Живот краља Драгутина

Поглавље 5: Драгутин одлази у Мачву. Драгутиново кајање и подвизавање

А благочастиви и христољубиви краљ Стефан, кога ћу, о љубими, усудити се назвати другим многострадалним Јовом, или боље рећи Аврамом праведним и гостољубивим, који, волећи госте, и анђеле прими у старости својој, исто тако и овај господин мој, ревнујући њихову обичају, оставивши славу земаљског царства и свој престо, и од тада сасвим не хтеде ништа од тих пролазних ствари, и уставши оде у област државе своје, у земљу звану Мачва, коју му је дао таст његов, краљ угарски. Тамо дошавши са женом својом, благочастивом краљицом Кателином (Катарином) и са једним делом властеле своје, овај благочастиви носио је у срцу своме ризницу многоцењенога бисера, Христа, и хотећи се обогатити његовом благодаћу, која све даје, дође у ту земљу да је просвети, и да народ, који је био у тами и мраку незнања, по учењу божанскога писма приведе ка светлости спасоноснога живота.

Шта да кажем, о љубимци, ја смирени Данило, или шта прво да кажем? Одакле да почнем толике трудове и страдања овога благочастивога мужа, неисказане подвиге и бдења и ноћна стојања, непресушне изворе суза његових? Ко ће наћи таквога који ће вам све по имену изложити неисказана његова чуда, милостиње ништима, утехе малодушнима, састрадања онима који су у скрби, избавитеља увређенима, многосветла светилника божаственим црквама? Јер овоме Господ посла своју светлост и истину да га оне васпитају и воде¹ и у велико и у свесрдачно кајање и богоугодне трудова, о чему смо наумили да саставимо слово, колико је могуће.

После овога, овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан, осмеливши се тако, имао је свагда страх господњи у срцу своме, и био је распаљиван његовом љубављу вере истините, и прионуо је само за њега душеумном мишљу својом, према речима пророка: „Мени је добро приањати Богу, и полагати на Господа своју наду.“² Јер он је једини добар и милосрдан душељубац и стројитељ нашега спасења, јер увек чека наше кајање, јер прима све као (и) разбојника и митара, само ми не престајмо вапити ка њему непрестано са сузама. Јер овај благочастиви овако говораше, сам себи излажући мисао своју овако: „О душо малаксала, о душо убога, све дане живота свога проживела си у небризи; о душо, већ зађе сунце и ево твој век је при крају, ти која си волела грех. После овога немаш никаква дела у овом веку. Нема ти спасења, но вечна мука. Мало времена имаш да се покајеш од зала својих, која си (јадна) учинила; но уздахни и оплакуј себе, и устани од сна очајања свога, од тежине и лености, и подигни руке своје, и повичи из дубине срца ка ономе који те може спасти, и реци: наставниче, Спаситељу, гинем, могуће ти је спасти и помиловати, јер сам створење руку твојих, само ако хоћеш. Јер ево нисам као онај (тј. раслабљени), који је тридесет и осам година боловао, кога си само речју здрава учинио; но ја грешник од младости своје сам раслабљен мноштвом безакоња својих, и нисам достојан погледати и видети висину небеску или назвати свето и славно име твоје. Но, пошто си ми сам рекао: Позови ме у дан скрби твоје и услишаћу те³, зато сада зовем и вапијем: Отвори ми, предобри Владико, отвори ми недостојноме и јадноме двери милости твоје, јер ти си просвећење и светлост омраченима, као што рече у светоме твоме јеванђељу: Ја сам светлост свету, и који иде за мном, неће ходити у тами⁴, и опет: Ако ко реч моју сачува, неће видети смрти никада.⁵“

