Поглавље 2
У времену о којем смо говорили, наш је песник, видели смо, писао песме, али је он тако исто писао и путописе. Песме је писао зато што је то цео свет око њега чинио, и што је већ гимназија давала томе подстрека, али откуд да пише путописе, он једини међу својим сувременицима? Ту је донекле могло бити и Доситијева утицаја; у славу овог великог путника и просветитеља Ненадовић је још 1843 написао једну песмицу. На његову жељу за путовањем могла је уз то утицати и евентуална лектира Робинсона. Свакако, он је волео да путује; то се види према свему досадањем. Он је путовао „искуства и весеља свога ради“; „циљ сваког путовања треба да је наука и искуство“; „путовање, то је највећа и најлепша школа“ — све то он сам каже, и ми му можемо заиста веровати да му је та школа била милија него она званична. Он је волео да позна разне земље и народе, да види лепе пределе и чувена места, да доживи ретке ствари. Он је приликом сваког путовања водио опширан дневник, нешто ради свога задовољства и учења, нешто да би могао причати или писати друговима. Кад је доцније прелиставао те дневнике, он је нашао да они могу бити интересантни. Који је од његових другова, или који је Србин уопште, у то време, видео толико света и доживео тако ретких ствари као он? Књижевно активан као што је био, а с потребом да попуњује, сам понајвише, свој књижевни лист, он је узимао један по један од тих дневника, и по њима почео писати своје путописе. То није било одмах после учињена пута, него годину, две, три, или чак и седамнаест година касније.
ја држим да је његов Један дан из путовања мог по Србији 1845 године, штампан у Шумадинци 1850 без потписа, и да је то његов први путопис. Пут се односи на Делиград и Црни Врх, а ми смо видели да је Ненадовић тада био у тим пределима; „бацим ја мој прашки бели шешир“, каже ту путописац, а ми случајно знамо за шешир који је Ненадовић у Прагу купио. Сам путопис није ништа у ствари; у њему нема ни стила, ни идеја; све је врло почетничко. То је авантура једног младића кога држе а „Швабу“ зато што носи шешир, и анегдота о једном богатом трговцу који постане просјак зато што му капетан удари батине за банбадава.
Писма из Грајфсвалда, или како их је он првобитно назвао Путовања по прајском приморју и по острву Ригену већ су боља. Додуше, и у њима има доста почетничког. Описи су наивни и невешти; ствар местимице личи на гимназиски задатак („описати како сте провели овогодишњи распуст“): махом је лична авантура главно, а објективност и посматрање долазе у други ред; све је више приватно писмо него прави, уметнички род путописа. Не ретко је брбљање једне шипарице: „после нам донесоше пун један тањир лепа меда у сату; место вина имали смо јабуковачу; може добро да се пије, слатко је и помало рези“. Ту дошли, ту ручали, овде јели меда, тамо пили пива — и то је сад путопис. Ово, наравно, није увек, него је више при крају, где је и причање сумарно и где се осећа брзина да се ствар заврши. Има, наравно, и идеја, слободоумних, против краљева, против папа, за француску револуцију, за изгладнелу Ирску (без избегавања вулгарнијих црта, у осталом); то је трибут времену у у којем је Ненадовић живео. Има и философије, о свету, о људима, о „нашем веку“, о циљу живота; то је Ненадовић научио од Мишлеа, али се по тој плиткој философији не види много да је ученик „на чисто са универсумом“.
Али има и бољих ствари. Пре свега, путовање је вредно било учинити. Острво Риген позната је екскурсија туриста, грајфсвалдски је университет чувен; словенске старине и белеге, изгубљене у тако далеким земљама, ствар су од интереса; беда и прљавштина померанска које су могле изазвати патриотско задовољство како је у нас то боље — све су то предмети вредни описа. Ни личне авантуре нису свакодневне; прелазак од Штетина до Путбуса на малој једрилици, по најгорој олуји, с пуно опасности, с правом је могао изгледати Ненадовићу као авантура non plus ultra, као једна истинска робинсониада. Тај је опис и најбољи у књизи, он чини једну занимљиву главу у иначе бледом спису Ненадовићеву. Има и стила гдегде; лепо је посматрати како се у младом човеку од двадесет и четири године рађа доцнији стилист. Како је његов друг Шлама био у опасности да се удави сам на чамцу, Ненадовић, који је остао на лађи, жали: „е, мој Шламо, заједно учисмо, заједно путовасмо…, па нам не би суђено да се заједно удавимо“. А кад се Шлама врати и стане да прича о својим авантурама на копну, где су га неки страшни пси напали, он каже како је на Ненадовића мислио и жалио; „е, мој Србине, заједно учисмо, заједно путовасмо, па нам не би суђено да нас заједно пси поједу“. Овакав паралелизам у конструкцији, који је једна лепа стилистичка особина, ја не знам да ли се налази у кога другог нашег књижевника тога времена. У овом путопису, — то се и по овом види — већ се јавља и Ненадовићева шала, и нешто хумора.
