Лектира

Живот краља Драгутина

Аутор

Данило Други

у

, , ,

Живот краља Драгутина / Данило Други ; превео Лазар Мирковић ; приредио Зоран Тасевски1

Месеца марта, дванаести дан, живот благочастивога краља Стефана Сремскога, званога Драгутина, а у монаштву Теоктиста монаха

Садржај

Поглавље 1

… Узевши Богом дарованога им сина, пород добре вере, донесоше га у цркву господњу, и учинише све обично о детету по божаственоме закону, даровавши му бању светога крштења, и крстивши га у име Оца и Сина и светога Духа и дадоше му име Драгутин2, који ће заиста бити драг и угодан Богу у сваком добом делу, и који ће толико узрасти целомудреним умом.

Јер почину на овоме младићу дух премудрости, дух страха и разума божја. Богоотац пророк Давид рече говорећи: „Из уста младенаца и оних који сисају спремио си хвалу.“3 Јер начетак Господу је исповедање његово. Добрим делима служаше Господу у младости својој, испуњујући речи које је пророк рекао: „Не ревнуј лукавим, нити завиди онима који чине безакоње“, свакако чувајући себе, да не даде Господу безумља уснама својима, у сладост примаше речи божаствених списа, и у њима утврди свој ум од све душе, говорећи: „Закон је твој светлост мојим стазама, и неправду омрзнух и постаде ми одвратна, а заволех твој закон.“4

Када је доспео до младићког узраста, и, пошто је Христос, сунце, праведно освећивао његов ум, овај богољубазни младић учаше се да поје Господу: „Господе, кажи ми да разумем.“5 И дадоше га родитељи његови на учење светих и божаствених књига, и њих убрзо научи, вешто и разумно, и, наслађујући се добрим и красним речима њиховим, хтео је да спреми већу наду не само себи но и целоме своме Богом дарованом му отачаству. Хотећи га из блата греховне дубине, осветивши га својим поукама, привести ка разуму Христове љубави, трудио се је да испуни недостатке родитеља својих. Овај христољубиви младић, ваистину беше дар дарован његовим родитељима, и, имајући свагда велику радост у њему, непрестано слаху Господу Богу благодарне молитве за утврђење његово у животу и доброј вери, и волели су га веома, и на њему се испунио неисказан диван изглед, и увек су се бринули о овом душељубазном им чеду, и васпитаваху га родитељи његови са страхом божјим у сваком благоверју и чистоти, и научише га сваком богољубљу и добром владању.

Поглавље 2

Драгутин узима за жену Кателину (Катарину) кћер угарскога краља Стевана Петог — Стефан Урош Први обећава сину Драгутину престо

Када је прошло извесно време, и када је дорастао овај блажени до младићког узраста, хтели су његови родитељи да се по закону ожени, и узевши кћер од царскога племена угарскога народа, заручише му благочастиву жену, звану госпођу Кателину. А отац његов, благочастиви и христољубиви краљ Урош велики, обећа му дати краљевство, и са великим обећањем изрече да неће прекршити свога обећања, но да ће га учинити краљем у отачаству своме, у српској земљи, и да ће му за живота свога даровати свој престо. Такође и свату своме, краљу угарскоме, обећа се, говорећи му: „Хоћу да даш кћер твоју за мога сина, јер ће у великој части и хвали ићи ка царскоме престолу и бесценом бисеру. Јер ево ћу учинити да син мој буде самодржавни краљ свој српској и поморској земљи.“

Када се ово свршило, живљаше овај богољубиви младић са својом женом у двору родитеља својих гледајући ка вишњему истоку истока, чекајући неиспитане милости свога љубитеља Христа, који је подигао рог православне вере христољубивих прародитеља његових и родитеља, желећи и сам великога просвећења Спаса Христа. Имајући свагда у срцу своме смирену мудрост, живљаше безлобним животом, и сети се оне речи Владичине коју рече својим ученицима: „Ко хоће међу вама да буде први, нека буде последњи од свију.“6 И опет: „Сваки који се узноси, понизиће се, и који се понижава, узнеће се;“7 јер каже један међу премудрима: „Сва дела смернога јавно ће изићи пред Бога.“8 И овај младић, послушавши добру реч, вапијаше: „Приону душа моја уза те, и мене узе десница твоја. И ти си онај који ми спремаш наследство моје. На теби се утврдих од утробе, из утробе матере моје9, знам, Владико, да се сваки који се узда у тебе, неће посрамити никада. И нека буде са мном грешним слугом твојим по твојој вољи.“ И тако се покораваше својим родитељима у свему, осећајући нелицемерну љубав према свима, и утврђујући у себи заповести списа речи божјих. И живео је у побожности и чистоти у дому очеву са нешто мало људи својих, гледајући ка милостивоме Богу свију, и чекајући да прими оно што му је његов родитељ обећао.

Поглавље 3

Драгутин моли од оца престо или део земље, али га отац одбија. Драгутин збацује оца са престола. Родитељи Драгутинови одлазе у Захумље, где је Стефан Урош Први умро

Када родитељ није хтео да испуни што му је рекао, и видећи се овај богољубиви младић у великој тузи и жалости да нема ниједнога одељенога дела од свога отачаства, где би засебно пребивао, а уз то слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста, краља угарскога, који виде да му родитељ његов не даде што му обећа, павши на колена, поче се молити родитељу своме, говорећи са сузама:

„Оче, дај ми достојни део твога имања10 колико хоћеш, и види моје велико трпљење, колико времена чекам да примим милостиви твој дар; јер ево сам у великој скрби и жалости, и презиру и дражењу од оних који су око нас.“ А родитељ се његов, по наговору лукавога непријатеља, није обазирао на његове речи, и не измени се срце његово да у љубави и милости даде сину своме што му је обећао дати, престо свој или било неки део државе своје. Богогласна свирала, васељенски учитељ апостол Павле, саветујући богоугодну љубав родитељима са децом, говори: „Децо, не дражите родитеље, и родитељи не досађујте деци, но храните децу вашу дајући им дужни део.“11 И опет је молио свога оца, говорећи: „Господару мој, колико слугу твојих живе у сваком изобиљу, а ја, љубљени син твој, без твога сам милостивога милосрђа. Имајући ме као богатство душе у мојој младости, и увек веселећи се због мене, лишаваш ме земаљскога богатства, жалостећи ме. Можеш учинити милост твоме чеду колико хоћеш. Учини да нисам лишен Богом дароване ти државе, нека буде истинита реч уста твојих, колико си обећао мени, љубљеноме сину своме. Јер боље ти је да ме предаш смрти него да ме лишиш давања у љубави и имања славе твоје.“ Син његов говорио је са сузама ове дирљиве и жалосне речи, не би ли се како изменио његов родитељ на милосрђе.