Док је благочастиви све ово у молитви говорио ка Христу, Владици свију, незлобиви Господ Бог наш, брзо приклањајући божанске уши своје на слушање вапаја оних који страдају, и не одвраћајући свога доброга лица од оних који га призивају истином, тако исто не удаљи милости своје ни од овога угодника свога, хотећи да га прослави у добрим делима у овом веку и да написано буде име његово у књигама живота. Јер овај благочастиви имађаше велику и свесрдну љубав према Богу, изнад многих у роду своме, светлећи се сваком врлином као многосветла зрака сунчана у своме отачаству, хотећи свима свакако довољно собом показати (пример). Бог је преводио овога праведнога мужа од толике славе његове и части и престола царскога, и од свега његова што је раније имао владајући у отачаству своме. И беше у тој страној земљи, чекајући обећање наде. Јер многа његова страдања показаше се као уздање у Бога, по апостолу Павлу, који овако каже, јер рече: „Једни за Христа Исуса тело своје распеше страдањима и похотама“⁶, као и овај блажени, духом живећи, ка духу ревнујући, у жељи да овим и сврши. Јер његов век пун младости и снажне храбрости према противницима пролажаше. Јер то све сујетно и кратко, као и цвет пролетњи венуло је. Јер снага и крепост изнеможе и уједно и пропадљиво тело, а кости састављене сухим жилама приклонише се на ову ствар, (тј. наду к Богу). Јер овај слуга Христов са великом смелошћу оплакиваше себе пре времена, и увек говорећи у своме уму сам себи: „Оплакуј себе, убоги човече, кај се док имаш времена, да не чујеш тамо: Зар се сада кајеш, када није време покајању? Јер човек, злато или сребро изгубивши, наћи ће друго; а изгубивши време покајања, никада неће наћи друго (тј. време за кајање).“ У овоме нас учи и поучава божанствени апостол Павле: „Док имамо времена, покајмо се, чинећи богоугодна дела.“⁷

Овај богоугодни и Христу вазљубљени, муж жељени и сасуд изабрани, одбацивши далеко од себе своју одећу, царске хаљине и златни појас који ношаше, облачи се у поцепане и искрпљене, а паше се јако ужетом од сламе по нагу телу своме, говорећи у радости срца: „Опасао си ме весељем да прославим твоје свето име.“ А вретишче од длаке (оштре) навукавши на своје тело, овако говораше: „Обуче ме, Владико, у ризу спасења.⁸ Јер ево, Господе мој, када сам у младости својој носио железно оружје и ратовао против оних који су са мном војевали, велику тугу трпело је тело моје од тежине таква оружја, а сада у оваком оружју, у које си ме удостојио да се обучем, са великим весељем трудим се да војујем теби, бесмртноме цару сила. Јер знам да се приближи долазак твој. Но тешко мени, који немам да ти принесем плода добрих дела; јер ево предвиђајући гневни глас твој, бојим се и дрхћем када будеш рекао: Идите од мене проклети у огањ вечни, спремљени ђаволу и анђелима његовим.⁹ Колебају ме вали бесовских нападаја, но утврди мој ум непоколебљиво, тело ми дрхће, а слух мој нека чује поуке твојих божанских речи. Дај ми извор суза да умијем душевне нечистоте, и да се не удаљим од твоје милости у страшни и грозни онај дан, од кога дрхће душа моја и ужасавају се састави тела мога.“

Ово ћемо, дакле, казати, вазљубљени Христови љубимци, овај христољубиви сваке ноћи постељу своју сузама мочаше, слично пророку и Богооцу, који каже у неком псалму: „Измићу сваке ноћи одар мој, и сузама мојим омочићу постељу моју.“¹⁰ Јер не само да оплакиваше себе, но и сна не даваше очима својима, ни дремања веђама својима.¹¹ Шта сам ја рекао да постељу своју сузама мочаше? У земљи беше ископано место као и гроб, у коме је мало отпочинуо од многога бдења свога и од труда ноћнога стојања када је легао, а гроб беше пун трња и оштрог камења, тако да није могао лећи у сласт, а уз то, легавши у њега, много је плакао и био се у прса горко, са тугом срца вичући ка Спаситељу своме, Владици Христу: „Ох, ох, светлости моја слатка Исусе, како се удаљих од славе твоје? Дао си ми очи да гледам светлост твоју, а ја њима угледах зло. А знајући да си ти истинити Син божји, и ти си превечно слово, који седиш с десне стране Оца, будући у подобију очеву, ти си простро небо као кожу и утврдио земљу на водама, и слично море оградио си песком, учинио си да те анђелске силе опевају, а природа земаљска да те непрестано хвали. Јер ти си онај који постављаш земаљске цареве и који им снабдеваш царство, и који им у руке предајеш управљање народа. Међу њима је множина оних који те хвале, Господе, и који се боје твога светога имена. А ја јадни заборавих тебе, Бога свога, који ме је створио.“

