Поглавље 6
Откако се Среја и Милун свадише и почупаше око рачуна, одонда је сваки дан било помало речи и ината између њих. Милун учестао слати Среју по селима да мајсторише. Среја почео свакоме радити као од беде, знајући да од свог рада неће видети никакве вајде. Милуну већ осадиш жале се како им Среја није ово или оно начинио као што треба. Еле, тако је то трајало све до госпођинских поста.
Једно јутро уз госпођинске посте, таман беше Милун опремио Среју чак у Рогачу да порогози дође пет-шест људи; неки носи вучију, неки чабар, а неки не носи ништа. Још с вратница поче тек један:
— Ама, Милуне, шта ти ово учини од нас?
— Шта, море? — упита Милун зачуђено.
— Што ти нас закла?
— Како, море? — упита опет Милун у чуду.
— Шаљеш нам оног твог Сретена, те нам све суде исквари.
— Што сам вам ја крив? Ви сте га хвалили да је мајстор и да је вешт.
— Мајстор је био док се није код тебе најмио.
— Јес’, — прихвати један спустивши чабар, — а сад га ти ваљда учиш да људма квари судове.
— ’Оћеш само да ти што више заради — додаде други и спусти бременицу.
— Бог с вама, људи! Оканте се ви мене!
— Нема то окани се, него де ти мени плати оне каце! — повика трећи.
— Каке каце?
— Онаке! Сав ми шљивовик истекао, онолики ми мал пропаде.
— Нећу ја да знам за то!
— Знаћеш, вала, Милуне, већ ако не буде суда! — припрети један између њих.
— Ја се нећу макнути одавде док ми не платиш овај чабар, — рече онај што је донео чабар; — ево можеш прст провући између дуга̂! Зар је ово оправа?
— Вала ни ја док ми не платиш ову бременицу! — рече онај други.
Газда Милун се нађе сад у великој прпи; узврда се што никад није. Људи осули на њ псовку, пуца она авлија. Та је врева трајала готово читав сат. Кад људи видеше да не могу сами ништа учинити, одоше право среској кући да туже Милуна.
Милун продува мало, проука и промаха главом, па се онда диже и он; рече неком од чељади да каже Сретену чим дође да одмах одлази из његове куће, да га није затекао ту, па оде наниже кући Видаковој…
Сутрадан се већ по селу чуло како је газда Милун истерао Сретена, како га је тужио среској власти и тражио накнаду штете; и како су они људи тужили Милуна и тражили да им врати паре или да плати судове.
Еле, заметну се позамашна парница. Готово месец дана вукла се та ствар по среској канцеларији. Испитани сведоци Милунови, испитан Милун; Сретен, сведоци Сретенови и они људи што су се жалили да им судови нису оправљени како треба. Донесене вучије, донесени чаброви, доваљане каце, донесене и некаке лотре, па чак и онај пробијени бубањ. Све је то скрхано у авлију код среске куће. Сви су мислили као сигурно да ће Сретен изгубити, и већ га беху неки почели жалити: „Еј, сиромах Среја! Како је налепио! Куд ће, брате, шут с рогатим!“
И може бити да би тако и било. Али, на срећу Сретенову, мораде капетан Вучета, који је био пријатељ Милунов и свакад му држао страну, отићи неким важним послом y варош; а то се деси баш онда кад је требало суочити парничаре и ствар пресудити.
На поласку узе капетан читав дењак аката па пружи старијем писару, Страхињи, и рече му:
„Дела, богати, ћато, суочи ове људе, на пресуди ствар да се више не потеже!“
Страхиња је био од млађих људи и врло поштен и правичан; страшно је мрзио каишаре и сеоске трговце, дућанџије и зеленаше. Милуна већ није могао да гледа очима. Капетан Вучета јако је волео Страхињу, мада се није у многоме с њим слагао. Страхиња му је био, што но кажу, десна рука, и кад се год деси кака заплетенија и потежа ствар – Страхиња је раскрсти. Истина, не свакад по вољи капетановој; тек капетан му неће покварити. Токорсе га мало прекори, па ћути.
И тако Страхиња узе у руке Милунову и Сретенову парницу, испита још неке сведоке, па нареди да дођу парничари и сведоци на суочење.
На суочењу хтело је доћи до кика. Милун се распомамио и претио да ће апелирати, да ће тужити чак и капетана самом министру. После дуге вике која је трајала у среској канцеларији, заповеди Страхиња да и парничари и сведоци изиђу. И он узе перо и на акту написа овако решење:
Да се Милун одбија од тражења; да Сретен није дужан давати никакве накнаде Милуну, а слободно му стати где хоће под најам или радити свој занат; да газда Милун мора оправити Сретену бубањ, или му нов набавити; да је дужан платити Сретену, да оним људима што су се жалили оправи судове, или ако то неће, да им мора у новцу дати накнаду. Да се Веса, Голуб и Бора, за које се доказало да су хтели сведочити у атар Милунов, казне с по два дана затвора; да газда Милун плати трошак и дангубу сведоцима, као и парничну таксу. И да уговор између Милуна и Сретена пpестаје важити.
Кад је Милун саслушао ово решење, здимио је као опарен из среске куће. А за њим су одгегали његови калаузи покуњени. Сретен је богзна како заблагодарио Страхињи, и обећао му да ће одјако добро отворити очи кад се с ким погађа под уговор.
Милун није накнадио штету по решењу ни Среји ни оним људима. Среја се није више погађао под најам, него је започео свој занат и којекако животарио. Људи се нису више жалили на његов рад. На саборима, славама и свадбама опет је свирао и зарађивао по неку пару. Милун му није оправио бубањ ни нов набавио. Продерани бубањ иструлио је за плотом y авлији код среске куће. Милунова и Срејина погодба и парница ушла је већ у причу по околним селима. И сад кад људи хоће да кажу какав крајњи каишарлук — рећи ће: „Најмио Милун свирача!“