Поглавље 3
Кад је дошао у Неапољ, Ненадовић једним случајем наиђе на Његоша; састанак њих двојице занимљив је. Његош је био смртно болестан. Годину дана раније, он је већ почео путовати да нађе лека болести, али то путовање не поможе. Лекари му саветоваху, најпосле, нека иде у Неапољ, можда ће бити боље; онда се још није знало за Давос и Лезен. Тако Његош, око половине децембра 1850, крене тамо, и стигне почетком јануара 1851, два месеца пре Ненадовића, од прилике. Сичија је била у последњем стадију; кашаљ му толико смета при лежању да многе ноћи мора да проведе у наслоњачи. Слаб је сасвим, као вејка; ноге су му танке као штапови, нос ушиљен, уши провидне, благе и замишљене очи упале у главу. Лице му је бледо; кад је гневан, лака румен прелази му преко лица да за собом остави још јаче бледило; утисак је као кад се утре кап црвена вина с белог карарског мрамора. Још је млад, без и једне седе, иначе огромна људина: тим већа жалост кад га човек погледа. Суморан, „види страшну уру пред очима“, осећа тешко умирање после тешкога живота. Уз то, сломљен, разочаран, пун горког искуства, титан који умире. Пун брига још; кад се већ мора прерано умирати, што да се умре у тако тешким временима? Омер-паша има једнако агресивне намере према Црној Гори; Његош то одавна зна. Тражио је ради тога заштите на руском двору још много раније; добија писма о све јачој опасности: једнако мисли на њу, и у својој наслоњачи, и у гроти Сибиле, и кад доцније гледа Лаокона у Ватикану. Брига је тим већа што ни питање о његову наследнику није још коначно решено нити се сигурно зна како ће народ примити тај избор. Уз то долазе и мале, ситне, домаће бриге, и дипломатска акта говоре о minces finances, оскудним новчаним изворима, који су му стојали на расположењу. Сам је, са три проста и неписмена Црногорца поред себе, а ни један интелектуалац није уза њ да га разговори и да му помогне.
Како би му такав човек ваљао! Прво, да га нешто одмени у пословима, да не мора сам својеручно писати свако писмо, нити ићи, и кад му је зло, барону Шенингу, руском отправнику послова, или Фортунату, министру краља Фердинанда, или банкару Ротшилду за новац. А после, тај је имао да му буде и нека врста књижевног секретара. Његош је још стварао. При проласку кроз Рим, написао је на куполи св. Петра једну песму, у узвишеном роду који је последњих година неговао; после посете Помпеје, једну живописну појему о пропасти старе вароши и ископавању њену; па једну о Везуву, па у овој или оној прилици по стих два. Он би радо разговарао с ким о томе, тражио би мишљење, можда би с благодарношћу примио примедбе. Имао је и раније написаних ствари које је мислио прерађивати, и за које му је такође био потребан пријатељски савет. Јамачно је имао и планове за даље певање. За све то, присуство једног младог књижевника било би врло корисно. Уз то, он је сигурно желео и да се опише његова влада, стање Црне Горе, огромне тешкоће у њој за једну добру управу. Пре, кад је био млад, имао је Вука за то, сад нема никог; ради једног маленог информативног списа о Црној Гори за странце нашао је једног наполитанског адвоката. Али то није то, ваљала би ту опширна информација, ствари које странци не разумеју а које само један Србин може да забележи према његову причању. Најпосле, Његош је сигурно волео да повери неком своје мисли, да проспе пред њим „све благо свога искуства и своје мудрости“. Тога свега ради, њему је био потребан неко други као друштво, не његови Црногорци. С тога је ваљда он и рекао Ненадовићу чим су се видели: „сам вас је Бог послао да ме у овој самоћи разговорите“.
Ненадовића је одиста Бог послао за извесне ствари, али не за све. Он је, наравно, помогао Његошу, и много је што шта учинио од овога што ми замишљамо да је овај хтео, али су његов темпераменат и његове мисли били нешто друкчији од оног што је за ову прилику требало.
Ненадовић је био млад, безбрижан, весео; „ја сам непрестано весео, пише он из Грајфсвалда, и не могу се опоменути кад сам у животу био невесео и забринут. Он је, видели смо, имао и извесно књижевно и философско образовање, као што је имао и слободоумља. Али ово последње не треба трагично узимати. Као што је Слободан Јовановић једанпут о њему рекао, Ненадовић је при томе „имао више несташлука и лакомислености него праве борбености“. Он је и иначе имао те особине.
