Поглавље 5
У времену Карађорђевића, Ненадовић је живео скромно као професор гимназије, као архивар и протоколист Министарства Спољних Послова, као „столоначелник“ и секретар Министарства Просвете. Кад су дошли Обреновићи, он је таман био стигао У Цариград, на своје ново опредељење, као секретар посланства, и светоандрејска криза није га се дотакла ни у колико. Годину дана доцније, крајем 1859, он би постављен за начелника Министарства Просвете, и остаде на том положају за цело време кнеза Михаила; и ако рођак бивше династије, он бејаше поштован и неузнемираван. Али са убиством кнежевим дође и за Ненадовића катастрофа. Његов рођени брат Светозар стрељан је као завереник, а сва породица Ненадовића била је гоњена, под Намесништвом. Наш писац онда затражи пенсију и доби је.
Ни на једног од наших књижевника катастрофа од 1868 није утицала колико на Ненадовића. Милићевић, који га је тих дана виђао, прича да је био утучен, да је плакао, да је „ишао као човек отрован“. После тога Ненадовић је отпутовао у Беч. Т. С. Виловски, који га је ту виђао, прича да су му живци били растројени, да се клонио друштва, да се налазио само са његовим оцем, својим старим прашким пријатељем. Презимивши ту, он оде почетком 1869 у Минхен; ту је, неповерљив, „сва писма спалио у фуруни“, како сам каже. Како је био болестан, од ноге, подагре, то оде у позната рајнска купатила: у Хомбург почетком априла, а почетком маја у Визбаден. Кад се нешто опоравио, помишљао је опет на путовања, али не више по Европи него даље. Те јесени још мисли да пође у Америку, и да у Сједињеним државама остане десет месеци. Ако не би могао у Америку, он ће у Египат, да присуствује отварању суецког канала. Он се озбиљно спрема за пут и учи енглески. Можда су му планови о тим далеким путевима дошли од жеље да што даље оде од Београда и Срба. Кажу да после кнежева убиства није никако долазио у Београд све до 1887, кад је присуствовао преносу Вукових костију из Беча. У Ваљево је свраћао; мати му је била још жива и тамо седела. Није хтео да се прима државне службе никад више; седео је као пенсионар у Ваљеву, или Цетињу. Кад га је кнез Никола позвао 1879 за министра просвете, он је и то одбио.
Књижевно се такође променио. Он је вероватно сматрао да је цела његова кариера скрхана, и она званична и ова књижевна. Сигурно је помишљао да престане писати. Свакако стоји да је сад много мање књижевно активан него пре. Шта све он није публиковао до 1868! Ту су две збирке песама, три засебна спева, више превода међу којима има и подебљих књига, нешто школских књига, Мемоари и Протокол писама његова оца, па Слободијада, уз то два мала алманаха, и поврх свега осам годишњих течајева Шумадинке с пуно његових прилога. После маја 1868, он дуго не публикује ништа. Изузетак чини само с Писмима из Италије, која штампа у Каљевићевој Србији с почетка децембра 1868 до краја маја 1869 године. Можда га је уредништво за то замолило, или је он сам хтео да и своје белешке из Италије разради у готов путопис, као што је то дотле учинио са свима другим путним белешкама; да на тај начин рашчисти и са последњим од раније намишљених дела. Али, сем тога, он не публикује нигде ништа, као да је књижевност сасвим оставио. То траје скоро десет година. Тек ће се око осамдесетих година повратити књижевном раду, почети своје дело О Црногорцима (1879), сређивати своја целокупна дела (од 1881 и изнова од 1892), унеће у њих и нештампане ствари, уређиваће Гласоношу (1885), сарађиваће на Ваљевским новинама (од 1887).
Не само по активности, он је и иначе друкчији у свом књижевном раду. Неће више „грмети“ против краљева и тирана, као што је чинио дотле, него ће писати ствари које не дирају никога. Ако што и каже против владалаца, то је најпре врло ретко, а после је безазлено, у шали. Он ће се вратити својој старој шали, коју је неговао у Шумадинци и која је лежала у његовој природи. С њом ће помирити и своју философију, за коју је такође одавна показивао склоности. Ту ће философију извести сасвим у духу оптимизма, ведрине, по принципу: не печалити се ни за што. Од Хегла он је прешао Демокриту што се смеје.
У таквом расположењу Ненадовић пише своја Писма из Немачке, која читалац има у рукама. Он их пише из Хомбурга и Визбадена 1870 док се лечио и излечио, и кад је видео да од америчког и египатског пута нема ништа. Повратио се од утучености у коју је био пао, али је био сам и осећао досаду. Читао је много и дуго, нарочито романе, мемоаре, историске књиге; читао скоро годину дана, и најпосле започео да опет пише. „Има много времена како нисам ништа писао“; „писати, то је толико колико са самим собом разговарати се“, каже он у почетку ове своје књиге. Писање те књиге, то му је било разонођење; ту је и порекло њено. Крај њен дошао је кад је избио француско-пруски рат.
