Поглавље 1
Како у нас постоје университети и на њима се полажу докторски испити, једна од најлепших теза која би се за тај испит могла дати из наше књижевности била би о Љ. П. Ненадовићу. Ко би њу узео, имао би да учини више лепих и занимљивих истраживања. Време у којем је он живео, врло је занимљиво а врло мало испитано. Реч је о Србији, не о српској књижевности уопште, јер је Ненадовић један од оног малог броја писаца који су живели и радили у Србији кнеза Александра и кнеза Михаила. Он је ту везан за све тадашње књижевне прилике, за цео јавни рад. Пуно је његових пријатеља и вршњака радило заједно с њим у књижевности, просвети, политици; пуно догађаја у којима је он учествовао: цело то друштво и стање треба оживети да би се он како треба схватио. Прилике наших студената на страни у то доба, и све што су они, и он нарочито, тамо могли видети, такође је од интереса, и треба проучити. Критика текста не мање је потребна, пошто су Ненадовићеве песме и путописи врло често сасвим друкчији у првој редакцији, кад су у часописима излазили, него у издању целокупних дела. Има ту да се прелистава много старих новина, часописа, књижевне преписке, мемоара; да се уђе у наше архиве и библиотеке, а можда и даље — секретар наше Задруге Г. В. Ћоровић причао ми је да и у бечком државном архиву има аката о Ненадовићу —; има и да се распитују још живи савременици о њему па да се слика Ненадовићева ухвати и оживи, и његов многоструки књижевни рад правилно оцени. Ја сам сад прочитавајући понова његова дела, и загледајући овде онде по литератури и грађи која је с њим у вези, видео колико ту има да се ради за једну пуну и солидну монографију о Ненадовићу. Јер, и ако су о појединим делима нашега писца говорили тако угледни критичари и писци као што су Б. Даничић, Стојан Новаковић, К. Руварац, Г. Ч. Мијатовић, Андра Николић, Љубомир Недић, Г. Марко Цар, Ј. Скерлић; и ако су и други књижевни истраживачи дали понекад добре прилоге нарочито за биографију и библиографију нашег писца, — ипак су његов књижевни рад и књижевна фигура још врло мало оцењени и проучени. Ми, наравно, у овом малом огледу, и за ову нарочиту прилику, немамо претенсија да све ово учинимо.
Љубомир П. Ненадовић родио се 14 септембра 1826 у ваљевској Бранковини, од оца проте Матије и матере Јованке, друге жене протине. Ненадовић се, колико знам, само на својој првој збирци песама (1849) потписао Љ. М. Ненадовић, т. ј. по имену очеву, али се доцније редовно звао Љ. П. Ненадовић, по чину његову; слично је радио Милићевић, који се по оцу Јовану Ђаку, потписивао М. Ђ. Милићевић. Основну школу изучи Ненадовић у родном месту и Ваљеву, где сврши само два разреда. Гимназију учаше у Београду; то је данашња прва гимназија, основана 1839, која је била „у кући Селаковића“, Југ Богданова улица 26. Те 1839 године, Ненадовић уђе одмах у други разред, и после четири године, сврши пети, тада последњи разред, 1843. Другови су му били, између осталих, Панта Јовановић, потоњи државни саветник, Ђорђе Ценић председник министарства, Јован Белимарковић, краљевски намесник. Важнији професори били су Васа Берар, професор реторике, чије ситне преводе налазимо у старој Подунавци и Илија Захаријевић, професор поезије, који је, поред ода високим личностима, писао и једну српску граматику и имао полемику ради ње. Гимназија онда није била класична у правом смислу — латински се, изгледа, није учио — али је ипак имала јачу класичарску боју. Главни предмет у четвртом разреду („класа реторике“) беху „древности грчке“, а у петом („класа поезије“) „древности римске“. Често ђаци, много година после свршене гимназије, у свом зрелом добу, још памте целе латинске басне са часова Љ. Шпанића, или тешку дефиницију лепога са часова Малетића, или заплетене примере из француске синтаксе Ж. Недељковића, или карактеристику Доментиана из лекција Живка Поповића; тако се и Ненадовић, неких четрдесет година доцније, сећао Берарове митологије. „Још памтим — прича он — да су греде и даске за те лађе (лађе Аргонаута) сечене на брегу Пелиону, а катарка одсечена је у шуми што се звала Деодон“. Па онда ређа имена Аргонаута: „Јазон син Езонок, Адмет син Фересов, Алменус син Марсов, Филамон син Аполонов“.