Од некога који га је добро знао из ових година о којима је реч, слушао сам да је Ненадовић био задиркивало, шаљивац, „комедијаш“: нарочито је с девојкама био такав. Кадгод је пролазио Господском — данас Бранковом — улицом, гледао је у прозоре девојака: Марковићевих, Шилићеве, Станишићеве, најугледнијих београдских госпођица. Увек се шалио. Кад га послуже слатким, он: „о, немојте се трошити“. Носио се покаткад мало необичније. Једанпут је понео неки црвен, као „хеклован“ шешир. „Ју, а што Ће вам тако ружан шешир“, пита га једна познаница, а он, бајаги озбиљан а тера шалу, узима шешир у руку, и пита; „а зар је ружан?“ Другови су га дирали, нарочито пред девојкама. У старом Београду било је уличних продаваца кобасица, Немаца, који су викали: warme Würste; другови Ненадовићеви наговоре једног таквог продавца да виче: Armer Neša, баш кад је „Неша“ стојао под прозорима у Господској улици. Био је тако обешењак, „ђаво“, готов да прави шалу и да је прими; био један од оних којима је све дозвољено. Други су ми причали сличне анегдоте. „јесте ли чули — питао је Ненадовић неког свог познаника — како говоре да хоће да ме узму за министра?“ „Нисам; ко говори?“ „Па ја говорим“. Све је терао на спрдњу; он сам то признаје. Баш тада кад је био у Неапољу, он пише Малетићу: „пада ми на памет једно славно изреченије, сиреч: колико је леп Неапл, спрдња је још лепша, и, божа вера, ја ћу ти у шали и комедији читав мој живот провести“.
Г. М. Борисављевић испричао је по архивским актима какву је шалу учинио Ненадовић кад му је власт забранила Шумадинку августа 1850. Ја се: сећам кад је, поодавна, један дубровачки властелин, — да би исмејао једног „политичког повјереника“ аустриског, који је одлазио из Дубровника, — платио, под згодним изговором, да се учини једна „миса кантана“ у фрањевачкој цркви. Слична је и шала Ненадовићева. Да исмеје забрану листа, он је, такође под неким изговором, платио да тога дана звона са београдске цркве огласе тај догађај, и црквени тутор, и не знајући у чему је ствар, доиста и огласи. Глас о томе пукао је на далеко. Милићевић, који је онда био ђак у богословији, писао је о том Панти Срећковићу, са уживањем. Илија Гарашанин писао је Стевану Книћанину, с негодовањем, и представио Ненадовића као несташно дериште. До Цариграда се то чуло, и министар спољних послова Али-паша говорио је весело нашем капућехаји о томе. Београђани су дуго после тога памтили ову шалу. Ненадовић је, наравно, био тужен за то; он је тиме „правитељство наше исмејати хотео“, каже се у оптужби. Па испиту, у управи вароши, он се бранио тако исто несташно као што је и кривицу учинио. А како, каже, „звоно на цркви топчидерској… звони да се краве правитељствене поју“, и то још бесплатно, „а ја сам прописану таксу у један дукат цркви платио?“ Кнез му је опростио кривицу, али је одсуство, које смо видели да је Ненадовић тражио, одобрио с једном мотивацијом пуном прекора. Кнез се нада, каже се у акту, „да ће речени Ненадовић сад, у страним земљама, где науке продужавати и учити намерава, и срце и дух свој немирни и раскалашни поправити, и у отечество своје као човек моралног карактера вратити се“. Кроз цео старински стил овога акта, види се да је кнез знао колико је Ненадовић озбиљан.