А пошто овај није обраћао пажње на његове речи, виде овај богољубиви младић да је његова душа жалосна, како се каже, до смрти12. И пошто је био у великој смутњи ума свога, није знао шта да чини, коме да се потужи, ко да га избави од толике печали и жалости. И погледавши очима својима на небо, рече са сузама: „Владико, милосрдни, вишњи цару, буди милосрдан мени, грешноме слузи своме, јер ко ће се са мном потрудити, видевши ме колико страдам?“

Када му је таква мисао дошла на ум, уставши са некима својим верним му људима, оде тасту своме краљу угарскоме и јави му своју жалост, што му се догоди од родитеља свога. И ражалости се веома његов таст због невоље која му се догодила, и свесрдно се заузе, хотећи му помоћи, и рече му: „Колико хоћеш даћу ти војника својих у помоћ.“ И тако узевши велику силу народа угарскога и куманскога13, и пође брзо, водећи са собом велику победу. Дошавши ка родитељу своме, краљу Урошу великоме, опет га је молио, са сузама говорећи: „Господару мој и оче, дај ми, љубљеном чеду своме, достојни део имања твога. Јер, гле колико времена проведох као ништи гост у твоме дому чекајући да примим твој милостиви дар, од тебе милосрднога родитеља мога. А ти ме у овом ниси послушао. О велика и љута неситости, шта мислиш? Хоћеш ли да царујеш на векове? Не реци, и не варај се. Ево држиш маловремену храну, наслађујући грло своје. Али погледај на сутрашњи дан, јер не знаш шта ће родити данашњи. А ми кажемо: О злога и брзо несталога имања! О горкога среброљубља и ненасите утробе! Горе је ваистину од паучине. Требало би да и душу своју положиш, ако би било могуће, за свога сина, а ти од земаљског богатства нећеш да му даш достојни део. Слушај реч Владике, који каже: Јер отац је, рече, у Сину, и Син у Оцу14. Зар они немају једну вољу и једномисаони живот и љубав? А ти се не сети да учиниш милости чеду бедара твојих.“

А шта је било после овога? Када родитељ његов није примио такве његове речи молбе, него се још великом јарошћу разгневио на њега, овај младић видећи се у таквој напасти, и да је двоје пред њиме: смрт или живот, и не знајући шта да чини, подиже руку на свога родитеља. И пошто је била међу њима велика борба у земљи званој Гацко15, син одоле своме родитељу, и узе престо његов силом. И када је сео краљевати на престолу оца свога у српској земљи, назва се благочастиви и христољубиви и самодржавни све српске и поморске и подунавске и сремске земље краљ Стефан. Видиш ли, о мили, како свршава слава и земаљско богатство? Зар не разорава прво закон, а подиже распре и ратове и све зле немире? Јер о овоме богодухновени орган, као орао летећи више небеса, апостол Павле, јавља говорећи: „О ја, јадни човек! Ко ће ме избавити од печали живота овога света?“16 И опет рече: „Ко хоће да буде друг овоме свету, непријатељ божји назива се.“17 Родитељ овога благочастивога краља Стефана оде у неку земљу, звану хумска земља, тамо сврши свој живот, и би часно пренесено тело његово, и положише га у његовим рукама начињеном манастиру, у дому свете Тројице, у месту званом Сопоћани, и ту лежи и до овога дана у славу Христа Бога.

А жена његова, благочастива краљица Јелена, дође к вазљубљеноме сину своме, благочастивом краљу Стефану. И њу прими са великом чашћу и славом, и одели јој неки део земље државе своје за пребивање њезино, одајући јој дужну част, као син матери својој, говорећи јој: „Госпођо моја и мати, нећу да се лишиш богатства и имања славе моје, колико ми је Господ даровао, као што је мени наумио учинити мој отац, да ме одстрани и отуђи од своје славе. Него ћу рећи: Бог цар наш на небесима и на земљи, и све што усхте и створи18. Јер пророк и Богоотац Давид рече: Овога понижава, а овога узноси19. Која ли слава на земљи не пролази? Јер, ево, очи твоје видеше све што је било и што се догодило. А ти, као чедољубива мати, у великој љубави узми сва моја богатства, и колико хоћеш даћеш ми из твоје руке. А ја ћу се по достојању теби покоравати и служити теби са страхом и љубављу истините вере, и теби чинити већу част и славу, не би ли како ради тебе благослов божји наследио. И колико ти сагреших, опрости ми. Твоје свете молитве нека ме утврде у вољи разума божија. Јер објави божаствени апостол Павле говорећи: Молитве родитеља утврђују домове деци20.“

И тако благочастива мати његова госпођа Јелена, најсрдачнијом љубављу са великим умиљењем рече му красне речи, и сетивши се речи апостола Павла рече: „Господару мој и чедо моје љубљено, ево све што се догоди са нама, то не би од руке снаге твоје, но од Бога, у чијим је рукама све и у кога нема обазирања на лице. Он једини све ово учини. Да, ако казне трпимо, Бог нам се обраћа као синовима21, па чак и љуто страдајући, дужни смо хвалити Господа. Јер сам Владика наш, Христос, толике муке и напасти примајући од безаконика и све трпљаше, показујући нам пример да трпимо скрби и напасти које нас сналазе. Мени је добро, према речима пророка: Понизио ме је, да се научим његовим оправдањима22. Разумела сам, чедо моје љубљено, да овај свет пролази и његове похоте23, и суд ме чека, претећи ми огњеном муком и пламеном који се не гаси. Јер, шта је ово богатство? Са чиме ћемо га упоредити? Није ли оно само дрво које има само красно лишће, а плода нема, тј. добрих дела. А знај, чедо моје љубљено, колико желиш и бринеш се и трудиш се, хотећи славе и сабирајући богатство, какву ћеш корист имати од тога? Јер доћи ће ти такав дан, који не знаш, и час који не чекаш, и други ће се обогатити твојим. Зар ниси чуо пророка који каже: Човек сабира, а не зна коме сабира24. Јер исти рече: Безуман и несмислен заједно ће погинути, и оставиће туђима своје богатство25. Но пази, чедо моје љубљено, увек на оно што ће бити. Јер овај наш сујетни живот није живот, но љута смрт. Данас овде, а сутра онде, данас владар, а сутра поданик, данас богат, а сутра ништи, данас судија, а сутра суђен.“

О разума и неисказане премудрости, чиме се прве свете жене украшаваху, као и ова христољубива госпођа Јелена, уздајући се у Бога, божанственим речима поучаваше сина свога. А благочастиви и самодржавни син њезин краљ Стефан, примивши с љубављу и у сласт њезину поуку, и павши на њезине часне ноге, молио се је са сузама, да прими проштење својих грехова и да добије благослов. И ова госпођа, христољубива мати његова, дарова му савршени благослов и мир, и тако пође у одељени јој свој крај, примивши много имање и часне дарове, колико је хтела, од љубљенога сина свога благочастивога и христољубивога самодршца краља Стефана, радујући се и веселећи се у Богу Спаситељу своме.

Поглавље 4

Краљ Драгутин несрећним случајем пада с коња. Кајање Драгутиново. Драгутин предаје престо своме брату Стефану Урошу Другом Милутину

После овога ускоро, иза мало времена, Бог јавља овако знамење овом благочастивом краљу Стефану. Када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечем (рашка жупа), павши са коња, сломи ногу своју. Пошто је била велика узбуна и велика жалост у његову отачаству што је њихов господар тако рањен, плачући говораху: „О моћни и славни и самодржавни господине наш, чувару и заступниче, шта ћемо радити ми слуге твоје, стадо твоје даровано ти Богом? Јер ако ко од околних царева чује за такав твој изненадни пад, ми ћемо насилно потпасти под руку туђинаца, лишавајући се тебе, наш мили господине и чувару, славо наша и радости.“ Многе остале и друге веома жалосне речи говораху, ридајући за својим господином.

А овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан овако је мислио у своме уму и говорио: „Ево видим ваистину да је праведан Господ и да правду заволи.26 Сагреших, Владико, очисти ме, и чинио сам безакоње, опрости ми. Јер прво не послушах заповести божанственога ти писма, како рече у светом твом јеванђељу: Ко злостави оца или матер, смрћу нека умре.27 И опет: Поштуј родитеље равно са Богом. Ове заповести преступивши ја јадни, погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља, да су, ево, моје ране по заслузи; и не само ово, но и горе од овога, што предвиђам, ускоро ме очекује. Јер, ево, грло моје, наслађујући се маловременом храном, загорчава ми се; јер речи родитеља ми ускоро ће ме стићи. Но, Владико Христе, који си нас саздао, знаш нашу немоћ и знаш, Спаситељу, наше суштаство, који си се обукао у њега. Теби једином сагрешио сам и пред тобом учиних зло.28“

Када је тако говорио са великом скрушеношћу свога срца, одмах у тај час посла посланике своје ка своме најмлађем брату Милутину, говорећи му: „Брзо дођи ка мени, јер имам велико тајно саветовање с тобом.“ А он, чувши за такву његову болест, брзо пође ка њему, и дошавши му у место звано Дежево, у области рашке жупе29, и ту учини велико ридање и плач над својим братом. А рече му благочастиви и христољубиви краљ Стефан: „Љубими мој брате, ево, видиш како учиних, тако ми се врати, да више нећу владати на овом престолу, који силом узех своме родитељу. А ако после овога останем на овом престолу краљујући, тело моје има да буде искушано од Господа љутим неисказаним казнама. Јер по делима мојим што учиних, све ово доћи ће на ме. Јер мислим како занавек отпадох од царства будућег (небеског), зажелевши пролазне славе. Јер бол од геене очекује ме, вечне (неразрешне) узе и тама крајња, отровни црв, шкргут зуба, скрб и туга огњене реке. Која ће ме реч избавити, вазљубљени, ко ће се заузети и помоћи мени који се мучим? А ти, драги мој и љубими брате, узми моју царску круну, и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у многолетном животу краљуј и брани отачаство своје од насиља оних, који војују против тебе. Господ мој Исус Христос нека те утврди и укрепи и сила светога Духа нека те закрили, заштићујући те од нападаја лукавога; анђео господњи нека је увек са тобом, и када спаваш и када ходиш, чувајући те и веселећи душу твоју.“

И после овога дарова му свој престо (царски), и како треба прославише говорећи: „Многа нека лета даде Бог благочастивому и христољубиво (и самодржавному све српске и поморске земље) Стефану краљу Урошу“, и све што је потребно иза овога. Даде му драгоцене дарове и злато, и хаљине (златоткане) скупоцене царске, коња свога и оружје своје, које сам на себи, на своме телу ношаше. Све ово даде му говорећи: „Опаши се оружјем овим око бедара својих, силни30, успевај у већем ка Богу, владајући у отачаству своме. Од Владике свију, Христа (никада), се не уклањај (закону божаственог писма вредно се поучавај), родитеља не бешчествуј (но са сваком богобојажљивошћу прилежно поштуј), да ти се умноже године живота. Ништа и убога не презри да не пострадаш љуто са оним богаташем. Од истине не одступи, јер каже Владика наш Христос у (светом) јеванђељу: Ако у истини останете, истина ће вас сачувати31. Молим те, у Господу вазљубљени брате мој, све ово сачувај, и неће наићи зло на тебе; а ако ли и наиђе, хвали име господње благословено на векове, и речима увек и именом господњим противи се њему (тј. злу). У чему си у недоумици да ли је Богу угодно, у њега јединога моли, и по пророку испуниће ти Господ све молбе твоје32. И мене, љубимога ти брата, не заборављај у љубави срца твога. А ја идем у судбину коју ми је Бог одредио, да не пређем у друге векове са силом љуто страдајући у овом животу. Треба да се самовољно предамо ка страдањима и телесним боловима, као што смо вољно учинили зло и оно што Богу није угодно. Према томе, све ово дође на нас, зато те у жалости поменусмо, Господе.“ Утврди га богоразумним речима, и тако се растаде са вазљубљеним братом својим, где му дарова краљевство у Расу, у месту званом Дежево.

Поглавље 5

Драгутин одлази у Мачву. Драгутиново кајање и подвизавање

А благочастиви и христољубиви краљ Стефан, кога ћу, о љубими, усудити се назвати другим многострадалним Јовом, или боље рећи Аврамом праведним и гостољубивим, који, волећи госте, и анђеле прими у старости својој, исто тако и овај господин мој, ревнујући њихову обичају, оставивши славу земаљског царства и свој престо, и од тада сасвим не хтеде ништа од тих пролазних ствари, и уставши оде у област државе своје, у земљу звану Мачва, коју му је дао таст његов, краљ угарски. Тамо дошавши са женом својом, благочастивом краљицом Кателином (Катарином) и са једним делом властеле своје, овај благочастиви носио је у срцу своме ризницу многоцењенога бисера, Христа, и хотећи се обогатити његовом благодаћу, која све даје, дође у ту земљу да је просвети, и да народ, који је био у тами и мраку незнања, по учењу божанскога писма приведе ка светлости спасоноснога живота.

Шта да кажем, о љубимци, ја смирени Данило, или шта прво да кажем? Одакле да почнем толике трудове и страдања овога благочастивога мужа, неисказане подвиге и бдења и ноћна стојања, непресушне изворе суза његових? Ко ће наћи таквога који ће вам све по имену изложити неисказана његова чуда, милостиње ништима, утехе малодушнима, састрадања онима који су у скрби, избавитеља увређенима, многосветла светилника божаственим црквама? Јер овоме Господ посла своју светлост и истину да га оне васпитају и воде33 и у велико и у свесрдачно кајање и богоугодне трудова, о чему смо наумили да саставимо слово, колико је могуће.