Чим је свршио гимназију, написао је и штампао своју прву песму (1843); било му је тада седамнаест година. [Тако је то онда ишло — ни данас није друкчије —; у четвртом разреду била су обавезна „упражњенија реторическа“, а у петом „упражњенија у поетическим сочињенијама“, и сваки је после тих курсева сматрао да је готов књижевник. Прва песма његова, На Видовдан 1843, у једном је погледу карактеристична. У својим доцнијим песмама и путописима Ненадовић је слободоуман, једнако напада владаоце, грми против тирана; те су му идеје дошле тек кад је отишао на страну. (Овде, у Београду, као свршени гимназиалац, он је још врло лојалан. Песма ова слави ондашњег кнеза:
„И Авала и Космај
„Вели: књаз је нами тај“,
као и Вучића и Петронијевића:
„Докле Аврам нама живи,
„И док Вучић стоји с нами, итд.“
Друга једна песма из исте 1843 године, Роса, сва мирише Бераром, боље рећи Захаријевићем:
„Просерпина Церере
„Уранила ј’ у поље, итд.“
Свршивши гимназију, Ненадовић се уписа у Лицеј који је онда, тек пресељен из Крагујевца, био у једној малој општинској кући уз саборну цркву и. које нема више, (Он је ту био „слушатељ прве године философије“, како се сам тада потписивао. Чисту философију тада је предавао Коста Бранковић, који је и доцније, све до 1865, неких тридесет година, држао ту катедру на Лицеју и на Великој Школи, и којега су се многи његови ђаци сећали „најњежнијом ученичком признателношћу“. Милан Кујунџић, један из последње генерације његових ђака, признавао је да су му предавања била „пуна дражи“ и да је имао „природно осећање“ и „богато искуство.“ Ненадовић се тако исто лепо сећа свога професора. „Наш добри професор Бранковић — каже он 1852 — лежи ми на срцу, јербо ме је извео и упутио у пољу философије и зрелијег мишљења“; он је, — као и после један берлински професор (Мишле) — допринео да „моје детиње ограничене мисли“ нађу себи „вечиту неограниченост, и слободу мишљења, расуђивања и по својим сопственим убеђењима пресуђење“. Бранковић је доцније био пријатељ и друг Ненадовићев; једне године, он је место овога, уређивао Шумадинку.
После прве године, Ненадовић остави Лицеј. Отац му беше имућан, и могаше га послати на страну; тако Ненадовић оде у Праг с јесени 1844. „ја бих могао цео свет обићи — каже Богобој Атанацковић кад је три четири године доцније посетио чешку престоницу — ал’ за себе згодније место не бих могао наћи него што је Праг“. Ненадовићу се Праг није толико допао, бар не у почетку. У једном писму од 8 августа 1844 које је послао из Прага друговима У Србији, види се да је сувише волео своје другове и Србију, те су му растанак и њихово одсуство пали теже. Али се брзо „снашао“. Одмах је купио шешир, а „капу“ оставио; ваљада је то била нека српска ђачка капа. Био је врло весео; гледао је у опери Велизара: сви су плакали, а он се смејао. Друштво је такође нашао убрзо. То су били: Јован Стефановић Виловски, који је онда био потпоручник; Фран Курелац, онда пола ђак, пола свој човек, и таман ступио код кнеза Шварценберга као библиотекар, па после три четири недеље истеран с псовком и грдњом, за што га је Ненадовић сваки час дирао; неки „мирни Голуб“ или може бити „Голуб Мирни“; многи Чеси такође. Шта је учио, не види се јасно, као што ми није јасно ни да ли је посећивао немачки университет. У поменутом писму помиње Шафарика — биће Павла, који је у то доба био тамо — и види се да га је волео. Иначе је читао: чешку народну поезију, вероватно немачке класике, и српске ствари, наравно. Од ових, поручује другу свеску новог издања Вукових народних песама која је онда тек била објављена, и чита дубровачку антологију Меда Пуцића, тада изашлу. Занимљиво је да је из ове књиге навео прва четири стиха Ветрановићева Ремете: „Стан’те звјери, стан’те птице“; то је свакако један од ретких примера, — Бранко Радичевић је један од њих такође — дубровачке лектире међу тадашњим књижевницима српским. Уз то је писао песме; у више старих листова тога доба његове су песме датоване: „Праг, 1844“, или „Праг, 1845.“
