Поглавље 4
Писма из Италије — или како их је Ненадовић најпре назвао: Владика црногорски у Италији — најбоље су дело нашега писца. Он их је, у осталом, писао у својим четрдесетим годинама, не као она ранија, која је писао кад му је било око двадесет и пет година. Њих је најмање и поправљао, прештампавајући их у целокупним делима. За што их није оштампао, одмах како су у подлиску Србије излазила (1869)? То би било лепо издање, пријатно, са оним симпатичним старим словима; свакако било би лепше од издања Јоксимовића или Задруге штампарских радника; овако, најлепше је и најтачније издање наше С. К. Задруге.
Тек у овим Писмима јавља се чистији стил Ненадовићев. У Писмима из Швајцарске можете наћи и овакве фразе: „то је земља (Француска) која је надмашила друге народе“; овде већ тога нема. Нема ни развлачења, ни неутралних места; све је много концизније. Узмите сам почетак: „Небо без облака, море без таласа, обала без лазарона, лађе без једрила“. Го је лепо као реченица, и тачно као опис Неапоља у сасвим рану зору. Има и стилистичких покушаја вишег рода; поредите опис зоре у Писмима из Швајцарске (6. писмо) са паралелом алписке и неапољске зоре у Петом писму из Италије. Тамо се опис састоји из сасвим обичних опажања; ако је стил нешто виши, није довољно јасан: овде ја све финије, јасније; опажања су дубља; ухваћено је и описано душевно расположење које се рађа при таквим лепим призорима, и све је богатије, раскошније, и компарације и кичица. У Писмима из Италије нема ни вулгарности, на које смо наишли у ранијим путописима а од којих нису слободна ни Писма из Немачке.
Има и добрих описа: хотелски путници, лазарони, Наполитанци уопште, Енглескиња при пењању на Везув. Добре су нарочито силуете Црногораца из владичине пратње, њихове наивне и оригиналне примедбе. То је каткад изведено врло концизно а изразито. Сетите се шта ови кажу кад је Ненадовић обукао црногорско одело. „Ко би река’ да је ово они исти“, каже један; а други: „е, Бога ми, сада си човјек ка’ и ми; трећи, најпосле: „како те није жао трошити новце на оне талијанске крпетине?“ Краће се није могло рећи, ни са више градације. Каткад наивност тих Црногораца долази непосредно као контраст озбиљној фигури владичиној. После очајног говора владичина у посети америчком вице-адмиралу, одмах оно Вукалово мерење лађе јатаганом; та мешавина трагичног и комичног елемента прави пријатан утисак. Добар је, и одличан, и цео опис састанка с владиком. Мислим на оно кад писац пролази поред руске цркве; како му један Енглез из друштва препоручи да то види; Вукало и звецкање његових тока, њихов разговор, начин како га је пријавио владици, детаљан опис собе владичине; итд. Свака је црта тачно ухваћена, и слика је сасвим жива. Такво је и све што Ненадовић говори о владици. Са владичином фигуром као центром интереса, Писма из Италије достижу и објективност коју никоја раније нису имала.
Ненадовић је врло добро учинио што је у опис Помпеје унео Плинијев опис ерупције Везува. Плиније млађи је „творац нашег фељтона у облику писма“; има модерних црта у њему. Нарочито му је тај опис добар. У једном врло бриљантном и ученом чланку енглеског Тромесечног Прегледа од прошле године, познати научник Сер Џемс Фрезер препричао је тај опис на дугачко и широко. На жалост, Ненадовић је Плинија слабо превео, сигурно не с оригинала, и са недозвољеним слободама. Плиније је писао два писма о овом догађају Тациту историку: једно где говори о свом ујаку, и друго где говори о себи, а Ненадовић их је сажео у једно, боље рећи помешао.