После овога, овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан, осмеливши се тако, имао је свагда страх господњи у срцу своме, и био је распаљиван његовом љубављу вере истините, и прионуо је само за њега душеумном мишљу својом, према речима пророка: „Мени је добро приањати Богу, и полагати на Господа своју наду.“34 Јер он је једини добар и милосрдан душељубац и стројитељ нашега спасења, јер увек чека наше кајање, јер прима све као (и) разбојника и митара, само ми не престајмо вапити ка њему непрестано са сузама. Јер овај благочастиви овако говораше, сам себи излажући мисао своју овако: „О душо малаксала, о душо убога, све дане живота свога проживела си у небризи; о душо, већ зађе сунце и ево твој век је при крају, ти која си волела грех. После овога немаш никаква дела у овом веку. Нема ти спасења, но вечна мука. Мало времена имаш да се покајеш од зала својих, која си (јадна) учинила; но уздахни и оплакуј себе, и устани од сна очајања свога, од тежине и лености, и подигни руке своје, и повичи из дубине срца ка ономе који те може спасти, и реци: наставниче, Спаситељу, гинем, могуће ти је спасти и помиловати, јер сам створење руку твојих, само ако хоћеш. Јер ево нисам као онај (тј. раслабљени), који је тридесет и осам година боловао, кога си само речју здрава учинио; но ја грешник од младости своје сам раслабљен мноштвом безакоња својих, и нисам достојан погледати и видети висину небеску или назвати свето и славно име твоје. Но, пошто си ми сам рекао: Позови ме у дан скрби твоје и услишаћу те35, зато сада зовем и вапијем: Отвори ми, предобри Владико, отвори ми недостојноме и јадноме двери милости твоје, јер ти си просвећење и светлост омраченима, као што рече у светоме твоме јеванђељу: Ја сам светлост свету, и који иде за мном, неће ходити у тами36, и опет: Ако ко реч моју сачува, неће видети смрти никада.37“

Док је благочастиви све ово у молитви говорио ка Христу, Владици свију, незлобиви Господ Бог наш, брзо приклањајући божанске уши своје на слушање вапаја оних који страдају, и не одвраћајући свога доброга лица од оних који га призивају истином, тако исто не удаљи милости своје ни од овога угодника свога, хотећи да га прослави у добрим делима у овом веку и да написано буде име његово у књигама живота. Јер овај благочастиви имађаше велику и свесрдну љубав према Богу, изнад многих у роду своме, светлећи се сваком врлином као многосветла зрака сунчана у своме отачаству, хотећи свима свакако довољно собом показати (пример). Бог је преводио овога праведнога мужа од толике славе његове и части и престола царскога, и од свега његова што је раније имао владајући у отачаству своме. И беше у тој страној земљи, чекајући обећање наде. Јер многа његова страдања показаше се као уздање у Бога, по апостолу Павлу, који овако каже, јер рече: „Једни за Христа Исуса тело своје распеше страдањима и похотама“38, као и овај блажени, духом живећи, ка духу ревнујући, у жељи да овим и сврши. Јер његов век пун младости и снажне храбрости према противницима пролажаше. Јер то све сујетно и кратко, као и цвет пролетњи венуло је. Јер снага и крепост изнеможе и уједно и пропадљиво тело, а кости састављене сухим жилама приклонише се на ову ствар, (тј. наду к Богу). Јер овај слуга Христов са великом смелошћу оплакиваше себе пре времена, и увек говорећи у своме уму сам себи: „Оплакуј себе, убоги човече, кај се док имаш времена, да не чујеш тамо: Зар се сада кајеш, када није време покајању? Јер човек, злато или сребро изгубивши, наћи ће друго; а изгубивши време покајања, никада неће наћи друго (тј. време за кајање).“ У овоме нас учи и поучава божанствени апостол Павле: „Док имамо времена, покајмо се, чинећи богоугодна дела.“39

Овај богоугодни и Христу вазљубљени, муж жељени и сасуд изабрани, одбацивши далеко од себе своју одећу, царске хаљине и златни појас који ношаше, облачи се у поцепане и искрпљене, а паше се јако ужетом од сламе по нагу телу своме, говорећи у радости срца: „Опасао си ме весељем да прославим твоје свето име.“ А вретишче од длаке (оштре) навукавши на своје тело, овако говораше: „Обуче ме, Владико, у ризу спасења.40 Јер ево, Господе мој, када сам у младости својој носио железно оружје и ратовао против оних који су са мном војевали, велику тугу трпело је тело моје од тежине таква оружја, а сада у оваком оружју, у које си ме удостојио да се обучем, са великим весељем трудим се да војујем теби, бесмртноме цару сила. Јер знам да се приближи долазак твој. Но тешко мени, који немам да ти принесем плода добрих дела; јер ево предвиђајући гневни глас твој, бојим се и дрхћем када будеш рекао: Идите од мене проклети у огањ вечни, спремљени ђаволу и анђелима његовим.41 Колебају ме вали бесовских нападаја, но утврди мој ум непоколебљиво, тело ми дрхће, а слух мој нека чује поуке твојих божанских речи. Дај ми извор суза да умијем душевне нечистоте, и да се не удаљим од твоје милости у страшни и грозни онај дан, од кога дрхће душа моја и ужасавају се састави тела мога.“

Ово ћемо, дакле, казати, вазљубљени Христови љубимци, овај христољубиви сваке ноћи постељу своју сузама мочаше, слично пророку и Богооцу, који каже у неком псалму: „Измићу сваке ноћи одар мој, и сузама мојим омочићу постељу моју.“42 Јер не само да оплакиваше себе, но и сна не даваше очима својима, ни дремања веђама својима.43 Шта сам ја рекао да постељу своју сузама мочаше? У земљи беше ископано место као и гроб, у коме је мало отпочинуо од многога бдења свога и од труда ноћнога стојања када је легао, а гроб беше пун трња и оштрог камења, тако да није могао лећи у сласт, а уз то, легавши у њега, много је плакао и био се у прса горко, са тугом срца вичући ка Спаситељу своме, Владици Христу: „Ох, ох, светлости моја слатка Исусе, како се удаљих од славе твоје? Дао си ми очи да гледам светлост твоју, а ја њима угледах зло. А знајући да си ти истинити Син божји, и ти си превечно слово, који седиш с десне стране Оца, будући у подобију очеву, ти си простро небо као кожу и утврдио земљу на водама, и слично море оградио си песком, учинио си да те анђелске силе опевају, а природа земаљска да те непрестано хвали. Јер ти си онај који постављаш земаљске цареве и који им снабдеваш царство, и који им у руке предајеш управљање народа. Међу њима је множина оних који те хвале, Господе, и који се боје твога светога имена. А ја јадни заборавих тебе, Бога свога, који ме је створио.“

Овако моливши се са сузама опет устајаше од таквог рова (гроба) земаљскога, имајући у рукама својима божаствено јеванђеље, које непрестано прочитаваше, и отворивши божаствена уста своја, са Давидом појаше божаствену песму, говорећи: „Подигну ме из рова земље и исправи стопе моје, и положи у уста моја нову песму.“44 И опет: „У ноћима подижите руке ваше ка светима и благословите Господа.“45 И опет: „Боже, Боже мој, ка теби раним, ожедне тебе душа моја, (а колико више тебе тело моје).“46 Јер ваистину је приносио Богу нескврну и чисту жртву, молитве своје, целим бићем човечјег састава. Веома љубљен беше он и од свију поштован и од свију очекиван, сваким добрим делима утврђујући се, и ка овима све више јако се бринуо, а раскош вредним уздржањем победи, говорећи по апостолу: „Браћо, умрећемо греху, да живимо Богу“, и опет: „да не царује, дакле, грех у смртном нашем телу, да слуша похота његових.“47