О распусту 1845 вратио се кући, али како му се допало путовање, није остао само у Београду. Песму Ветру с Косова спевао је „на Ртњу августа 1845“, песма Приморју је „спевана у Сењу“ исте године; у писмима из Графсвалда, која су писана 1846, каже: „ја сам јадранско море с оних високих стена више Фијуме гледао“. У истим писмима, сећа се још неког свог „лањског путовања“ и помиње да је био, поред Прага и Беча, „у Тријесту, Падуи и Венецији“. То све значи да се у Ненадовићу родио путник, већ тада.
Некада су ђаци мењали университете и сваке године се уписивали у други; то је учинио и Ненадовић, који с јесени 1845 оде у Берлин. Университет у Берлину био је први у Немачкој. Велики природњак Александар Хумболт био је украс његов. За философију био је већ од 1829 Карло Лудвик Мишле, данас потпуно заборављен, и ако некад славан; то је често судбина философа. Француског порекла, овај даровити човек, одличан говорник, врло популаран међу ђацима, слободоуман наравно, био је страстан хегелијанац, и дотле је био написао Историју философских система у Немачкој од Канта до Хегла, и ваљда спремао свој Систем философије, који ће тек много доцнијег изићи. Уз њега био је и Шелинг, али са мање среће: ђаци су ишли радије Мишлеу, и он их је имао око двеста, триста на часу, што је онда било сувише. Ненадовић је скоро обожавао овога. Дошавши у Берлин да, као Тургењевљеви јунаци, учи Хеглову философију, Ненадовић је био очаран часовима Мишлеовим, и врло га често помиње у својим путописима. Српски ђаци тако исто. Они су му дали за спомен једну лепу сребрну чашу, а Ненадовић му је том приликом написао један сонет као поздрав. Ненадовић је код Мишлеа много научио. Поредећи га с Бранковићем, он каже, док та је српски професор први увео у философију, да га је немачки професор „утемељио у поњатијама која су права, и која су се још колебала.“ „Његова предавања отворила су ми врата новом умном свету…: многе моје сумње он је решио; после његових лекција и књига, све ми је јасно, на чисто сам са универсумом.“ Од других професора, Ненадовић је каткад слушао Августа Неандера, једног од најбољих историчара цркве, и он даје о њему и његовој ексцентричности једну врло занимљиву слику. Покрштени Јеврејин, Неандер је био од 1813 професор црквене историје на берлинском университету, и до 1842 већ написао своје славно дело о историји хришћанске цркве. Предавао је увек на памет, без икаквих бележака пред собом. Био је врло слаб физички, и при крају живота је ослепео. Кажу да је био изванредно добар према ђацима; „редак је академски наставник кога су ђаци тако волели као Неандера“, каже један биограф његов.
Берлински је университет имао и неку врсту катедре за славистику; њу је од 18?1 држао Адалберт Цибуљски, Пољак, који се бавио словенском археологијом, историјом пољске поезије и филологијом. С њим се познавао Ненадовић, и вероватно је у његовим лекцијама и упуствима налазио подстрека за изучавање пољске и уопште словенске старине и књижевности.
