Поглавље 6
Ненадовићев интерес за Црну Гору давнашњи је. Кад је био врло млад песник, он ју је волео романтично. Кад се познао с Његошем, познао ју је тачније. На позив кнеза Данила, он је у новембру 1857 дошао у Црну Гору и провео у њој до пролећа 1858, при чему је имао прилике да је проучи на лицу места. Он је тад заволео Црногорце, а и они њега; „добро га фале Црногорци — пише Вук Поповић Вуку Караџићу 3 априла 1858 — ваљда ће их бити добро частио с пићем“. У Цариграду 1858 и 1859 године имао је посла с њима; његов опис Мишана Мартиновића у 12. писму књиге О Црногорцима и његов спев Рвашбаша црногорски (то је тај исти Мишан) доказ су томе. Године 1874 отишао је понова на Цетиње и задржао се можда целу 1875 годину. Исто је учинио марта 1877 и задржао се до марта 1878 од прилике. То је било за време рата. Тада је узео писати своју књигу О Црногорцима. По лепоти, ја стављам ову књигу скоро у исти ред са Писмима из Италије, или близу ових. Она је донекле наставак њихов. Две целе главе (13. и 14) посвећене су Његошу; у осталима су анегдоте сличне онима о свити Његошевој у Италији. Уз то, ова је, у неколико, у роду оних путописних есеја каква су Писма из Немачке. То је иста серија проматрања једнога народа: тамо Немаца, овде Црногораца; само овде писац боље познаје свој предмет, и третира га потпуно, не делимично као тамо. Ту је цела карактеристика црногорског племена: психологија његова, историске црте, географске, фолклор. Опште је мишљење да је та карактеристика сувише оптимистичка, и то је у главном тачно; ваља ипак приметити да овде онде има извесне ироније која тај оптимизам ублажава. Стилски је ова књига најбоља међу свима Ненадовићевим. Оне стилске особине Ненадовићеве које смо у прошлој глави истицали, — паралелизам, антитезе, изразито казивање, концизност, живописно шаренило анегдота, музика фразе — ми их нарочито у овој књизи налазимо. Нема, међутим, вулгарности да квари књигу, нити комике на силу. Све је држано у једном лепом тону, и хумор, у колико га има, отменији је.
Има пуно лепих параграфа и глава које се издвајају као засебне целине. То су главе о Његошу, — овде и врло добра силуета Симе Милутиновића —; одбрана српског народног поноса коју чини „један из нашег друштва“ (вероватно сам писац) у разговору с неким холандским путником, у цетињској локанди (12. глава); изванредно леп опис пута у Скадар на једном малом пароброду, хумористичан у роду онога с непознатим другаром од Визбадена до Касела у Писмима из Немачке, и још бољи (16. глава); и тако даље.