Он често оваке речи говораше: „Помени се, јадни човече, не варај се у овом веку, и помисли у уму своме да наш живот ништа нема осим сузе и уздахе, презире и мржњу, непријатељства и зависти, и лукавство, злобу и неправду и неситост. Које је од овога што нас води у живот вечни? Зар нам не приводи реку огњену и муке неисказане? Зар нам не представљају љуте и немилостиве анђеле? Зар добри и милосрдни Бог не одвраћа због овога свога лица од нас, говорећи са гневом: Отидите од мене, проклети, у вечни огањ, јер вас не познајем.48 Било богатство, било слава, било здравље и сила, било лепота изгледа, ништа од тога неће поћи на суд Владичин. Јер све ће слично сенци погинути и као сенка прећи ће, само ћемо ми наги и обремењени грехом стати пред суд Владичин (Христов). Јер све човечје је ваистину таштина и непостојано је, по ономе који говори: Све на земљи је таштина над таштинама, и све је таштина; и по апостолу, који каже: Ништа не донесосмо на овај свет, нека се зна да ништа не можемо ни изнети.49 овоме рече један од премудрих: Када човек умре, наследи гмизавце и звери и црве. Немојмо, вазљубљени, погубити душе своје ради пропадљивих и пролазних (ствари).“

Овај благочастиви и христољубиви Стефан оваким речима утврђиваше ум свој, говорећи: „Прикуј тело моје страху твоме, јер се убојах од твојих судова50; и учини са слугом твојим по милости твојој,51 и утврди ме пред тобом на векове. Јер ако безакоња моја погледаш, Господе, Господе, ко сам ја грешни, који ће моћи постојати?52 Јер, Владико, ако спасеш праведника, шта је у том велико? Или ако помилујеш чистога, није ништа чудно. Такови су достојни милости твоје. Но пожури брзо, Христе мој, у помоћ мени недостојноме, и избави ме од уста лукавога звера, и приону за земљу утроба моја. Но пошаљи благодат твоју (вођену светим твојим анђелом) мени у помоћ да умртвим телесне страсти.“53

Шта ћу рећи, о љубимци, или како да изнесем његове подвиге и страдања, и молитве и свеноћна стојања и бдења што претрпе? Јер блажен је живот његов у овом веку и часна је смрт овога богољубивога мужа пред Господом. Јер колико је богатство његово и слава земаљска, премного злато и драгоцени бисер, и скупоцено царско одело и све остало од такових, све ово богоугодно и целомудрено расточаваше. Прво, колике је милостиње даровао у божаствене храмове и потребе и сасуде црквене, правећи у дому своме свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путире, дискосе и велика нафорна бљуда (зделе), кадионице, ручке, рипиде и златне свећњаке, и друго, што је потребно од таквих ствари, свештеничке златоткане драгоцене одежде. То све чинећи у дому своме шиљаше на дар божаственим црквама, и не само црквама отачаства свога него и у друге благоверне народе, говорећи: „Твоје (дарове) од твојих (дарова) приносим ти, Спаситељу мој.“ Драгоцене дарове потребне чрнцима тих места и целом црквеном клиру, свакоме према своме позиву довољно даваше, за одевање тела њихова и да се исхране. Он свима овима шиљаше своје вазљубљене и поверљиве људе да ово дају, са љубазним и смиреним речима, пишући им и говорећи: „Примите ове моје мале приносе вама, и молите Господа Бога за мене грешнога, не би ли какогод вашим светим молитвама био мени милостив судија у дан страшнога испита.“

Видите, дакле, вазљубљени, таква су била искушења и печали овога благочастивога мужа, јер колико је живео у светској сујети, никако се није удаљивао од богоугодних дела. Тако треба човек, удаљив се од света и онога што је у свету, да се једино брине за душу своју или како ће угодити Богу, не обраћајући пажње на оно што је од овога света. Но опет ћемо изнети његово велико трпљење и снагу и безбројне трудове. Јер он, живећи у овом свету, имајући жену и децу и државу велике земље, и бринући се о толиким својим војницима и о управи дома свога, и како да брани и штити земљу отачаства свога од наиласка и насиља иноплемених народа, и све ово чинећи, ниуколико не остављаше богоугодних дела, нити злоба измени његова разума, нити лукавство превари његову душу. Јер за такове рече Соломон: „Угодан беше Богу и вазљубљен живећи у свету.“54 А више је имао у своме срцу смерну кротост, слушајући речи апостола Павла, који овако каже: „Знате благодат божју да ради вас осиромаши будући богат, да се ви обогатите његовим сиромаштвом.“55 А наводи и друго место које каже: „Владајте се као што доликује звању којим сте позвани, са сваком смерном мудрошћу, кротошћу и трпљењем.“56 Све ове врлине које рекосмо извршиваху се у овом благочастивом. Почетак свакога његова успеха је у Богу, јер шта да кажем о толику његову подвигу и трпљењу, и ноћном стајању његову, молбама, молитвама и божанским песмама? Све ово чињаше стојећи на тајном месту и мучећи тело своје, слушајући реч Владике у светом јеванђељу, који каже: „Када се молиш, уђи у клет своју и затвори врата своја, и помоли се Оцу твоме, који је у тајни.“57 Јер тако знајући свагда чињаше. А када биваше време ноћнога пјенија да иде са збором у цркву, и према законском црквеном уставу на његову двору, он сам налажаше се пре свију у цркви, и пошто је ту свршио обична пјенија, иако је ноћу рано било, опет је одлазио на оно исто усамљено место, свршавајући све по достојању, како беше навикао. Ту стојећи у великом подвигу, крепким гласом и топлим сузама вапио је ка Владици, као када ко страдајући од љуте ране крепко зове вапијући, ако би ко могао да му помогне. Тако чињаше овај богољубиви не само у своме дому него ако се догодило да иде на неки пут, на којем год месту, тако чињаше, као и у своме дому, увек је био ископан гроб у земљи, и место мекане постеље било је прострто оштро камење и трње, и у тако спремљеном (гробу) лежао је, као што смо раније у овом спису указали. А ја, грешни Данило, био сам тајни зналац неких такових његових подвига. Колико смо могли, рекли смо вашем богољубију његова богољубива давања и дарове ка иноплеменим народима, царевима и војводама и осталим силнима. У руску земљу много пута шиљаше посланике своје са драгоценим даровима ка божаственим црквама и манастирима, и милостиње ка ништима и маломоћнима. Јер, у тој руској земљи имао је веома љубљенога свога пријатеља, кнеза Василија, и њему по достојању дужну част одаваше, шиљући му слатке речи са великолепним царским даровима. Шта ја то кажем, зар само у ову једину земљу? Не само овде, но и у свети град Јерусалим, ка гробу господњем, и светим местима која су тамо, на Синај, и у Раит, и на друга тамошња места, која припадају ка светом господњем граду Јерусалиму. Тамо одоше многи његови дарови и милостиње, које шиљаше тамошњим монасима, имајући срдачну жељу за њих, ако би му било могуће како год да снабде њихов иночки живот.

