Поглавље 4: Краљ Драгутин несрећним случајем пада с коња. Кајање Драгутиново. Драгутин предаје престо своме брату Стефану Урошу Другом Милутину
После овога ускоро, иза мало времена, Бог јавља овако знамење овом благочастивом краљу Стефану. Када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечем (рашка жупа), павши са коња, сломи ногу своју. Пошто је била велика узбуна и велика жалост у његову отачаству што је њихов господар тако рањен, плачући говораху: „О моћни и славни и самодржавни господине наш, чувару и заступниче, шта ћемо радити ми слуге твоје, стадо твоје даровано ти Богом? Јер ако ко од околних царева чује за такав твој изненадни пад, ми ћемо насилно потпасти под руку туђинаца, лишавајући се тебе, наш мили господине и чувару, славо наша и радости.“ Многе остале и друге веома жалосне речи говораху, ридајући за својим господином.
А овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан овако је мислио у своме уму и говорио: „Ево видим ваистину да је праведан Господ и да правду заволи.1 Сагреших, Владико, очисти ме, и чинио сам безакоње, опрости ми. Јер прво не послушах заповести божанственога ти писма, како рече у светом твом јеванђељу: Ко злостави оца или матер, смрћу нека умре.2 И опет: Поштуј родитеље равно са Богом. Ове заповести преступивши ја јадни, погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља, да су, ево, моје ране по заслузи; и не само ово, но и горе од овога, што предвиђам, ускоро ме очекује. Јер, ево, грло моје, наслађујући се маловременом храном, загорчава ми се; јер речи родитеља ми ускоро ће ме стићи. Но, Владико Христе, који си нас саздао, знаш нашу немоћ и знаш, Спаситељу, наше суштаство, који си се обукао у њега. Теби једином сагрешио сам и пред тобом учиних зло.3“
Када је тако говорио са великом скрушеношћу свога срца, одмах у тај час посла посланике своје ка своме најмлађем брату Милутину, говорећи му: „Брзо дођи ка мени, јер имам велико тајно саветовање с тобом.“ А он, чувши за такву његову болест, брзо пође ка њему, и дошавши му у место звано Дежево, у области рашке жупе4, и ту учини велико ридање и плач над својим братом. А рече му благочастиви и христољубиви краљ Стефан: „Љубими мој брате, ево, видиш како учиних, тако ми се врати, да више нећу владати на овом престолу, који силом узех своме родитељу. А ако после овога останем на овом престолу краљујући, тело моје има да буде искушано од Господа љутим неисказаним казнама. Јер по делима мојим што учиних, све ово доћи ће на ме. Јер мислим како занавек отпадох од царства будућег (небеског), зажелевши пролазне славе. Јер бол од геене очекује ме, вечне (неразрешне) узе и тама крајња, отровни црв, шкргут зуба, скрб и туга огњене реке. Која ће ме реч избавити, вазљубљени, ко ће се заузети и помоћи мени који се мучим? А ти, драги мој и љубими брате, узми моју царску круну, и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у многолетном животу краљуј и брани отачаство своје од насиља оних, који војују против тебе. Господ мој Исус Христос нека те утврди и укрепи и сила светога Духа нека те закрили, заштићујући те од нападаја лукавога; анђео господњи нека је увек са тобом, и када спаваш и када ходиш, чувајући те и веселећи душу твоју.“
И после овога дарова му свој престо (царски), и како треба прославише говорећи: „Многа нека лета даде Бог благочастивому и христољубиво (и самодржавному све српске и поморске земље) Стефану краљу Урошу“, и све што је потребно иза овога. Даде му драгоцене дарове и злато, и хаљине (златоткане) скупоцене царске, коња свога и оружје своје, које сам на себи, на своме телу ношаше. Све ово даде му говорећи: „Опаши се оружјем овим око бедара својих, силни5, успевај у већем ка Богу, владајући у отачаству своме. Од Владике свију, Христа (никада), се не уклањај (закону божаственог писма вредно се поучавај), родитеља не бешчествуј (но са сваком богобојажљивошћу прилежно поштуј), да ти се умноже године живота. Ништа и убога не презри да не пострадаш љуто са оним богаташем. Од истине не одступи, јер каже Владика наш Христос у (светом) јеванђељу: Ако у истини останете, истина ће вас сачувати6. Молим те, у Господу вазљубљени брате мој, све ово сачувај, и неће наићи зло на тебе; а ако ли и наиђе, хвали име господње благословено на векове, и речима увек и именом господњим противи се њему (тј. злу). У чему си у недоумици да ли је Богу угодно, у њега јединога моли, и по пророку испуниће ти Господ све молбе твоје7. И мене, љубимога ти брата, не заборављај у љубави срца твога. А ја идем у судбину коју ми је Бог одредио, да не пређем у друге векове са силом љуто страдајући у овом животу. Треба да се самовољно предамо ка страдањима и телесним боловима, као што смо вољно учинили зло и оно што Богу није угодно. Према томе, све ово дође на нас, зато те у жалости поменусмо, Господе.“ Утврди га богоразумним речима, и тако се растаде са вазљубљеним братом својим, где му дарова краљевство у Расу, у месту званом Дежево.
Напомене
- Псалам (11, 7).
- Друга књига Мојсијева (21, 15).
- Псалам (51, 4).
- На сабору у Дежеву 1282. Драгутин је предао престо брату Милутину. За себе је задржао један део северне Србије и Херцеговине.
- Псалам (45, 3).
- Јеванђеље по Јовану (8, 31—32).
- Псалам (20, 5).