Писма из Немачке сматрају се обично као путопис, али она су врло различна од онога што је Ненадовић дотле у том роду писао. Какав је то путопис кад га пише човек кога боле ноге и који не може да макне из собе? Половина књиге одиста — првих десет писама из Хомбурга — односи се на то стање; тек с једанаестим писмом, из Визбадена, почиње неки покрет, шетња једног реконвалесцента, прво излажење ван вароши и по околини. Па и ту је само најближа околина у питању: вожња лађом до Мајнца и Франкфурта. Тек је некакав случај, нека пометња учинила да Ненадовић оде, преко Вецлара и Гисена, до Касела. Не само по туристичкој активности, него ни по радозналости путника, ова књига није путопис. Ненадовића више не занима ништа што га је раније занимало. Рађање сунца, ради којега се некад пео на Риги-Кулм и силазио у Неапољ, оставља га индиферентним. „Негда, то ми беше најмилији поглед:… Сад се ни сунцу не дивим.“ Негда га је интересовао Колосеум у Риму, сад га интересује како пси лају у Грчкој а како у Пруској. Негда је јурио у Париз да види гроб Наполеонов, сад га у Паризу занимају само кројачи. Што има путописнога, то су ситне смешне авантуре које му се догађају. Иначе су то ћеретања, козерије, фељтони, мали есеји и мисцеле о свему и свачему. Он говори ту о хотелским гостима, „келнерима“, дворским будалама, о здравим и болесним ногама, о појединим народностима и нарочито о њима; ту ће сваки час бити карактеристике Немаца, Француза, Енглеза. Као сличност с другим писцима, ја не знам код кога бих је нашао. Има нешто од Хајнеа који се у својим хумористичним путописима подсмевао Енглезима и Немцима, нешто од Ли Ханта који је писао мисцеле о „келнерима“.
Што је лепо у Писмима из Немачке, то је најпре стил. Данас је теже хвалити стил Ненадовићев него пре двадесет, тридесет година, јер се данас уопште у нашој књижевности стил знатно поправио. Али у Ненадовићево време — а то је време доста дуго трајало — његов стил био је један од најбољих. Све до писаца тзв. француске школе, он је сматран као узор у писању. Он је донекле и претходник те школе, и ако „на леву руку“. Она не потиче од њега. него се самостално развила из пажљиве и интелигентне лектире француских писаца: и Ненадовићев стил потиче из добре лектире; кад је ко даровит, а има добре узоре, он увек има и добар стил. Тиме нећемо да кажемо да његов стил данас не вреди; напротив. Узмите само његову књигу О Црногорцима; ту има пуно изванредно лепих стилистичких особина. Оних паралелних конструкција које смо запазили још у његовим Писмима из Грајфсвалда има у књизи о Црној Гори врло много. Свуда је паралелизам, антитеза: свуда и пажња за стил, нарочита брига како да се ствар каже што лепше, што изразитије. Изражавање је концизно; прелази и неутрална места одбачена су, а истиче се само оно што је главно. УЗ сваку идеју долази пример, илустрација, занимљива анегдота, слика место разлагања; фраза постаје мелодична, периодна реченица често је негована, с вештином и успехом, и више пасажа имају свој ритам и каденцију. Такав је стил у књизи О Црногорцима, сличан је томе и у Писмима из Немачке; у овој последњој слабији је и мање коректан.
Што је даље лепо у Писмима из Немачке, то је дух. Има доста места која су врло пријатна ћеретања, с пуно духа; с парадоксима, с интересантним идејама или развијањем, са живописним шаренилом примера и анегдота. Ко би тако импровизовао на једном вечеру, био би сјајан. Да није овде онде вулгарности, или испадања из тона, или тврд и невешт израз и старија синтакса, целе главе биле би изванредно лепе. Тога су рода нпр. карактеристика Немаца на почетку 4. писма, или шаљиве рефлексије о здравим и болесним ногама у 5. писму. Узмите један пример. Говорећи о својој ногобољи, он се сећа како је о тој болести најмање писано, па наставља:
Јадне ноге! Оне стоје у медицини на најнижем степену, а без њих се људи не би могли ни напред ни натраг маћи. Оне су одређене за најнижу службу човека; он о њима најмање бригу води; најгоре их одева, и не гледа где ће њима стати. Турци, кад руке скриве и штогод украду, бију невине ноге по табанима. Људски род већма уважава своје уши него ноге. Половина, и то лепша половина људског рода кити их златним обоцима, а ноге сви увијају у марвену кожу, и газе њима по глибу и по тврдом камену. Кад се срце уплаши, морају ноге да беже, да га спасу од опасности; кад се срце развесели и раздрага, морају ноге да скачу и да играју; кад се глава опије, морају ноге да посрћу. И опет нико неће ноге да поштује. Једина Енглеска има орден за ноге.