Као што сам доцније каже, Ненадовић је тада у Берлину „учио Хеглову философију и читао различите песнике“. Овом последњем сведочанства су реминисценције из Шилерова Виљема Тела, Разбојника, и лирских песама,1 и помени Гетеа, Шекспира и других песника у његовим првим путописима. Иначе се Ненадовић забављао као и увек, похађао позоришта, играо биљара, можда и шаха, и уз то писао песме. Друштва је имао такође. То су били: један Словак Карло Хајичек, звани Шлама, Неандеров ђак, с којим је после путовао на острво Риген; Димитрије Матић, потоњи министар просвете, нешто старији од Ненадовића, и већ познат у књижевности а с којим ће и доцније бивати и у Хајделбергу и у Женеви, и писаће му песме и намењивати путописе; Данило Медаковић, познати уредник Седмице и историк, којем такође упућује песме, и други. О распусту путовао је по Немачкој: по пруском приморју, са Шламом, с којег ће пута писали своја Писма из Грајфсвалда; а можда је и иначе путовао, до Баден-Бадена на пример.
У Берлину је највећи, али је у Хајделбергу „после берлинског најславнији универзитет“, како Ненадовић сам на једном месту каже: ту је предавао и историк Шлосер, и био украс овог високог завода. Матић је полазио за Хајделберг, па с њим ваљда и Ненадовић, навикнут већ на мењање школе: то је било 1846, под јесен. Ту је он био у свом елементу. Млад, са двадесет година, здрав, имућан, с девизом „накриви капу на лево уво, строши што ти је отац сачуво“, како он сам пева, он се врло добро осећао у „старом Хајделбергу“, у тој вароши ђачких кнајпа и Gaudeamus-песме, а баш у времену кад је Бранко штампао свој Ђачки растанак. Као друштво, имао је и Србе; поред Матића, још је био и Љубомир Петронијевић, за разлику од којега су другови прозвали Ненадовића Нешом, именом које му је и доцније остало. Али се дружио и с Немцима; понајвише ће с њима у друштву предузети крајем школске године свој пут по Швајцарско), с којега ће донети нов путопис. Наравно, он је ишао и на часове и наставио своја читања из философије и књижевности.
За четири године како је почео да пише, Ненадовић је штампао доста краћих песама; сад у Хајделбергу, „на Некару у Немачкој“, у пролеће 1847, он саставља први свој спев, Славенску вилу. Пољска несрећа с краја 1846, инспирисала га је. Раскомадана У 18. веку, Пољска је на бечком конгресу 1815 добила једну сенку од државе у маленој републици краковској. Доцније, ни то није било по вољи Метерниху и светој Алианцији, и у тој државици гледали су они извор слободних мисли и опасност за општи мир. Користећи се једном агитацијом по Галицији, коју су пољски родољуби спремали за почетак 1846 год. Аустрија је начинила страшан покољ по овој несрећној земљи, и цео свет се згнушао кад је за то чуо. Најпосле, по допуштењу Русије и Пруске, Аустрија је укинула републику 11 новембра 1846 ни анектовала је; у дипломатским историјама ова анексија краковске републике сматра се као злочин; три главне потписнице бечког уговора погазиле су саме тај уговор. Ненадовић је на то успламтео једним патриотским словенским гневом и написао Славенску вилу.