Овако моливши се са сузама опет устајаше од таквог рова (гроба) земаљскога, имајући у рукама својима божаствено јеванђеље, које непрестано прочитаваше, и отворивши божаствена уста своја, са Давидом појаше божаствену песму, говорећи: „Подигну ме из рова земље и исправи стопе моје, и положи у уста моја нову песму.“¹² И опет: „У ноћима подижите руке ваше ка светима и благословите Господа.“¹³ И опет: „Боже, Боже мој, ка теби раним, ожедне тебе душа моја, (а колико више тебе тело моје).“¹⁴ Јер ваистину је приносио Богу нескврну и чисту жртву, молитве своје, целим бићем човечјег састава. Веома љубљен беше он и од свију поштован и од свију очекиван, сваким добрим делима утврђујући се, и ка овима све више јако се бринуо, а раскош вредним уздржањем победи, говорећи по апостолу: „Браћо, умрећемо греху, да живимо Богу“, и опет: „да не царује, дакле, грех у смртном нашем телу, да слуша похота његових.“¹⁵

Он често оваке речи говораше: „Помени се, јадни човече, не варај се у овом веку, и помисли у уму своме да наш живот ништа нема осим сузе и уздахе, презире и мржњу, непријатељства и зависти, и лукавство, злобу и неправду и неситост. Које је од овога што нас води у живот вечни? Зар нам не приводи реку огњену и муке неисказане? Зар нам не представљају љуте и немилостиве анђеле? Зар добри и милосрдни Бог не одвраћа због овога свога лица од нас, говорећи са гневом: Отидите од мене, проклети, у вечни огањ, јер вас не познајем.¹⁶ Било богатство, било слава, било здравље и сила, било лепота изгледа, ништа од тога неће поћи на суд Владичин. Јер све ће слично сенци погинути и као сенка прећи ће, само ћемо ми наги и обремењени грехом стати пред суд Владичин (Христов). Јер све човечје је ваистину таштина и непостојано је, по ономе који говори: Све на земљи је таштина над таштинама, и све је таштина; и по апостолу, који каже: Ништа не донесосмо на овај свет, нека се зна да ништа не можемо ни изнети.¹⁷ овоме рече један од премудрих: Када човек умре, наследи гмизавце и звери и црве. Немојмо, вазљубљени, погубити душе своје ради пропадљивих и пролазних (ствари).“

Овај благочастиви и христољубиви Стефан оваким речима утврђиваше ум свој, говорећи: „Прикуј тело моје страху твоме, јер се убојах од твојих судова¹⁸; и учини са слугом твојим по милости твојој,¹⁹ и утврди ме пред тобом на векове. Јер ако безакоња моја погледаш, Господе, Господе, ко сам ја грешни, који ће моћи постојати?²⁰ Јер, Владико, ако спасеш праведника, шта је у том велико? Или ако помилујеш чистога, није ништа чудно. Такови су достојни милости твоје. Но пожури брзо, Христе мој, у помоћ мени недостојноме, и избави ме од уста лукавога звера, и приону за земљу утроба моја. Но пошаљи благодат твоју (вођену светим твојим анђелом) мени у помоћ да умртвим телесне страсти.“²¹

Шта ћу рећи, о љубимци, или како да изнесем његове подвиге и страдања, и молитве и свеноћна стојања и бдења што претрпе? Јер блажен је живот његов у овом веку и часна је смрт овога богољубивога мужа пред Господом. Јер колико је богатство његово и слава земаљска, премного злато и драгоцени бисер, и скупоцено царско одело и све остало од такових, све ово богоугодно и целомудрено расточаваше. Прво, колике је милостиње даровао у божаствене храмове и потребе и сасуде црквене, правећи у дому своме свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путире, дискосе и велика нафорна бљуда (зделе), кадионице, ручке, рипиде и златне свећњаке, и друго, што је потребно од таквих ствари, свештеничке златоткане драгоцене одежде. То све чинећи у дому своме шиљаше на дар божаственим црквама, и не само црквама отачаства свога него и у друге благоверне народе, говорећи: „Твоје (дарове) од твојих (дарова) приносим ти, Спаситељу мој.“ Драгоцене дарове потребне чрнцима тих места и целом црквеном клиру, свакоме према своме позиву довољно даваше, за одевање тела њихова и да се исхране. Он свима овима шиљаше своје вазљубљене и поверљиве људе да ово дају, са љубазним и смиреним речима, пишући им и говорећи: „Примите ове моје мале приносе вама, и молите Господа Бога за мене грешнога, не би ли какогод вашим светим молитвама био мени милостив судија у дан страшнога испита.“