Но да изнесемо како овај благочастиви и христољубиви муж ваистину имађаше велику жељу и љубав како би му могуће било да види она велика и дивна места која споменусмо у овом спису, места где се ваплоти и поживе Господ наш Исус Христос, поставши човек да спасе човека, ревнујући оним богоугодним делима великог архијереја Христова кир-Саве, трудима његовим и путовањима, због којих се прославља у спису његова житија. Тако је и овај господин мој хтео учинити. Но када то чуше великаши у његову отачаству, дођоше говорећи му: „Ево све видимо што хоћеш да учиниш и како хоћеш да се разлучиш од нас, најслађи наш господине и хранитељу. Но коме остављаш нас сироте? Ко ли је такав као ти, који нас може бранити, нас и целу земљу отачаства твога од навале непријатељских народа? Јер, ево, многи се цареви убојаше твога имена, дивећи се храбрости твога ума. Јер нећеш ти дати другоме своје славе, нити туђем народу својих корисних.“ Таквим и многим другим жалосним речима би задржан од својих, од своје намере, коју беше наумио.

Овај благочастиви предржа земљу отачаства свога, доби многе крајеве угарске земље, а такође и од босанске земље58. Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и св. Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској цркви. Јер толику своју славу и небројено богатство хођаше оставити, у намери да странствује као ништи и убоги Христа ради, и да постигне живот оних који страдају ради Христа, скитајући се у горама и пећинама и у пропастима земаљским59, говорећи сам к себи: „Тешко мени грешноме, обложеном бригом овога света и толико сагрешившем Владици своме Христу.“ И пребиваше непрестано у многом умиљавању и у духовним сузама, дан и ноћ. Од оних монаха тих места која споменусмо (тј. св. земље), имао је неке као духовне оце, у писму препоручивши се к њима, да им буде духовно чедо у Господу. Такође у писму исповедаше им своје грехе, и даваше их њима на расуђивање, да би му дали епитимију, колико припада за његове грехе. А ови, духовни оци његови, такође у писму даваху му заповести и души корисне поуке, говорећи: „Ако ово извршиш, чедо наше духовно, поверено нам у Господу, што ти заповедисмо, ти ћеш се настанити у бесконачне векове, где је неисказана радост са анђелима и светлост вечна у Господу.“ Једнога од достоименитих таквих монаха имао је као свога духовнога оца на Јордану, званога Галактиона, и ка овоме имао је велику смелост бринући се за њега, и њему даваше све своје имање, говорећи: „Оче, узми моје имање и подај га ништима.“

И сам овај христољубиви (тј. Драгутин) даваше непрестано милостињу ка ништим и страним и маломоћним, хромим и слепим. Сви, слушајући о превеликој милостињи његовој, не само из земље отачаства његова но и од других околних народа и далеких крајева, сви иђаху ка њему у доброј нади, у славни његов двор у Срему, место звано Дебрц60, веселим ногама, знајући да ће примити довољно милостиње несказане. А примивши је, радосним и веселим ногама враћаху се сваки својој кући. У срцу његову није се јављала таква мисао која каже:„Оставимо нешто да ујутру дамо“, или: „Неће ли бити доста деци мојој или жени?“ На то није пазио, јер беше отац сиротих и бранитељ удовица.

Поглавље 6

Краљ Стефан Урош шаље Данила Драгутину у некој мисији

Вазљубљени, изневши ово напред написано о овом христољубивом, сада ћемо говорити о овом преосвећеном архиепископу, тј. смерном Данилу, чијим молитвама и благоразумном поуком објави се житије ових христољубивих царева и краљева српске земље. Пошто је овај, преосвећени вољом божјом и његовом најдарежљивијом силом и благодаћу светога Духа, издржао правило богоизабраних монаха Свете Горе, и био наречен игуманом хиландарским, када је живео у том месту, посла ка њему благочастиви краљ Стефан Урош, брат овога христољубивога краља Стефана, говорећи му љубазне речи у писму, овако: „Господару мој и оче, молим ти се у име божје, брзо пожуривши, дођи к нама са свима монасима Свете Горе.“ И чувши ову вест преосвећени господин мој, пође брзо ка њему. И кад је дошао у место звано под град славни Скопље, на реку звану Велика, и ту се славно обрадова господин краљ због доласка овога преосвећенога и његова збора (монаха), и учинивши много већање са њиме, посла га ка вазљубљеноме своме брату Стефану краљу, због послова које је имао. Јер овај преосвећени (Данило) беше му веома мио и познат. А када је овај преосвећени дошао у славни двор његов Дебрц, у земљи званој Срем, и са свима изабраним монасима Свете Горе, и када је чуо благочастиви краљ Стефан за долазак овога преосвећенога, веома се обрадова, као да га је снашла нека неисказана радост, и ту седоше засебно, и овај преосвећени јави му речи брата његова.

И тако свршивши све што је хтео, због чега је био послан, и овај христољубиви краљ, духовно и телесно развеселивши се са преосвећеним и са целим његовим сабором, дарова му драгоцене и изабране дарове, много злато и светитељске одежде. Такође и жена његова, благочастива краљица госпођа Кателина, и њезина и сва његова властела и великаши многим даровима почаствоваше овога преосвећенога, како приличи светитељу. Најпосле благочастиви краљ Стефан, узевши са своје трпезе златне панагијаре61, украшене бисером и драгим камењем, даде му говорећи: „Ево, дајем ти у љубави дар за мој спомен.“ И друге многе праведне ствари колико му је било потребно, све даде овом преосвећеном. И коње своје добре дарова му, који ће га однети на своје место (тј. кући), где живљаше у Светој Гори. А исто тако и све монахе Св. Горе, који су са овим преосвећеним, свакога обдари драгоценим даровима према његову звању. А нарочите дарове, које њему приношаху од других народа, све ово даваше на чудну своју хвалу и част. И тако се опрости с њим овај господин мој преосвећени архиепископ Данило, и опет оде ка превисоком краљу Стефану Урошу, свршивши све што је хтео. И нађе превисокога краља на месту званом Овче поље. И даде му књиге62 што му писаше брат његов и опет што је имао нарочито да каже, јави му. И сазнавши превисоки краљ како смислено и разумно овај преосвећени све угодно му учини, јер од младости своје овај преосвећени никада не погреши воље овога благочастивога, и веома много обасувши га чашћу, отпусти га са многим даровима ка ћелији његовој.

И када је овај преосвећени дошао тамо на своје место у Свету Гору, после овога одмах, оставивши старешинство славнога манастира Хиландара, где беше игуман, и оде на сред Свете Горе, место звано Кареја, у сихастирију63 светога Саве, и ту је волео да буде у иночеству, као што је некада ту живео свети господин наш и учитељ, архијереј Христов кир Сава, живећи у великом подвигу, мучећи тело своје постом, бдењем и молитвама, јер сам тамо живећи, и онима који после његове смрти хоће да наследе то иночко место, овако заповеди, говорећи: да један или много два живе у његовој сихастирији. По заповести његовој и овај преосвећени господин мој чињаше, живећи у усамљеном пребивању, сваки законски устав испуњујући; и када је много ту живео, дође му на ум благоугодна мисао да састави списе богоугодних речи и да их пошаље ка оном благољубивоме мужу, тј. благочастивоме и христољубивоме краљу Стефану, с којим је имао велико обећање у љубав божју. И што је био помислио, тако и учини. Све ово свршивши, и са свим срдачним благословом и богоизабраним речима и часним списима, све саставивши и са овима посла једнога од својих монаха, старца Атанасија, јављајући му дивне речи. Када је овај дошао до благочастивога у славни двор његов Дебрц, овај христољубиви краљ Стефан учини велику радост и весеље због његова доласка.