Спев је прост и наиван и нарочито без имагинације. На Карпатима, словенска вила плаче, оплакује судбину Пољске; после се окреће Аустрији и напада је („срам те било свету на видику, срам те било у људском облику“), напада с њом и Русију и Пруску („зар су зато ваше руке јаке да гњечите слабе и нејаке?“); Најпосле обраћа се редом словенским земљама, Пољској, Чешкој и Србији. Милићевић прича да је Ненадовић тада био заљубљен у једну Пољкињу и због ње написао овај спев. Додуше, има његова песма Једној Пољкињи, из тога доба од прилике (штампана 1849), и ту се слика једна млада и лепа девојка, сва неутешна и у сузама; брат јој је отишао на војску и нестао, драги је оставио ради Пољске којој је пошао да служи, и, што је најгоре, отаџбина јој пропала („али вечна пропаст Пољске не може се прегорети“), — али је ли то та Ненадовићева љубав, или се легенда о љубави развила поводом те песме? Најпосле, и без љубави, само његово словенско и специално пољско осећање и осећање правде уопште били су довољна инспирација за тај спев. Ненадовић чита и преводи Мицкијевића (Шта желиш, 1846, и вероватно Младежи, 1845). Уз то је једнако с Пољацима. Он се дружио с њима у Берлину; „Пољаци којих од словенских студената највише у Берлину има“, каже он у Писмима из Грајфсвалда. У самом Грајфсвалду он врло радо походи Пољака Коневку, који је тамо био професор. Кад је из те вароши пошао за Путбус, он је опет с једним Пољаком, студентом, емигрантом, сасвим тужним, који је „прави син изгубљеног отачаства“. По Швајцарској, он има опет Пољака — неког Захорског — за друга при путовању; он му је био „најближи срцу“ и Ненадовић се „с њиме најрадије дружио“, каже он сам.
После свршене године у Хајделбергу, Ненадовић је по обичају путовао о распусту; то је путовање с друговима по Швајцарској. Оно је трајало месец, месец и по дана, и у септембру 1847 Ненадовић је остао сам у Женеви. Куда ће сад? Школа тек што није почела. Треба можда полагати испит после шест свршених семестара, или бар допунити број семестара ако је то било потребно. На испите, међутим, он није мислио. Не може се рећи да он није био ђак; он је сигурно нешто учио, и волео је школу, што се види и по оном поштовању према својим професорима о којем једнако даје доказа. Али о испитима он нигде не говори, и по свој прилици није их нигда ни полагао. Он не мисли ни на даље семестралне уписе, јер, ево, сад у јесен 1847, каже:. „У Генфу ћу остати до пролећа, због француског језика“. Очевидно, у Женеви се није уписивао не университет, и можда му швајцарски семестри не били били признати у Немачкој, ни обратно, ради испита. Али ево ни у Швајцарској не остаје колико је мислио. Тамо се, на његову несрећу, католички кантони побунише у то доба, с намером да се одцепе од савеза, и ђенерал Дифур једва их савлада: „ја се врло кајем, каже Ненадовић, што нисам оставио Швајцарску… пре него што су се Швајцарци почели међу собом тући“. Пи после тога не иде у Немачку, где треба да сврши, него право, и сасвим неочекивано, у Париз; очевидно, није ишао за неким правилним похађањем и свршавањем школе.
Француском је Ненадовић био врло одушевљен још кад је на путу за Швајцарску стигао у Страздург, и ту ступио први пут ногом на француску земљу, али га је у Париз нешто нарочито вукло. Париз је центар светске културе, жижа слободе, „највеће звоно што у свету на ларму звони“, како га он сам карактерише. Томе је свакако припомогла и његова лектира; он је тада већ читао Мињеову Историју француске револуције и Париске тајне Евгена Синја. Тако се Ненадовић обрете у Паризу 3 јануара 1848. Одмах поче посећивати предавања на Сорбони, и разгледати велику престоницу. Али у фебруару букну револуција, и она га одстрани од Сорбоне и студија. Прича се да је Ненадовићев друг Стеван Милосављевић, за цело време буне, једнако седео код куће и учио, а Ненадовић по цео дан ишао по улицама и гледао ко ће победити, републиканци или присталице Луја Филипа. Најпосле, заситивши своју прву радозналост, а увиђајући можда и сам да у таквим приликама неће ништа бити од његових студија, Ненадовић се опрости с Паризом, и на пролеће 1848 пође кући. Уз пут, или можда у нарочитом излету из Београда, он посети и Карловце: навикнут да гледа револуције, он није могао да пропусти мајску скупштину карловачку.