Најпосле, у оном делу књиге који је путопис и причање, има хумористичних епизода. Ненадовићу се дешавају смешне авантуре и он их смешно прича. Он се сам прави предметом смешне деградације, као Марк Твен од прилике, за кога је ова горња дефиниција баш и речена. Такво је 11. писмо, где је састанак и шетња с једним непознатим Енглезом: кад леже заједно на клупи, кад гледају теле, како седе на жељезничким шинама а воз тек што није наишао (изванредно добро), како угазе у креч, шетња по врту неког кнеза, итд. Писац се прави безазлен; он једнако резонује, и резоновање је правилно, али се догађаји дешавају супротно томе; све је привидна логика а у ствари ексцентричност, и све је причано мирно, озбиљно, скоро с достојанством, с чуђењем, а једнако се комичне ствари дешавају. Такво је и 14. писмо; оба спадају у најдужа али и најзанимљивија у књизи. И ту се слично дешава писцу и другом непознатом другу његову. Читалац се сигурно сећа оних епизода кад ова двојица хоће да купе штапове па не могу да их изаберу по вољи у Визбадену, него иду, само тога ради, у Франкфурт; наравно, после свега, и не купе штапове него неке столице и кавезе с тицама. После погреше пут па, место у Кастел, оду у Касел, а не знају где су, него једнако траже и питају да дознаду у којој су вароши, али све узалуд, наравно. Најпосле, нађу једну продавачицу у дућану, живу, говорљиву, духовиту Францускињу, па и њој управе исто питање, а она — како је у то Ненадовићев друг помилује по образу — одговори: „ова се варош зове Ne touchez pas.“ Ту има пуно врло лепих детаља а све у комичном роду који смо описали. Комичност долази и услед тога што Ненадовић и његов друг врло озбиљно схватају посао ради кога су пошли, и што чине врло велике напоре да постигну само ситне резултате. Она се донекле појачава и тим што они чине своје екстраваганције баш у тренутку кад око њих тиња и тек што не букне француско-пруски рат. Можда су ове смешне ситуације више акцентоване него што су у ствари биле. Ненадовић се — тако нам понеки пут изгледа — намерно ставља у што комичнију светлост. Јер он и иначе у књизи појачава ноту више него што треба, ради смешног ефекта. „Првог дана — каже он — учио сам енглески, али сам се окануо тога посла; налазим да није вредно под старост учити оно што сва деца у Лондону знају.“ Ми, међутим, знамо да је он тада озбиљно учио енглески; ово је, дакле, казано само због последње досетке.
Ипак, књига о Немачкој има озбиљних мана. Две најгоре ствари које се могу десити једноме писцу од духа и хумористи, то су 1) кад је вулгаран, и 2) кад једнако и силом тражи духовитост. Ненадовићу су се обе ствари десиле. Он није отмена укуса. Како непрестано жели да да̂ шалу, он је врло често прави плитку, ма какву, нижу, често много нижу, јер коме се могу допадати шале као она да су Французи научили своје назале „од коња који обично кроз нос ржу“? Или друга да се сузе могу измамити „или великом жалошћу, или необичном радошћу, или црним луком“? Па једном месту каже: „ми се разговарамо француски, то јест ћутимо енглески“. На другом каже да је баварски краљ „умро од црвеног ветра“ па зато „је његов син ветрењаст“; и тај „ветрењасти“ краљ је Лудвик Други још! Таква места, којих има много, кваре књигу. Због њих, она у извесним моментима при читању, изгледа промашена; срећом те има других особина које те слабости откупљују.
Ни са извесним идејама књиге не можемо се сложити. Оне карактеристике народности, које се налазе нарочито у првим главама, површне су врло. Још су оне о Немцима најбоље погођене, али и оне су конвенционалне; озбиљне нису; ми у данашњој књижевности имамо много озбиљнијих, у нарочитим књигама о Немцима. Али карактеристике Француза и Енглеза, где је први само лак а други само флегматичан, и где никакве даље црте немају: то је све пука конвенционалност, и површност, све врло плитко; то даје и врло нетачне појмове необавештеном читаоцу. Не само укупна слика, него су и позитивни детаљи нетачни. Каткад су сушта противност од истине: „…Енглези замерају вам кад правите погрешке у њиховом језику“! Или: „Француз свагда обара кривицу на другога“! Сваки који је општио с Французима и Енглезима зна да то није тачно.