Поглавље 7

Болест и смрт краља Драгутина

И када се мало задржао овај старац код христољубивога краља, и када је прошло неко време, паде овај благочастиви и христољубиви краљ Стефан у љуту болест, и поче веома боловати. И разуме овај христољубиви да неће избећи љуте смрти у тој болести. И, опоменувши се у уму своме, поче плакати горко, говорећи: „О јаој мени, о тешко мени јадноме, јер дође време посечења смрти моје, да ме уграби ка оним вечним мукама неспремна.“ И тако посла писма ка епископима и игуманима и ка свој властели, који су силни у његову отачаству, говорећи: „Нека вам је знано, вазљубљени, да се приближи време мога престављења64, и не знам у који дан и час се растављамо. Но сетивши се маловременога мога живота са вама и љубави коју сам имао према вама у Господу, брзо дошавши, гробу предајте тело моје.“ Када је такве гласе послао, они који су их примили брзо пожуривши се дођоше ка овом благочастивом, обузети великом тугом и жалошћу, и горко са сузама вапијући говораху: „О сунчана зрако истока истока̂ (истоцима), зар тако одлазиш, ти који си просвећивао разуме срдаца наших? Коме ћемо се ми приљубити? Ко је онај који је био слава наша и радост?“

Јер просвети се ваистину, о љубимци, живот и рад овога христољубивога. Благодат светога Духа живећи у њему, стварала је његов богољубиви живот, и у целу земљу изиђе глас о њему, као што је било речено у списима о неким стварима, јер благородни плод неће отпасти од свога корена. Тако је и овај богољубиви муж увек дочекивао смркнуће дана у сваком исправљању и у подвигу истините вере, и опет дочекивао свануће у богоугодним делима, јер је такву власт он примио од Господа, као што рече у своме светом јеванђељу, говорећи ка ученицима својим: „Ево дадох вам власт наступати на змије и на скорпије, и на сваку силу непријатељску.“65 Тако је и овом благочастивом дао да не могу ни сам сотона ни његови бесови стати против њега (његова лица) или јавити се. Јер приношаше Богу непорочну жртву, своје молитве, не само за себе но и за умно стадо, тј. народ отачаства свога. Јер такве тражи отац наш небесни, као што рече говорећи ка жени Самарјанци: „Бог је дух, и ко му се клања, духом и истином треба да се клања.“66 И у толикој љутој болести не изнеможе од таква подвига и исправљања, колико је био навикао, говорећи речи апостола Павла, који је овако рекао: „Када сам у немоћи, тада сам силан, и сила моја се свршава у немоћи.“67

И, када се сабрао сабор отачаства његова, као што напред указасмо, и овај благочастиви великом жељом свесрдачне љубави ка Богу захте да прими монашки образ, говорећи ка целом свештеном сабору епископа, игумана и изабраних монаха, који су дошли на његово представљање, и молио их је, говорећи: „Браћо и оци, молим вас ја грешни, приступивши свршите све по достојанију, што ја грешни желим, ако и нисам достојан но милостиви је Бог свима у њега уздајући се, приступам ка оваком делу нелицемерно, јер он чини вољу оних који га се боје и молитву његову услишаће.“ И чувши сви речи овога христољубивога, изменише своје мисли у велику скрб и жалост. И пошто је спремљено све што треба за њега, и сам нагнувши се од одра свога на коме лежаше, и тако отворивши своја богохвална уста, поче говорити: „Колико ми је слатка реч твоја, Владико Христе мој, коју си рекао у светом твоме јеванђељу, водећи нас грешне у покајање и рекавши: Ходите ка мени сви који се трудите и обремењени, и ја ћу вас упокојити68, и опет: Узмите јарам мој на себе, јер је добар и бреме моје је лако. И томе ревнујући, ја, јадни, хоћу да испуним на себи твоју реч.“69

И када је ово по законском уставу свршено, и тако обукоше га у монашке хаљине, и после овог наложише на њега велики анђелски образ, нарекоше му име Теоктист монах, назван у анђелском образу.

Велики плач и ридање и жалост била је у свему отачаству овога блаженога, видећи ово што се збива са њиме, и горко вапијући са сузама, говораху: „Зашто се разлучујеш од нас, добри пастиру наш и учитељу? Ко ће се место тебе такав наћи као што си ти, бранећи земљу отачаства свога? Јер твога имена убојаше се сви који зло мисле. Помоћу Владике твога Христа изгубљено стече, и расточено сабра, и сиромашно обогати, и пало подиже, и неславно прослави, и оно што сасвим никада није било, показа дивно и преславно у своме отачаству. Неисказана су твоја добра дела, о блажени, којима те Бог прослави на векове. Јер ти си јеретички кукољ духовним српом из корена посекао, и тиме си се назвао обитељ светоме духу.“

Овако су говорили његови вазљубљени жалосним речима, и, оставши још мало у животу, овај благочастиви разумним речима саветовао је своју супругу и вазљубљенога сина свога Владислава, и по реду силне државе своје, како ће живети у доброј вери и чистоти, и смислено, и како ће разумно бранити земљу отачаства свога, од малог до великог упућујући слатким речима својим. И писма посла ка вазљубљеноме своме брату христољубивоме краљу Стефану Урошу, јављајући му све о својој смрти. А ту је био и монах овога преосвећенога, звани Атанасије, и заповеди да му даду све што треба, и дарове драгоцене посла ка овоме преосвећеноме, говорећи: „Прости ме грешнога, господине и оче мој, јер ево идем на пут на који нисам никада ишао.“ И, док је ово трипут блажени говорио, вршила се над овим блаженим пјенија и надгробне песме, и тако предаде Господу свој дух, дан је био петак, а час девети.

И ово чујте, вазљубљени. Као што је по достојању обичај да се омије тело умрлога водом, тако је било и са овим блаженим. И, када су га хтели омити, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучена у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, нису могли. И, када су га много квасили водом, једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико није знао за живота његова. Друго чудо чујте, вазљубљени, јер вам истину говорим: Овај благочастиви, живећи са женом својом у своме животу, мислим, више од двадесет и три године, не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра. О овоме каже блажени апостол Павле, говорећи: да има који имају жене, као и да их немају.70 И свршивши сва надгробна пјенија и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи иђаху ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Георгија (Ђурђеви Ступови) у његов манастир, и ту све обично свршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана.

Заповедио је у животу своме и са страшном клетвом изрекао је говорећи: ако се јави каква благодат божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље. Тако је и било, јер Бог прославља оне који га славе.

Такови беху подвизи и страдања и богоугодна дела овога блаженога, и кроз њих прими неувели венац царства небеснога. Достојно је, вазљубљени, да и ми ревнујемо овоме, да се не лишимо вечних добара у Господу.