У Београду се најпосле скрасио. И ако несвршени ђак, он одмах — тако је то онда било — јуна 1848, би постављен за професора београдске гимназије, оне исте у којој је до пре пет година учио. Колеге су му биле, поред осталих, Милан Мијатовић, отац Г. Ч. Мијатовића, и Ђорђе Малетић. Овај последњи мора да га је раније познавао, и да му је још као детету сладио поезију, или је бар Ненадовић читао Малетићеве песме још из малена. Кад је, три године доцније, био у Неапољу, и посетио Виргилијев гроб, он пише Малетићу 8 априла 18512: „ти си за моје детињство био оно што је за твоје детињство теби био Виргилије“. Ненадовић је и доцније, у Шумадинци, бранио и славио свога старијега пријатеља. Те исте 1848 године, Ненадовић би изабран за редовног члана Друштва Српске Словесности, а у јануару 1850 поста члан новоосноване школске комисије. Он се одмах активно баци на књижевност. Песме је и даље слао листовима. Његова Славенска Вила изађе 1849; она имаде велики успех, и би исте године прештампана латиницом. Исте године изађе и његов превод Ламнеове Камариле. Слободоуман у Славенској вили, он је то још више у преводу овог антиројалистичког памфлета, саркастичне визије против краљевства уопште; католик Ламне нагло је постао антилегитимист и „једним скоком пао из апсолутизма у демагогију“. Још је у тој истој години Ненадовић издао своје Песме, што је донекле била смелост учинити кад се Бранко већ пре тога јавио. Идуће, 1850, године, он је тако исто активан. Преводи једну драму о Наполеону од Диме оца, пише једну малу српску историју за основне школе, обећава да изради и српску граматику и књигу писмених састава за школу, и најпосле креће Шумадинку, коју ће с прекидима издавати до краја 1857.
Али „што је дикла навикла“. Немиран дух и страстан путник, а осећајући и неку неодређену грижу савести што није довршио школу, Ненадовић већ у јуну 1850 уступа уређивање Шумадинке Милораду Медаковићу, брату свога пријатеља Данила, и затражи од владе одсуство. Он тражаше одсуство за годину дана, „за наступајућа два школска теченија“, да би могао „започете предмете“ продужити на школама у иностранству. Првог септембра 1850, њега разреше од дужности, и он одмах отпутује.
Само, започети предмети остадоше и даље у стању у којем су били. Овога пута, његово странствовање још је мање, него она ранија, личило на какав правилан ђачки курс. Што је он чинио те године, то је био чист туризам. Прошавши понова кроз „мој лепи Хајделберг и Генф“, он удари на Мајнц и Кобленц, отуда на Брисел, пи задржавајући се свуда „по неколико дана“, он се упути и дође у престоницу Енглеске. Ова му се није ништа допала. „Лондону сам се истина зачудно, каже он, али у њему влада новац и интерес; у њему душа, поред све његове вештине, у најмањим границама стоји, и из материјалног круга не може да излети“. Кад је разгледао катедралу св. Павла и видео мали тунел испод Темзе, Ненадовић је оставио Лондон, и дошао у Париз да ту зимује. „Париз ме је забунио са иљадама своји предмета за којима сам ја желео“, каже он. Али у њему није ипак дуже остао, ваљда и за то што га је познавао из раније. Убрзо, он га оставља за Италију, и преко Шамберија долази у Турин, а после стиже у Ђенову и Ливорно, фебруара 1851; његова песма Страшна ноћ пева неке имагинарне опасности на морском путу између те две вароши. Не улазећи дубље у Италију, он се вероватно у Ливорну укрца у пароброд и доплови у Неапољ негде у марту 1851. Ту ће се он видети с Његошем, и зачети своје најбоље дело, Писма из Италије.
Напомене
- „Забавио ме је својом књигом Русо… који је, као што му Шилер пева, хришћане у људе претварао“, каже Ненадовић, Швајцарска, писмо 9. То је превод стиха: „Rousseau der aus Menschen wirbt (Shiller, Gedichte: Rousseau).
- Ово неиздато писмо Ненадовићево љубазно су ми дали на преглед Г. Петар, академик, и Г. Иван, ђенерал, браћа Павловићи, чија је својина.