Поглавље 7
Свакоме који је читао целокупна дела Ненадовићева јасно је да су путописи и путописни огледи најбоља дела његова. Поезија његова дубоко је испод њих. У њој су понекад страшне ствари. У песми Песник и перо он каже:
„Перо моје, перо мило,
„Ти си мени свагда било
„Најмилији уздисај“.
У песми О новој 1852. години, ни сећање на Његоша, којем је песма посвећена, није му могло дати бољу инспирацију:
„Све до гроба, од малог детета,
„Борио си с’ с много елемента“.
Или оне лудости Кузмана:
„Дубровник удворник, Скадар није складан;
„Радујте се, људи, ваш је конац јадан;
„Одеса, чудеса; бију се на Криму,
„Французи, тантузи, угрејаше зиму (1) —
„Кад усану море, ја почех да лајем,
„Па постадох човек, ал’ се грдно кајем (2) —
„Задар не задире, Будим се не буди,
„Шибеник те шиба, Љубљана не љуби;
„Бели град Београд, ка’ перо на стрели,
„Што је окречено, то се само бели;
„Загреб је загреб’о, Ламартин је Мартин
„А Кошутје к’о шут, Грк је посто Латин (12), итд.
Лудости друге врсте налазе се у његовој поетској приповеци Бегунци. Приповетка почиње лепо и занимљиво; изгледа као једна од оних што описују поморска путовања, гусаре, бродоломе, трговину с црначким робљем, и читаоцу је мило да и такве, увек примамљиве ствари нађе у нашој изворној књижевности, али наједанпут долази овакав епизод. Има ту неки Србин на једној гусарској лађи, који утекне с ње, па лута по Африци. Ту га одједном — боље рећи, наравно — ухвате дивљаци, вежу и одреде боговима на жртву. Свечаност је; народа пуно; ту је и краљ црначки, и свештеници с њима; сви стоје поред реке, где ће Лазара да баце крокодилима као жртву. Обреди су свршени, долази на ред жртва. Лазар говори своје последње збогом, српски. Краљ чује, зачуди се откуд овај српски говори, пита га ко је. Кад се овај каже, каже и краљ: „ја сам из Ирига“, и пита Лазара за Доситија Обрадовића, шта ради и је ли жив. Све су ово просто детињарије и које не могу да се објасне. Свирепо је и наводити овакве примере; ја то не бих ни чинио да се наведене песме не налазе у последњем издању целокупних дела које је сам песник надгледао.
Наравно, има и бољих ствари. Има више Ненадовићевих песама које су до скора биле врло популарне, и у којима се одиста налази по који леп стих, пасаж, мотив, песничка мисао. То је случај са песмама Стамболу, Груда земље, Кошуља, Општа кућа, Мрве хлеба, Шетња једног стенографа, Путем ждрале, Последња песма, и можда још која. Има и превода бољих, нпр. Биргерова Ленора. Непобеђени већ није такав: величанствени и метрички савршени сонет лорда Тенисона Montenegro изгубио је свако достојанство у Ненадовићеву преводу, као што је изгубио и облик сонета.
Од целе гомиле стихова Ненадовићевих, ја бих као лепе издвојио, колико се у овом тренутку сећам, само три песме или одломке песама. Прво је почетак Снаге народа с тако лепим јамбима, са сликовима сигурно најлепшим које је Ненадовић написао, с достојанством ритма, са изразитим сликама:
„И преби се сабља бритка,
„И златна се круна смрви,
„И сврши се страшна битка,
„И потону све у крви“.
Друго је један одломак, који је за себе целина, из песме без наслова (На пароброду?) у Писмима из Италије, где је једна врло ритмична серија дактила и амфиораха, с чистим сликовима (сем последњег), у лепој каденсованој поетској реченици, с полетом, с инспирацијом коју му је могао измамити опроштај с Неапољем:
„Збогом, о крају,
„Подобан рају,
„Љубимче климе,
„Где нема зиме;
„Где има цвећа
„И без пролећа;
„Где нема дана
„Необасјана: —
„Неапле, збогом,
„Праштам се с тобом“.
Треће је, — и ово наводим с мање одушевљења — На гробу Шопенхауера; цела песма гласи:
„Једну трунку од прашине
„Ветар донео,
„Па је дошла да походи
„И твој пепео“.
Можете замерити доста овој песмици, нарочито с обзиром на њену краткоћу. Донео и пепео не слажу се као слик; изгледа ми да није требало рећи да је „трунка“ дошла да походи и Шопенхауеров пепео, него да је и она дошла да тај пепео походи; песма се, најпосле, не односи специфично на Шопенхауера него на философе уопште, или бар многе од њих. Али се ипак из ове песмице тако јасно издваја чисто философска мисао о пролазности свега да се одиста чини да никаква друга није могла да се јави у тој прилици. Песма је, уз то, врло кратка и врло проста, и нема никакве декламације која је, изгледа, неизбежна код песама испеваних на гробовима великих људи.
Са овим што смо рекли јасно је колико је проза Ненадовићева боља од његове поезије; слабости ове истичу јачину оне. Заиста, ни један књижевник не може тражити да му сва дела његова трају и остану; срећни су код којих је то случај и са једним, два дела. Ненадовић долази у те срећне. Његова Писма из Швајцарске и Писма из Немачке добра су дела; Писма о Црногорцима одлична су, а што се тиче Писама из Италије, држим да није смело рећи да ће она трајати докле буде нашег лепог српског језика.