Поглавље 3: Болест краљице Јелене и примање монаштва у Скадру
После ових богоугодних дела, када је прошло неко време ова христољубива госпођа Јелена паде у љуту болест и поче боловати напрасном болешћу. И била је у великом страху и ужасу, и сетивши се у своме уму, паде ничице на земљу и лежаше као мртва. После тога дошавши к себи, са великом тугом бола плачући говораше: „О љуто је мени грешној! Јер умирем са гресима мојима и ваздушна митарства чекају ме јадну; одмах ћу бити од њих истраживана. Но удостоји ме, Господе, недостојну рабу твоју да примим подобије монашкога образа, ако и нисам достојна. Но ти, добри, буди милосрдан мени грешној, да будем достојна да се прибројим у збор оних, који су ти угодили.“ И Бог добри због неисказане своје милости и крајњег човекољубља, који испуњује сваку молбу оних који га се боје, не презре ни молитве ове рабе своје, који је сам рекао у својем светом јеванђељу, говорећи: „Сваки који моли примиће, и који иште наћи ће1;“ а и пророк каже: „Господ је близу оних који су скрушени срцем, и спашће смерне духом.“2 И: „близу је Господ свију који га призивају са истином, и чува Господ све оне који га љубе.“3 Ваистину се дарова љубав божја овој блаженој, и Господ испуни све молбе њезине.
Призвавши христољубива једнога нарочитога од монаха својих, најчаснијег старца по имену Јова, и из његове руке прими монашки образ (свету схиму) у цркви светога Николе, у славном граду Скадру. И у том великом анђелском образу би названа монахиња Јелена, и разгарајући се таквом љубављу срдачне вере у Господу, подлагаше врат свој под добар лаки јарам Христов, тихо живећи у сваком монашком исправљању, не кушајући ни дању ни ноћу у сласт сна, нити дајући мира телу своме. Непрестано шиљући својим устима неумучну песму једином Богу сакрушеним срцем и смерним духом, брзо текући, да би могла избећи од животног немира, до краја заборавивши земаљско и оставивши пропадљиво праха, и на висинама сведушно утврђује свој ум.
Још на земљи живећи, унапред виде где јој се спремају небеске обитељи. Ако њено тело у дубокој старости и изнеможе, но дух њезин се крепко подвизаваше. Мада њезини листови (коленице) утруђени ослабише, ипак обичај за добра дела даваше им снаге. Јер гледајући на наплату за своје трудове, подвизаваху се на боље течење ка Богу. Оном љубављу умираше по имену Господа свога, којом ученици видећи њега где се узноси са земље, плачући говораху: „О Владико, не остави нас сиротих“, и оном љубављу, која се усели у патријарха Аврама, који љубећи госте прими анђеле у својој старости; оном љубављу, коју је имао праведни Авељ када Богу приношаше непорочну жртву; оном љубављу, којом мученици, утврђујући се по имену његову и не бојећи се претње мучитеља, говораху: „Ако се подигну и сва земаљска царства, не могу нас разлучити од љубави Христове.“
Ова блажена госпођа Јелена проводећи много време, никако не остављаше своје добро исправљање које беше навикла, говорећи у своме уму: „Ево време покајања и дан спасења; пази, душо моја, да ти ђаво не ослаби ум, јер мало времена боривши се са њиме, победићеш, побећи ће од тебе, не устраши се његове забуне ни замке, јер је немоћан да стоји пред лицем оних који се боје Господа и имена господња. Јер ево мало ћемо поживети у сујети овога света, пошто долази глас у уши моје, који чујем да овако зове говорећи: О душо окајана, о душо грехољубива, ево се сврши живот твој у овом веку и поћи ћеш у други свет, и међу друге људе. Јер ево остављаш маловремену красоту, где си чекала да се на векове нахраниш сладосно живећи. Јер ево приступише и посланици и рекоше: Зову те, устај и не касни; но прени се, о душо, бринући се, и у један час повичи топло у покајању са сузама: Сведржитељу, слово очево, самосавршени Исусе Христе, због многога милосрђа не презри мене рабе твоје, који си своје пречисто тело упалио као и свећу на живоносном твоме крсту, хотећи да нађеш изгубљену драхму, и не трпећи да гледаш род наш поробљен љутом владару света. Примио си вољну смрт, слободан будући међу мртвима, и био си положен у гроб као човек, да нас грехом умрле оживиш и узведеш на старо блаженство. Никако не одлучујући се од нас слугу својих, добри пастиру својих умних оваца, молим те недостојна да се наречем раба твоја, не предај мене замци лукавога, нити ме остави жељи сотоне. Јер видећи да се свршава мој живот, крепко стојећи чини ми насиље, у намери да измени мој ум од слатке љубави твоје. Но даруј ми крепост силе твоје, да победим нападе онога који се са мном бори, хвалећи пресвето име твоје чак и до исхода душе моје, амин.“
Напомене
- Јеванђеље по Матеју (7, 8).
- Псалам (34, 18).
- Псалам (145, 18).