Писма из Швајцарске још су боља; очевидно Ненадовић напредује као путописац. „Гимназиалног“ елемента нема у њему више, или је незнатан, род путописа је шири и објективнији; што има објективног, то је занимљиво и весело. Сам пут је леп и редак. Ко се од Срба пео на Риги-Кулм, Фурку и Гримзел, и ишао пешке по глечерима? Очевидно, нема их много, ни данас, а камо ли онда. Ствар је, дакле, заслуживала да се опише, као што су то исто заслуживале и ретке лепоте фирвалдштетског језера, и весели живот ђака у Хајделбергу, и слично. Опис овог последњег је и леп код Ненадовића. Тако исто је похвалан и опис рађања и заласка сунца на Риги-Кулму, наравно, само као труд и покушај, јер праве сликарске кичице Ненадовић нема, и неће је никад ни имати. Тако нема ни права знања за опис глечера и Алпа.
Има у овом путопису више поуке него уметности, и то каткад елементарне и наивне поуке, али та је у оно доба била потребна. Цело је четврто писмо једна врло обична историја Швајцарске, какву, или и бољу, можете наћи у сваком уџбенику. Подаци за опис катедрале у Стразбургу сигурно су позајмљени из прве путне књиге. Али то је онда било све ново, и за публику, и за писца. Публика је онда била дете, и писац је био дете. Он је чак морао да јој објасни да је Јан Хус био Чех. Он је ваљда био први који је видео како тамо сликари седе у пољу, пред својом таблом, заклоњени широким амбрелом од сунца, и сликају пејзаже; и он је то с уживањем описао. Он се забављао гледајући у онај чудни часовник у Стразбургу, и публика је налазила забаве у том опису. Тако ће он и доцније, у Италији, морати да објашњава и шта је лава, шта кратер, које се вино зове lacrima Christi, или да прича целу историју Рима. Све је то данас наивно, као што је наивна и она егзалтација за швајцарске слободе, која је такође разумљива за оно време.
Али има и нешто што нарочито ваља у овој књизи. То је младост која избија из многог пасажа њена. Ово је књига младости, ведрине, оптимизма. То је атмосфера Ђачког растанка — глава о Интерлакену је одиста опис таквог једног растанка —, у другом виду, наравно, у свету на страни, али са сасвим бранковском веселошћу. Друштво с којим Ненадовић путује, то су све ђаци, млади, ни један преко двадесет прве године; сви добро васпитани, и ако сувише хучни, па се Енглези по хотелима мрште на њих ин гледају их као „менажерију“ — израз је Ненадовићев —: никад не играју карата, ни кад три дана морају да остану у каквом селу: никад се не свађају: „на целом путу била је међу нама слога и љубав“, каже Ненадовић. Њихове авантуре, и ако пуне опасности, ипак су безазлене, с лепим примерима храбрости и лукавства, са шалом и ведрином.
Кад су пошли из Андермата, сами, без вође који је ту врло потребан, само са путним књигама у које су наивно веровали, они одједанпут осете да су изгубили пут; а ноћ, хладно, а они у лаким хаљинама, па не знају шта ће, и малодушни предлажу да се ноћи ту, како ко зна. Најпосле се реше да стану сви у ред, па да броје; на кога падне број 134, тај Ће бити председник. Изабрани је био „весео као да смо га за краља изабрали.“ „Ја сам земљак Блихера, викну он; ја не знам друго него да идемо напред“. Пошто је узео све мере да нађе прави пут, и нашао га, он одиста води срчано. „Мене пустите напред,“ виче он у једном тренутку опасности. Први иде преко једног врло опасног моста, и светли другима палећи листове своје путне књиге; лепа иронија на њену вредност. Најпосле, нађу неко преноћиште, један манастирић у којем је живео само један стари капуцин, али је преноћиште тако тескобно да у њему могу наћи места само четворица, а њих је двадесет. „Напослетку, сагласимо се… да кажемо калуђеру како нас нема више од четворице“. Четворица се издвоје напред, и закуцају на врата. „Ко је?“ „Ми смо, ради смо да преноћимо“. „А колико вас је? На то питање, и они напред, и остали позади, сви у глас дрекну: „нас четворица.“
То су све лепе ствари, ведре и безазлене. Понекад има и контраста, ноте благости и нежности. То је при додиру те младости са старијима; попустљивост стараца лепо контрастује ову експансију младости, и даје нежнију боју ствари. При капуциновој молитви пред вечеру, сви се случајно загрцну од смеја, а он им после у шали каже да ће сутра имати кише као казну за тај несташлук. „Путујте срећно, моји млади пријатељи, и уживајте у Швајцарској све што човек ваших година може уживати“, каже им други благи старац после једног сличног испада.
Путничко писмо из Париза врло је кратко, и описује само долазак. За њим су Спомени из Париза, дуги али неоригинални; они су превод једне путне књиге с Ненадовићевим домецима. Ни једно, ни друго немају озбиљније књижевне вредности.