Ту вољу за шалу ми смо приметили и у Ненадовићевим путописима. Она се још више види у његовој Шумадинци. У том листу има „шале и сатире“. Ту има несташних коментара политичких догађаја, затим чисте шале, „шегачења“, „лудачења“, у привидно озбиљном тону, логике натрашке, лакрдија као кад се ко прави да не разуме куд његова досетка иде, каткад поклапања где им се човек најмање нада, и сличних смешних ствари. Тај је лист данас врло редак, и слабо га ко познаје, али је онда јамачно био радо читан као што је и данас врло пријатан. Ако је Стерији долазио до руку, он га је сигурно с уживањем пратио. У том се листу „шала и сатира“ јављају и у рубрикама у којима им по правилу није било места. У домаћим вестима, на пример, јавља се да је у црноречком округу велика зима, све чесме и бунари замрзли, и људи „не знаду шта ће без воде“, и одмах се додаје: „нек пију вино.“ У страним вестима: „У краљевству неаполитанском само се тридесет и три хиљаде људи у затвору налази.“ По нека песма, нпр. Пролећна песма, почиње сасвим исправно: — пролеће, тихи ветрић, тице које скачу с гране на грану, све цвета и листа, — па наједанпут: „процватила лесковина, листају церићи.“ Нарочито су шале с претплатницима, или на рачун уредништва; то је у писмима уредништву, У примедбама испод текста, у опроштајној речи читаоцима итд. Позната је она шала Шумадинке где неко тобож шаље претплату за „једну сиротицу“ за коју не зна „гди обитава“ а којој је име Правда, и како уредништво узалудно тражи адресанта. Или: претплатници послали једну песму као поздрав обновљеној Шумадинци, и у тој песми има стих:
„Шумадинку читаћемо као и до сада,"
а уредништво ставља примедбу:
„Шумадинку ви читајте као и до сада,
Али најпре новце дајте, а не к’о до сада.“
Или: штампајући прво писмо из Грајфсвалда, уредник додаје: „ми се бојимо да ово писмо због свог азијатическог штила не буде досадно читатељима.“ Или: Ненадовић признаје да се у његовим досадањим делима осећа „непостојанство“, „неследственост“, и слично, па додаје: „тешим се оним што но пок. Чубра каже: ни том од мене нико се није надао“. и тако даље. Ми смо се нарочито задржавали на првој и другој години овог листа (1850, 1852.), да бисмо били ближе времену о којем говоримо, али у даљим годинама овакве шале има много више: при њој нарочито жене страдају.
Не само шаљивац, Ненадовић је био и лак — да не кажемо: лакомислен — човек у то доба. Видели смо како је он путовање претпоставио школовању, и како је и то путовање било сасвим безбрижно, Он је сасвим случајно дошао у Неапољ, а могао је доћи и у Цариград: никаква нарочита плана није имао; није знао ни куда ће из Неапоља. „ја сам ти ко тица на грани“, каже он баш тада, и додаје да ће негде „између Лондона и Цариграда бирати“ кад из Италије пође. Оно „непостојанство“ и „неследственост“ које он сам себи у шали приписује, биле су одиста стварне особине његове у неколико.
Ненадовић није био ни довољно спреман за оно општење с Његошем које смо раније претпоставили. Он није имао тачна појма о Његошу и Црној Гори кад је у Неапољ дошао; признати ваља да су у оно доба тај појам и знање били врло ретки. О Црној Гори Ненадовић је имао познато романтично мишљење које је имао Бранко, и други песници овога времена; то је земља јунаштва, поштења, слободе. Јасно сведочанство о таквом његову мишљењу имамо на више страна: у његову путопису из Србије, у његовој песми Црногорски Србин (доцније названој Црногорски ускок) из 1849, у Славенској вили, овде онде по Шумадинци. О Његошу знао је да је болестан. Његова Шумадинка 1850 доноси вести како се „бави у Боки“, како је „још једнако слаб са здрављем. Али Његошева дела није дотле читао: првине његове, наравно, не, али ни Лучу, па чак је и Горски Вијенац врло оскудно познавао. „За Горски „Вијенац врло сам мало тада знао — каже он сам, говорећи баш о овом времену —; само сам га дотле био једанпут површно прочитао.“ Кад га је Његош запитао шта је боље, Вијенац или Шћепан који је баш тад изишао, Ненадовић је ћутао не знајући шта да каже. „ја сам, вели он, због тога заћутао што управо нисам се могао опоменути каква је садржина Горског Вијенца.“ Горег непознавања Његошевих дела није могло бити. Да би иронија била већа, Његош је познавао Ненадовићева дела. „је ли ваша Славенска вила и новине Шумадинка?“, питао га је он чим су се први пут видели.
Такав је био Ненадовић, а онакав Његош. L’Allegro, Il Penseroso.