Срданове. Среја и оно момче отишли раније, јер им ваља читав сат хода препешачити до села Н. Момче оно граби напред с пробијеним бубњем, а све се поводи ђа тамо, ђа амо. Среја узео ћемане под пазухо, па се покуњио и замислио, јер му се досад никад није десило да тако прође са својом свирком… А од бакшиша нема већ ни помена. Иде он и мисли шта га чека сад код куће; како ли ће изићи на крај с Милуном кад му заиште паре и рачун.
Док га достиже неки Милисав, комшија Милунов, човек добричина и разговоран. Познаде га у мраку, па рече:
— О, Срејо! Ти ли си? Чекај заједно ћемо!
— Можемо.
— О, брате, баш ово данас би џумбус!
— Тек мени ће тај џумбус сутра на нос искакати.
— А што, море?
— Зар не знаш што? Онај ће ми очи извадити. Мислиће да сам богзна каке паре накупио.
— Е стало те! Кажи нема, па збогом! — Кад би он то веровао.
— Ама, богати, зар ти њему све даш што ти год падне?
— Ја шта ћу?
— Па ти си болан, луд. Не дај!
— Како не дај, кад смо начинили онај проклети уговор, па мораш… Ком сам се год пожалио, смак ми вели: „Е, богами, кад је уговор — то ти је!“
— А шта теби би да му се тако подвежеш? — Куд ћу, брате, кад ме салетели сми. „То је“, веле „само ворме ради, теби неће Милун криво; боље нек ти он очува пару.“ А кад оно — он ’оће очи да ми ископа, ако му све до крајцаре не дам.
— Па ти, чујем, и мајсторишеш за његов рачун? — А, јакако! И то је записано у оном несретном уговору.
— Е баш боље би било да га ниси ни градио, ни подвезивао се тако — рече Милисав и махну главом.
— Ја, богами, не знам шта ћу. Нити ми се мили служити га више, нити га могу оставити сад у невреме.
— Готово би боље за те било да га оставиш.
— Ама како ћу?…
— Нађи каку му драго закачку, па изићи, ето како! — Па поћутавши мало, упита га: А влада ли се он како се подвезао?
— Аја! Ето уговорили смо да ми набавља жице за ћемане, набави ми најгоре — ничему не ваљају. Рекли смо да ми даје коња, ако ме пошље куд подаље; па ни коња не да, већ жипчим овако пешке. У уговору стоји да ми набави момка да носи бубањ и бубња, он ми набави каког лудака као овог гулавера данас, те ми проби ето и бубањ. Казали смо да ми набави алат што ми треба, па дојако још ништа. А овамо сваки час ме тера ђа овде ђа онде да радим.
— Е па ви’ш! Ту га можеш и на суду добити, ја ти кажем! Слободно га остави. Боље пре него после!
И ту Милисав настави учити Среју шта ће да ради и како да се брани, ако баш и до суда дође.
Еле, тако у разговору стигоше већ до куће. Милисав окрете својој кући, а Среја за оним момчетом на Милунове вратнице. Оно момче једва се докотрља до једног амбара, па спусти бубањ и прући се поред њега на траву. Среја се попе горе на доксат, скиде гуњац и метну под главу, па леже и он да спава. Дуго није могао заспати, једнако му се врзло по глави шта ће сутра чинити и како ће се разрачунати с газдом. Једва је пред зору свео очи.