Наравно, данас, после више од седамдесет година од како је Ненадовић посетио Италију, и нарочите после ових седамдесет година кад се култура Србије дигла несравњено високо, његово познавање Италије, њених старина и знаменитости, изгледа архаично. Он није ни мало вођ по Италији, данас; он то може бити само још за децу. Он је далеко од тога да буде Буркхарт, Стендал, Тен или бар Палеолог. То је јасно, и на то не треба трошити више речи. Довољно је подсетити шта и како говори о уметности, како ни једног од старих папа не помиње ни по имену, како сумарну историју Рима даје у десетој глави. Ненадовић је сам, и још онда, знао ту своју слабост. У поменутом приватном писму из Неапоља, он се, при посети галерија и музеја, сећа београдског живописца Аврамовића: „свагда ми је врло жао што није он место мене, који би овуда с већом ползом путовао, или бар да су ми његове очи“. С том његовом архаичношћу слаже се и околност да је доста ствари промењено од ондашње Италије. Бурбонски музеј у Неапољу зове се данас Museo Nazionale; Via Toledo постала је Via Roma; на Везув се сад иде Куковом жељезницом; ни један вођ ни чувар у Помпеју не зна вам данас рећи где је Casa del principe di Montenegro.
Кад се све сведе, највећу драж Ненадовићевим Писмима из Италије даје сам Његош. За Ненадовића је био главни згодитак то што је срео овог великог песника. Он је ту дао бесмртне конверсације Његошеве, које вреде скоро колико и Горски Вијенац. Књига његова најбољи је увод у познавање песника Вијенца. Ненадовић је Његошу што су Платон и Ксенофон Сократу, Никол великом Арноу, Босвел Џонсону, Мур Бајрону, Де Квинси Канту, Екерман Гетеу. Његова је књига истог рода и исте књижевне важности које и њихове.
Немојте мислити да је мала заслуга Ненадовићева што је дао своје успомене о последњем владици црногорском, нити чак одрицати ту заслугу њему и приписати сву важност Његошу. Биографи великих људи имају и своје властите вредности. Треба осетити великог човека. Ви често прођете поред човека од вредности, па његову вредност не осетите, и другоме признајете више него њему. Свет је често неправедан према оваквим биографима. Сент-Бев је једанпут бранио Екермана од таквих прекора. „Захвалимо му, говорио је он, и немојмо га обасути епиграмима, и гледати га одозго, као неблагодарни људи“. Екерман је волео свога Гетеа, слушао га пажљиво и скромно, и „пуним рукама дао нам је краљевске поклоне“. Слично је учинио и Ненадовић. Он је волео Његоша; „сваки би од нас, каже он за себе и Његошеве пратиоце, одвојио по један део свога живота и здравља, и њему би дао“. И ако није био упознат с делима његовим, он је одједанпут, у његову присуству, осетио сву величину његову; и то му јако служи на част. „Он је Србин и родољубац каквом у Србији не тражите пара“. пише Ненадовић Малетићу, „Ко зна какве се велике мисли у овако великим душама… јављају“, пише он једном гледајући га. Најпосле, да бисте видели колика је заслуга Ненадовића у овом погледу, поредите га са другим биографима Његошевим. Медаковић није ваљда ни једну важнију конверсацију његову забележио у својој књизи. Оно што Матија Бан ставља у уста Његошу, не личи нимало на овога. А каква је, међутим, код Ненадовића, прва конверсација са Његошем, па она горостасна с енглеским лордом, па са Димитријем стражмештром (цело је место патетично), па сто других речи и примедаба овог великог човека! За извесне речи, врло либералне за једног владаоца и Владику, посумњало се да ли их је Његош могао рећи; ја не знам да ли је сумња оправдана. Ја пре верујем да је све тачно како је Ненадовић забележио; наравно, он се није служио стенографијом при бележењу, него писао по утиску и памћењу. На шта Ненадовић може бити једино није пазио, то је на диалекат црногорски. За царство небеско Његош није могао рећи да га је Христос „пре две хиљаде година наговестио“.