Видите, дакле, вазљубљени, таква су била искушења и печали овога благочастивога мужа, јер колико је живео у светској сујети, никако се није удаљивао од богоугодних дела. Тако треба човек, удаљив се од света и онога што је у свету, да се једино брине за душу своју или како ће угодити Богу, не обраћајући пажње на оно што је од овога света. Но опет ћемо изнети његово велико трпљење и снагу и безбројне трудове. Јер он, живећи у овом свету, имајући жену и децу и државу велике земље, и бринући се о толиким својим војницима и о управи дома свога, и како да брани и штити земљу отачаства свога од наиласка и насиља иноплемених народа, и све ово чинећи, ниуколико не остављаше богоугодних дела, нити злоба измени његова разума, нити лукавство превари његову душу. Јер за такове рече Соломон: „Угодан беше Богу и вазљубљен живећи у свету.“²² А више је имао у своме срцу смерну кротост, слушајући речи апостола Павла, који овако каже: „Знате благодат божју да ради вас осиромаши будући богат, да се ви обогатите његовим сиромаштвом.“²³ А наводи и друго место које каже: „Владајте се као што доликује звању којим сте позвани, са сваком смерном мудрошћу, кротошћу и трпљењем.“²⁴ Све ове врлине које рекосмо извршиваху се у овом благочастивом. Почетак свакога његова успеха је у Богу, јер шта да кажем о толику његову подвигу и трпљењу, и ноћном стајању његову, молбама, молитвама и божанским песмама? Све ово чињаше стојећи на тајном месту и мучећи тело своје, слушајући реч Владике у светом јеванђељу, који каже: „Када се молиш, уђи у клет своју и затвори врата своја, и помоли се Оцу твоме, који је у тајни.“²⁵ Јер тако знајући свагда чињаше. А када биваше време ноћнога пјенија да иде са збором у цркву, и према законском црквеном уставу на његову двору, он сам налажаше се пре свију у цркви, и пошто је ту свршио обична пјенија, иако је ноћу рано било, опет је одлазио на оно исто усамљено место, свршавајући све по достојању, како беше навикао. Ту стојећи у великом подвигу, крепким гласом и топлим сузама вапио је ка Владици, као када ко страдајући од љуте ране крепко зове вапијући, ако би ко могао да му помогне. Тако чињаше овај богољубиви не само у своме дому него ако се догодило да иде на неки пут, на којем год месту, тако чињаше, као и у своме дому, увек је био ископан гроб у земљи, и место мекане постеље било је прострто оштро камење и трње, и у тако спремљеном (гробу) лежао је, као што смо раније у овом спису указали. А ја, грешни Данило, био сам тајни зналац неких такових његових подвига. Колико смо могли, рекли смо вашем богољубију његова богољубива давања и дарове ка иноплеменим народима, царевима и војводама и осталим силнима. У руску земљу много пута шиљаше посланике своје са драгоценим даровима ка божаственим црквама и манастирима, и милостиње ка ништима и маломоћнима. Јер, у тој руској земљи имао је веома љубљенога свога пријатеља, кнеза Василија, и њему по достојању дужну част одаваше, шиљући му слатке речи са великолепним царским даровима. Шта ја то кажем, зар само у ову једину земљу? Не само овде, но и у свети град Јерусалим, ка гробу господњем, и светим местима која су тамо, на Синај, и у Раит, и на друга тамошња места, која припадају ка светом господњем граду Јерусалиму. Тамо одоше многи његови дарови и милостиње, које шиљаше тамошњим монасима, имајући срдачну жељу за њих, ако би му било могуће како год да снабде њихов иночки живот.

