Живот краља Драгутина

Поглавље 7: Болест и смрт краља Драгутина

И када се мало задржао овај старац код христољубивога краља, и када је прошло неко време, паде овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан у љуту болест, и поче веома боловати. И разуме овај христољубиви да неће избећи љуте смрти у тој болести. И, опоменувши се у уму своме, поче плакати горко, говорећи: „О јаој мени, о тешко мени јадноме, јер дође време посечења смрти моје, да ме уграби ка оним вечним мукама неспремна.“ И тако посла писма ка епископима и игуманима и ка свој властели, који су силни у његову отачаству, говорећи: „Нека вам је знано, вазљубљени, да се приближи време мога престављења¹, и не знам у који дан и час се растављамо. Но сетивши се маловременога мога живота са вама и љубави коју сам имао према вама у Господу, брзо дошавши, гробу предајте тело моје.“ Када је такве гласе послао, они који су их примили брзо пожуривши се дођоше ка овом благочастивом, обузети великом тугом и жалошћу, и горко са сузама вапијући говораху: „О сунчана зрако истока истока̂ (истоцима), зар тако одлазиш, ти који си просвећивао разуме срдаца наших? Коме ћемо се ми приљубити? Ко је онај који је био слава наша и радост?“

Јер просвети се ваистину, о љубимци, живот и рад овога христољубивога. Благодат светога Духа живећи у њему, стварала је његов богољубиви живот, и у целу земљу изиђе глас о њему, као што је било речено у списима о неким стварима, јер благородни плод неће отпасти од свога корена. Тако је и овај богољубиви муж увек дочекивао смркнуће дана у сваком исправљању и у подвигу истините вере, и опет дочекивао свануће у богоугодним делима, јер је такву власт он примио од Господа, као што рече у своме светом јеванђељу, говорећи ка ученицима својим: „Ево дадох вам власт наступати на змије и на скорпије, и на сваку силу непријатељску.“² Тако је и овом благочастивом дао да не могу ни сам сотона ни његови бесови стати против њега (његова лица) или јавити се. Јер приношаше Богу непорочну жртву, своје молитве, не само за себе но и за умно стадо, тј. народ отачаства свога. Јер такве тражи отац наш небесни, као што рече говорећи ка жени Самарјанци: „Бог је дух, и ко му се клања, духом и истином треба да се клања.“³ И у толикој љутој болести не изнеможе од таква подвига и исправљања, колико је био навикао, говорећи речи апостола Павла, који је овако рекао: „Када сам у немоћи, тада сам силан, и сила моја се свршава у немоћи.“⁴

И, када се сабрао сабор отачаства његова, као што напред указасмо, и овај благочастиви великом жељом свесрдачне љубави ка Богу захте да прими монашки образ, говорећи ка целом свештеном сабору епископа, игумана и изабраних монаха, који су дошли на његово представљање, и молио их је, говорећи: „Браћо и оци, молим вас ја грешни, приступивши свршите све по достојанију, што ја грешни желим, ако и нисам достојан но милостиви је Бог свима у њега уздајући се, приступам ка оваком делу нелицемерно, јер он чини вољу оних који га се боје и молитву његову услишаће.“ И чувши сви речи овога христољубивога, изменише своје мисли у велику скрб и жалост. И пошто је спремљено све што треба за њега, и сам нагнувши се од одра свога на коме лежаше, и тако отворивши своја богохвална уста, поче говорити: „Колико ми је слатка реч твоја, Владико Христе мој, коју си рекао у светом твоме јеванђељу, водећи нас грешне у покајање и рекавши: Ходите ка мени сви који се трудите и обремењени, и ја ћу вас упокојити⁵, и опет: Узмите јарам мој на себе, јер је добар и бреме моје је лако. И томе ревнујући, ја, јадни, хоћу да испуним на себи твоју реч.“⁶

И када је ово по законском уставу свршено, и тако обукоше га у монашке хаљине, и после овог наложише на њега велики анђелски образ, нарекоше му име Теоктист монах, назван у анђелском образу.

Велики плач и ридање и жалост била је у свему отачаству овога блаженога, видећи ово што се збива са њиме, и горко вапијући са сузама, говораху: „Зашто се разлучујеш од нас, добри пастиру наш и учитељу? Ко ће се место тебе такав наћи као што си ти, бранећи земљу отачаства свога? Јер твога имена убојаше се сви који зло мисле. Помоћу Владике твога Христа изгубљено стече, и расточено сабра, и сиромашно обогати, и пало подиже, и неславно прослави, и оно што сасвим никада није било, показа дивно и преславно у своме отачаству. Неисказана су твоја добра дела, о блажени, којима те Бог прослави на векове. Јер ти си јеретички кукољ духовним српом из корена посекао, и тиме си се назвао обитељ светоме духу.“

Овако су говорили његови вазљубљени жалосним речима, и, оставши још мало у животу, овај благочастиви разумним речима саветовао је своју супругу и вазљубљенога сина свога Владислава, и по реду силне државе своје, како ће живети у доброј вери и чистоти, и смислено, и како ће разумно бранити земљу отачаства свога, од малог до великог упућујући слатким речима својим. И писма посла ка вазљубљеноме своме брату христољубивоме краљу Стефану Урошу, јављајући му све о својој смрти. А ту је био и монах овога преосвећенога, звани Атанасије, и заповеди да му даду све што треба, и дарове драгоцене посла ка овоме преосвећеноме, говорећи: „Прости ме грешнога, господине и оче мој, јер ево идем на пут на који нисам никада ишао.“ И, док је ово трипут блажени говорио, вршила се над овим блаженим пјенија и надгробне песме, и тако предаде Господу свој дух, дан је био петак, а час девети.

И ово чујте, вазљубљени. Као што је по достојању обичај да се омије тело умрлога водом, тако је било и са овим блаженим. И, када су га хтели омити, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучена у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, нису могли. И, када су га много квасили водом, једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико није знао за живота његова. Друго чудо чујте, вазљубљени, јер вам истину говорим: Овај благочастиви, живећи са женом својом у своме животу, мислим, више од двадесет и три године, не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра. О овоме каже блажени апостол Павле, говорећи: да има који имају жене, као и да их немају.⁷ И свршивши сва надгробна пјенија и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи иђаху ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Георгија (Ђурђеви Ступови) у његов манастир, и ту све обично свршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана.

Заповедио је у животу своме и са страшном клетвом изрекао је говорећи: ако се јави каква благодат божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље. Тако је и било, јер Бог прославља оне који га славе.

Такови беху подвизи и страдања и богоугодна дела овога блаженога, и кроз њих прими неувели венац царства небеснога. Достојно је, вазљубљени, да и ми ревнујемо овоме, да се не лишимо вечних добара у Господу.

Би престављење овога преблаженога и доброга ваистину подвижника месеца марта, двадесет други дан, треће недеље свете четрдесетнице, у петак, у час девети, и тако се разиђоше свако својој кући, славећи и благодарећи јединога Бога, који се слави у светој Тројици, Оца и Сина и св. Духа, коме и од нас нека је свака слава, част и клањање, сада и увек и на векове векова. Амин.

Напомене

1. Престављење, смрт.
2. Јеванђеље по Луци (10, 19).
3. Јеванђеље по Јовану (4, 24).
4. Друга посланица Коринћанима (12, 9-10).
5. Јеванђеље по Матеју (11, 28).
6. Јеванђеље по Матеју (11, 29—30).
7. Прва посланица Коринћанима (7, 29).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9