Наравно, Ненадовић није Његошу баш оно исто што је Екерман Гетеу. Екерман је био код Гетеа седам осам година; он га је обожавао и знао сва његова дела на памет; он га је о свему питао и желео да о сваком предмету чује његово мишљење; он је одиста имао „способност за обожавање“ и оно „благородно осећање своје мисије“, о којима Сент-Бев говори: код Ненадовића, видели смо како је од свега тога мало било. Он је био сувише млад и лак за такву мисију; код њега је све било ветар, сан, занетост на другу страну. Тако је он пропустио да запише Његошеву конверсацију на соареу код Ротшилда, за коју је сам рекао да је ту Његош „говорио онако као што је у Горском Вијенцу говорио“. Пропустио и да га пита шта мисли о Бранку, Милутиновићу, Мушицком, Вуку. Неопростиво је што није био боље познат с Његошевом поезијом да о њој с њим разговара. Ненадовић је имао обичај да сваког песника чита баш у оном месту где је овај живео, стварао, умро. У Вевеју чита Нову Хелоузу Русоа; у Кларансу, Чајлда Харолда Бајронова1: у Шиљону, и то баш у тамници Бониваровој, Бајронова Шиљонског сужња, на Виргилову гробу, четврту књигу Енеиде: зашто сад, кад је ту уз Његоша, не затражи од њега Горски Вијенац или Лучу, или што их не поручи у Беч и Београд?
Ненадовић ни у томе не личи на Екермана што није остао са својим великим човеком до краја. Екерман је заклопио очи Гетеу. Ненадовић, ветрогоња како је био, тек што се познао с Његошем, хоће да иде из Неапоља, хтео би да проведе ускрс у Риму, и једва га Његош задржа. Није га ни до краја Италије пратио, него се растао с њим у Флоренцији (мај 1851). После је понова био с њим у Бечу, у јулу, и понова га пустио да сам даље путује, у Црну Гору. Што није пошао и он с њим? Он је видео да ће Његош умрети у врло кратком времену. „Његово трајање на земљи кратко је“, пише ону 13. писму своје књиге. Његош је доиста и умро убрзо, у октобру те исте године, три месеца после њихова растанка; Ненадовић је тада био у Београду архивар Министарства Спољних Послова. Ваља приметити да је ипак једно време мислио да иде у Црну Гору; у писму Малетићу, он двапут каже како намерава тамо поћи. Да је тамо пошао, колико би нам красних ствари могао испричати о Његошу! Колико би књижевних услуга могао тамо учинити! Спасао би рукописе Његошеве, видео би шта је с оном песмом о Ченгићу, Слободијаду би поправио према примедбама песниковим; и тако даље. А Његош би то сигурно једва дочекао. Он га је, видели смо, задржавао да с њим остане што дуже у Неапољу. Он је знао да овај води дневник, и у нарочитим приликама задржавао га да присуствује којем разговору да би могао забележити што треба. Он га је јамачно звао у Црну Гору. Ненадовић му је тамо био неопходно потребан; на Цетињу је била голема оскудица таквих људи. Ах, да се Ненадовић одазвао томе позиву, куд би била лепша његова књига!
Ипак, поред свега пропуштенога, Ненадовићев Владика црногорски у Италији — да повратимо путопису његов бољи наслов — изванредно је лепа књига. Сент-Бев је рекао за Екермана: „Он више не може умрети; везама које се не кидају он се везао за једнога бесмртника“. И чинећи алузију на пророка Илију и његова ученика Јелисија о којима говори Друга књига о царевима, он завршава: „Јелисије нам је сачувао плашт и дух Илијин, и задржао је на свом челу један зрак његове светлости“. Тако бисмо некако и ми могли рећи о Ненадовићу, ако би нам се допустило да говоримо мало романтично.
Напомене
- „На другом месту у својим стиховима назива Бајрон обале овог (женевског) језера местом рођења бесмртне љубави , каже Ненадовић, Швајцарска, писмо 9. То је алузија на Byron, Childe Harold, Canto 3, stanza 99 („Clarens, sweet Clarens, birthplace of deep love“) и 100 („Clarens, by heavenly feet thy paths are trod, Undying Love’s…“).