Но да изнесемо како овај благочастиви и христољубиви муж ваистину имађаше велику жељу и љубав како би му могуће било да види она велика и дивна места која споменусмо у овом спису, места где се ваплоти и поживе Господ наш Исус Христос, поставши човек да спасе човека, ревнујући оним богоугодним делима великог архијереја Христова кир-Саве, трудима његовим и путовањима, због којих се прославља у спису његова житија. Тако је и овај господин мој хтео учинити. Но када то чуше великаши у његову отачаству, дођоше говорећи му: „Ево све видимо што хоћеш да учиниш и како хоћеш да се разлучиш од нас, најслађи наш господине и хранитељу. Но коме остављаш нас сироте? Ко ли је такав као ти, који нас може бранити, нас и целу земљу отачаства твога од навале непријатељских народа? Јер, ево, многи се цареви убојаше твога имена, дивећи се храбрости твога ума. Јер нећеш ти дати другоме своје славе, нити туђем народу својих корисних.“ Таквим и многим другим жалосним речима би задржан од својих, од своје намере, коју беше наумио.

Овај благочастиви предржа земљу отачаства свога, доби многе крајеве угарске земље, а такође и од босанске земље²⁶. Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и св. Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској цркви. Јер толику своју славу и небројено богатство хођаше оставити, у намери да странствује као ништи и убоги Христа ради, и да постигне живот оних који страдају ради Христа, скитајући се у горама и пећинама и у пропастима земаљским²⁷, говорећи сам к себи: „Тешко мени грешноме, обложеном бригом овога света и толико сагрешившем Владици своме Христу.“ И пребиваше непрестано у многом умиљавању и у духовним сузама, дан и ноћ. Од оних монаха тих места која споменусмо (тј. св. земље), имао је неке као духовне оце, у писму препоручивши се к њима, да им буде духовно чедо у Господу. Такође у писму исповедаше им своје грехе, и даваше их њима на расуђивање, да би му дали епитимију, колико припада за његове грехе. А ови, духовни оци његови, такође у писму даваху му заповести и души корисне поуке, говорећи: „Ако ово извршиш, чедо наше духовно, поверено нам у Господу, што ти заповедисмо, ти ћеш се настанити у бесконачне векове, где је неисказана радост са анђелима и светлост вечна у Господу.“ Једнога од достоименитих таквих монаха имао је као свога духовнога оца на Јордану, званога Галактиона, и ка овоме имао је велику смелост бринући се за њега, и њему даваше све своје имање, говорећи: „Оче, узми моје имање и подај га ништима.“

И сам овај христољубиви (тј. Драгутин) даваше непрестано милостињу ка ништим и страним и маломоћним, хромим и слепим. Сви, слушајући о превеликој милостињи његовој, не само из земље отачаства његова но и од других околних народа и далеких крајева, сви иђаху ка њему у доброј нади, у славни његов двор у Срему, место звано Дебрц²⁸, веселим ногама, знајући да ће примити довољно милостиње несказане. А примивши је, радосним и веселим ногама враћаху се сваки својој кући. У срцу његову није се јављала таква мисао која каже:„Оставимо нешто да ујутру дамо“, или: „Неће ли бити доста деци мојој или жени?“ На то није пазио, јер беше отац сиротих и бранитељ удовица.

Напомене

1. Псалам (43, 3).
2. Псалам (73, 28).
3. Псалам (50, 15).
4. Јеванђеље по Јовану (8, 12).
5. Јеванђеље по Јовану (8, 51).
6. Посланица Галатима (5, 24).
7. Посланица Галатима (6, 10).
8. Књига пророка Исаије (61, 10).
9. Јеванђеље по Матеју (25, 41).
10. Псалам (6, 6).
11. Псалам (132, 4).
12. Псалам (40, 2—3).
13. Псалам (134, 2).
14. Псалам (63, 1).
15. Посланица Римљанима (6, 11—12).
16. Јеванђеље по Матеју (25, 41).
17. Књига проповедникова (1, 2) и Прва посланица Тимотеју (6, 7).
18. Псалам (119, 120).
19. Псалам (119, 124).
20. Псалам (130, 3).
21. Псалам (44, 25).
22. Премудрости Соломонове (4, 10).
23. Друга посланица Коринћанима (8, 9).
24. Посланица Ефесцима (4, 1-2).
25. Јеванђеље по Матеју (6, 6).
26. Године 1284, Драгутин је добио од свога шурака, угарског краља Ладислава Четвртог, Срем, Мачву, босански крај Соли и Усору.
27. Посланица Јеврејима (11, 38).
28. Дебрц је био на путу између Београда и Шапца. Северозападни део Србије се онда звао Доњи Срем

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9