Би престављење овога преблаженога и доброга ваистину подвижника месеца марта, двадесет други дан, треће недеље свете четрдесетнице, у петак, у час девети, и тако се разиђоше свако својој кући, славећи и благодарећи јединога Бога, који се слави у светој Тројици, Оца и Сина и св. Духа, коме и од нас нека је свака слава, част и клањање, сада и увек и на векове векова. Амин.

  1. Захваљујући биографији коју је о њему написао његов анонимни ученик, живот архиепископа Данила Другог (умро 1337) много нам је боље познат него животи његових претходника, Доментијана и Теодосија. Као син једног од најугледнијих велможа, Данило је као младић провео извесно време на двору Милутинову, где је, поред осталог, имао прилике да чита живот св. Саве, који је Доментијан био послао краљу Урошу Првом. Резултат те лектире био је да је Данило током целог свог живота ишао стазама свог великог претходника. Као епископ и поглавар српске цркве, Данило је био присан сарадник српских владара у изграђивању и уздизању немањићке државе, и у том погледу он је у пуном смислу речи настављач Савиног рада. Уз то, он је и сам био плодан писац, Биографије краљице Јелене, краља Драгутина и краља Милутина, које смо унели у ову књигу, чине саставни део великог зборника који садржи биографије свих владара и архиепископа српских, почевши од синова Стевана Првовенчаног па до Душана, и од Савиног наследника Арсенија Првог до патријарха Јефрема. Додуше, Данило није стигао да до своје смрти доврши и напише све ове биографије. Од биографија владара, које се налазе у овом зборнику, он је написао Живот краља Драгутина, са кратким уводом о краљу Урошу Првом, који је доцније издвојен у посебну биографију, затим Живот краљице Јелене, и Живот краља Милутина. Од архиепископа, он је описао животе Арсенија Првог, Саве Другог, Данила Првог, Јанићија и Јевстатија Првог, а можда и Јакова, Јевстатија Другог, и Саве Трећег. Остале биографије писали су ученици и настављачи Данилови, од којих је најзначајнији и најбољи његов анонимни ученик, коме дугујемо изврсну биографију о самом Данилу, а исто тако и одличну биографију Стефана Дечанског.
    У нашој науци још увек није коначно расправљено питање постанка и композиције Даниловог зборника. По Стојану Станојевићу, Данило је писао посебне биографије, које су биле читане на дан смрти појединих владара и архиепископа, а тек су доцније настављачи Данилови саставили од тога јединствен зборник. По Николи Радојчићу, Данило је са̂м замислио свој зборник као целину.
    Оригинални текст: Ђура Даничић, Животи краљева и архиепископа српских, Београд, 1886. Превод на савремени језик: Лазар Мирковић, СКЗ бр. 257. ↩︎
  2. Краљ Стефан Драгутин (1276—1282). ↩︎
  3. Књига пророка Исаије (11, 2). ↩︎
  4. Псалам (8, 2; 37, 1; 119, 105 и 163). ↩︎
  5. Псалам (39, 4). ↩︎
  6. Јеванђеље по Марку (9, 35). ↩︎
  7. Јеванђеље по Луци (14, 11). ↩︎
  8. Приче Соломонове (16, 2). ↩︎
  9. Псалам (63, 8; 16, 5; 22, 10). ↩︎
  10. Јеванђеље по Луци (15, 12). ↩︎
  11. Посланица Ефесцима (6, 4). ↩︎
  12. Јеванђеље по Матеју (26, 38). ↩︎
  13. Куманског, татарског. ↩︎
  14. Јеванђеље по Јовану (10, 38). ↩︎
  15. Године 1276. Драгутин је победио оца код Гацког у Херцеговини. ↩︎
  16. Посланица Римљанима (7, 24). ↩︎
  17. Посланица Јаковљева (4, 4). ↩︎
  18. Псалам (115, 3). ↩︎
  19. Псалам (75, 7). ↩︎
  20. Премудрост Сираха (3, 9). ↩︎
  21. Посланица Јеврејима (12, 7). ↩︎
  22. Псалам (119, 71). ↩︎
  23. Прва посланица апостола Јована (2, 17). ↩︎
  24. Псалам (39, 6). ↩︎
  25. Псалам (49, 10). ↩︎
  26. Псалам (11, 7). ↩︎
  27. Друга књига Мојсијева (21, 15). ↩︎
  28. Псалам (51, 4). ↩︎
  29. На сабору у Дежеву 1282. Драгутин је предао престо брату Милутину. За себе је задржао један део северне Србије и Херцеговине. ↩︎
  30. Псалам (45, 3). ↩︎
  31. Јеванђеље по Јовану (8, 31—32). ↩︎
  32. Псалам (20, 5). ↩︎
  33. Псалам (43, 3). ↩︎
  34. Псалам (73, 28). ↩︎
  35. Псалам (50, 15). ↩︎
  36. Јеванђеље по Јовану (8, 12). ↩︎
  37. Јеванђеље по Јовану (8, 51). ↩︎
  38. Посланица Галатима (5, 24). ↩︎
  39. Посланица Галатима (6, 10). ↩︎
  40. Књига пророка Исаије (61, 10). ↩︎
  41. Јеванђеље по Матеју (25, 41). ↩︎
  42. Псалам (6, 6). ↩︎
  43. Псалам (132, 4). ↩︎
  44. Псалам (40, 2—3). ↩︎
  45. Псалам (134, 2). ↩︎
  46. Псалам (63, 1). ↩︎
  47. Посланица Римљанима (6, 11—12). ↩︎
  48. Јеванђеље по Матеју (25, 41). ↩︎
  49. Књига проповедникова (1, 2) и Прва посланица Тимотеју (6, 7). ↩︎
  50. Псалам (119, 120). ↩︎
  51. Псалам (119, 124). ↩︎
  52. Псалам (130, 3). ↩︎
  53. Псалам (44, 25). ↩︎
  54. Премудрости Соломонове (4, 10). ↩︎
  55. Друга посланица Коринћанима (8, 9). ↩︎
  56. Посланица Ефесцима (4, 1-2). ↩︎
  57. Јеванђеље по Матеју (6, 6). ↩︎
  58. Године 1284, Драгутин је добио од свога шурака, угарског краља Ладислава Четвртог, Срем, Мачву, босански крај Соли и Усору. ↩︎
  59. Посланица Јеврејима (11, 38). ↩︎
  60. Дебрц је био на путу између Београда и Шапца. Северозападни део Србије се онда звао Доњи Срем. ↩︎
  61. Панагија, огрлица за црквене великодостојнике. ↩︎
  62. писма. ↩︎
  63. Сихастирија, ћелија мучалница. ↩︎
  64. Престављење, смрт. ↩︎
  65. Јеванђеље по Луци (10, 19). ↩︎
  66. Јеванђеље по Јовану (4, 24). ↩︎
  67. Друга посланица Коринћанима (12, 9-10). ↩︎
  68. Јеванђеље по Матеју (11, 28). ↩︎
  69. Јеванђеље по Матеју (11, 29—30). ↩︎
  70. Прва посланица Коринћанима (7, 29). ↩︎

више објава